Takšonj

Takšonj (mađ. Taksony, lat. Toxun, grč. Taxis), (r.931., † 973.), je bio predzadnji paganski mađarski vladar i naslednik u dinastiji Arpadovaca, sin Zolte i peti po redu Veliki knez Mađarske u periodu od 955. do oko 973.^[1]

Prvi pisani podaci potiču iz mađarske hronike Gesta Hungarorum^[2] koju je napisao Aninimus negde oko 1200. godine, kada je Takšonj bio poslat sa vojskom u Paviju kao pomoć italijanskim kraljevima Hugu i Lotaru u borbi protiv Vizantije u Apuliji. Istovremeno je trebao da primi danak koji su oni plaćali mađarskim knezovima.

Posle poraza mađarske vojske i bici na Leškom polju, 955., Mađari su izabrali Takšonja za velikog kneza. Prvo što je uradio je da sklopi mir sa pobednikom Otonom I tadašnjim kraljem nemačke, pod nepovoljnim uslovima.

Takođe je sklopio mir sa Češkim vladarima, vladarima Kijevske Rusije, Pečenezima i Bugarima. Istovremeno je oženio pečenješkom princezom i time svojom mudrom politikom obezbedio mirniji i stabilniji život svojim podanicima. Ovo je dovelo do veče saradnje sa zapadnim svetom i tada su počele i prve hrišćanske misionarske delegacije da dolaze kod mađara. Takšonju je uspelo da oslabi rodovska-plemenska uređenja koja su vladala u tadašnjoj mađarskoj i da se nametne plemenskim knezovima kao apsolutni vladar.

Uspostavljanjem ovakvog mira, dovelo je do većeg poverenja okolnog stanovništva u Mađare i polako su počela naseljavanja nemađarskog stanovništva u granična područja. Takšonj je za svoje vladarsko sedište odabrao mesto na istočnoj obali Dunava gde se sada nalazi Pešta.

Ulazak hrišćanstva je učvrstio Takšonjevu vlast, ipak nije se totalno prepustio duhovnim vladarima. Biskupe, to jest papine opunomoćenike, je držao pod svojom kontrolom. U pregovorima sa papom Jovanom XII postigao je da u Mađarskoj crkva dobije sopstveno crkveno uređenje i 952. papa je posvetio biskupa za Mađarsku.

Sav ovaj napor Takšonja da Mađari ne potpadnu u vazalni odnos i da imaju potpunu kontrolu nad svojom sudbinom, usporio je nemački car Oton I Veliki, koji je hteo da nametne svoj uticaj, a kao oruđe bi mu poslužila hrišćanizacija Mađara. Tek pojavom Svetog Stefan napori Takšonja su se isplatili i Mađarska je ušla u zapadni svet kao jaka i nezavisna hrišćanska država. Takšonja je naslijedio Gejza posljednji paganski vladar Mađara.

• Zahvaljujući Takšonju, hrišćanstvo je pustilo korene u Mađarskoj i evropski uticaj i kulturne veze su ojačale.
• Takšonjev naslednik je bio njegov sin Geza, otac budućeg kralja Stefana I.
• Na 20 km od Budimpešte je mesto Takšonj (mesto), nazvano po ovom mađarskom vladaru.

• Emese saga : Hungarian prehistory from the beginnings to King St. Stephen (1038)

1. ↑ Chronicon Pictum (Oslikani letopis) napisan krajem 14. veka;
2. ↑ Letopis Mađara, preveo Ivan Turočki;

• Grundzüge der Geschichte Ungarns. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1990, ISBN 3-534-00690-9
• Holger Fischer, Konrad Gündisch: Eine kleine Geschichte Ungarns. edition suhrkamp, Frankfurt am Main 1999, ISBN 3-518-12114-6
• István Lázár: Kleine Geschichte Ungarns. Corvina, Budapest 1989, ISBN 963-13-4293-X
• Paul Lendvai: Die Ungarn. Eine tausendjährige Geschichte. Goldmann, München 2001, ISBN 3-442-15122-8
• Miklós Molnár: Geschichte Ungarns. Von den Anfängen bis zur Gegenwart. Hg. und Übersetzung von Bálint Balla. Reinhold Krämer, Hamburg 2004, ISBN 3-89622-031-4