Zaratustra
Zaratustra ili Zaratuštra (avestanski: Zaraθuštra), na zapadu poznat i kao Zoroaster (grčki: Ζωροάστρης) je bio drevni persijski filozof i prorok, osnivač mazdaizma, kulta mudrosti, i centralna figura potonje religije, zoroastrizma. Smatra se da je živeo oko 1200. p. n. e.
Suština njegovog učenja se može sažeti u sledećoj maksimi: dobre misli, dobre reči, dobra dela (humata, hukhta, huvarshta). Prema Zaratuštri, osnovu naše zemaljske egzistencije predstavlja kosmička borba između istine (pahlavi: ahlāyīh) i laži (pahlavi: druz), koja se često predstavlja kao borba između dobra i zla, ili svetlosti i tame, u zapadnoj paradigmi. U kasnijem zoroastrizmu, suprotstavljene sile u ovoj borbi su Mudri Gospod (Ahura Mazda) Zli duh (Ahriman).
Oksfordski rečnik postavlja Zaratuštru na prvo mesto hronologije filozofa, kao osnivača etike obožavanja mudrosti (avestanski: mazda – mudrost, jasna – obožavanje). Pretpostavlja se da su zaratuštrovci, poštovaoci mudrosti, prenosili znanje Grcima, počev od Pitagore, koji su kasnije upotrebljavali sličan pojam, ljubav k mudrosti (filosofija).[1] Takođe se smatra prvim poznatim prorokom velikih svetskih religija.
O njemu se ne zna mnogo, ne znaju se čak ni datumi njegovog rođenja i smrti. Zaratustanci tvrde da je živeo oko 6000 godina pre n. e. zbog čega ga imenuju prvim prorokom svih religija. Uprkos tome, drugi smatraju da je veća verovatnoća da je Zaratustra živeo oko 1200. godine pre n. e. najverovatnije na teritoriji današnjeg severoistoka Irana.[2] Postoje i procene da je Zaratuštra živeo između 670. i 580. pne.
Po predanju, Zaratustrino rodno mesto bilo je Rae, na severu Irana.[3] Odatle je on putovao kroz različite delove zemlje da bi se, konačno, naselio u gradu Balk (koji se danas nalazi u Avganistanu), propovedajući pod zaštitom kralja Vištaspe. Tamo je živeo isposničkim životom do dobi od sedamdeset i sedam godina, kada su turanske horde obesvetile Hram Vatre gde je Zaratustra vršio svoju božansku službu.[3]
Zaratustrino učenje oslanjalo se na Vede, naročito na indijsku Rg vedu.[2] No, za razliku od Veda i bramanske religije, Zaratustra je tvrdio da je Boga video, i da ga je lično Bog podučavao. On Boga naziva Mudri Gospodar, Ahura Mazda.[2]
Njegovo učenje (čiji je samo mali deo ostao autentičan, tj. nedorađivan) sastoji se iz 17 himni, pronađenih u liturgijskom formatu koji se naziva Jasna. Jedna od njih pita:
„Ko je stvorio putanje sunca i zvezda? Kroz koga mesec sija i bledi? Ko podupire zemlju i sprečava da se nebo sruši? Kroz koga postoji zora, podne i veče?" (Jasna 44. 3-6).[2]
Zaratustra je učio da je Bog isključivi Dobar Stvoritelj svih stvari, Sunca, Meseca i zvezda, duhovnog i materijalnog sveta, čoveka i zveri. Mudri gospodin (Ahuramazda) je dobrostivi vladar, prijatelj svih ljudi.
No, ko je onda stvorio zlo i haos u svetu? Zlo dolazi od razornog duha (Angra Mainyu), čija je narav divlja i razorna. On je stvorio demone, on vlada paklom i od početka se suprostavlja Bogu. Stvoritelj zla i destrukcije, Angra Mainju, poznat je i kao Ahriman na pahlaviju, jeziku Sasanidskog carstva kojim je napisan najveći deo zaratustranskih spisa.[2]
U Zaratustrinoj religiji svet je bojno polje na kojem se bore sile dobra i zla. Zaratustra je živeo u doba velikih ratova i verovao je da je ratno stanje na zemlji odraz nebeskog rata. Prisustvo večitog sukoba izmedu Ahura Mazde i Angra Mainje njegovo učenje čini primerom dualizma. Bog je stvorio svet i čoveka da mu pomognu u toj borbi.
Ljudi su najveće poprište ovog kosmičkog sukoba, i imaju moć da (uz pomoć Dobrog Gospoda) nadvladaju zlo. Zaratustranstvo je optimistična vera, budući da su ljudi sposobni da sebe izbave, a zlo prevaziđu. Snažno naglašavanje lične odgovornosti predstavlja važnu odliku zaratustranstva.[2] Svi muškarci i žene, (u Zaratustrinoj religiji oba pola imaju iste dužnosti) imaju ličnu odgovornost da izaberu između dobra i zla. Ljudima će biti suđeno na drugom svetu na osnovu njihove slobodne volje u odabiranju. Oni čije dobre misli, reči i dela nadjačaju zlo, idu u nebo bez obzira na njihov društveni položaj. Oni čije zle misli, reči i dela nadjačaju dobro, idu u pakao, opet bez obzira na društveni položaj.
Gospod je stvorio i božanska bića. Najistaknutija među njima su Besmrtne vrline (Amaša spanta), sinovi i kćeri boga, koji na neki način liče hrišćanskim arhanđelima. Kao i kod indoiranskih bogova, postoji značajna apstraktna dimenzija njihove prirode, što nam pokazuju njihova imena: Dobra misao (Vohu-mano), Pravednost (Aša), Pobožnost (Armaiti), Vlast (Kšatra), Celovitost i Besmrtnost (Harvatat i Amurtat). One nisu samo božanska bića, već su i uzori kojima bi svi kreposni ljudi trebalo da teže. Prema tome imajući dobru nameru, odanim životom i pravednošću, čovek učestvuje u božjoj vlasti i zadobija celovitost i besmrtnost.
Zaratustra je očekivao dan kada će borba protiv zla dostići svoj vrhunac, kada će dobro pobediti a svet se vratiti u stanje savršenstva, koje mu je Stvoritelj darovao. Na kraju će mrtvi ustati i biće im suđeno. Zli će otići u pakao, a kreposni će s Bogom večno živeti u savršenstvu.
Sledbenici Zaratustrine religije, Zaratustranci, veruju da je njihovog proroka odabrao Bog da bi primio njegovo jedinstveno otkrovenje.
- Enciklopedija živih religija, Nolit. Šablon:Page1.
- ↑ Jones, W.H.S. (1963). „Pliny Natural History Vol 8; Book XXX”. Heinemann. Arhivirano iz originala na datum January 1, 2017. Pristupljeno December 28, 2016.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 216-219), Stylos. Šablon:Page1
- ↑ 3,0 3,1 Zaratustra, O prirodi dobra i zla, Beograd 2004.
