[go: up one dir, main page]

Prijeđi na sadržaj

Sankt Peterburg

Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Petrograd)


Koordinate: 59° 56' SGŠ, 30° 16' IGD

Sankt Peterburg
rus. Санкт-Петербург

Kolaž Datoteka Sankt Peterburga
Kolaž Datoteka Sankt Peterburga

Kolaž Datoteka Sankt Peterburga

Osnovni podaci
Država  Rusija
federalni okrug Rusije Severozapadni
federalni grad federalni grad Sankt Peterburg
osnivanje 1703.
Stanovništvo 4.581.854 (2009.)
Površina 1439 km²
nadmorska_visina 3
vremenska_zona 3
pozivni_broj +7 812
OKATO_kod 40
Gradska vlast
veb-strana gov.spb.ru
gradonačelnik Valentina Matvijenko
Sankt Peterburg na mapi Rusije
Sankt Peterburg
Sankt Peterburg
Sankt Peterburg na karti Rusije

Sankt Peterburg (rus. Санкт-Петербург [ˈsankt pʲɪtʲɪrˈburk]; od 18. [31.] avgusta 1914. do 26. januara 1924. Petrograd, rus. Петроград [pʲɪtrɐˈgrat], od 26. januara 1924. do 6. septembra 1991. Lenjingrad, rus. Ленинград [lʲɪnʲɪnˈgrat]), grad u severozapadnoj Rusiji koji nosi status federalnog grada i administrativnog centra Lenjingradske oblasti i Severozapadnog federalnog okruga.

Posle Moskve, Sankt Peterburg je drugi po broju stanovnika, i drugi po važnosti ekonomski, industrijski, naučni i kulturni centar Rusije. Nalazi se na ušću reke Neve u Finski zaljev (Baltičko more), što ga čini i važnim trasnportnim i trgovačkim centrom.

Sankt Peterburg je osnovao Petar Veliki 1703. na močvarnom zemljištu u blizini mora. Time je želeo da osigura ruski pristup Baltiku. Grad je od 18. do 20. veka bio prestonica Ruskog carstva, značajan evropski kulturni centar, i najvažnija ruska luka na Baltiku. Centralni deo grada je danas pod zaštitom UNESKO.

Površina grada je 1.439 km², a broj stanovnika je 2009. bio 4,58 miliona. To je najseverniji milionski grad na svetu.

Imena grada

[uredi | uredi kod]

Često se pogrešno misli da je Petar Veliki ovaj grad nazvao po sebi. Ustvari, grad je ime dobio po Petrovom svecu-zaštitniku Simonu Petru. Tvrđava je kratko nosila holandsko ime Sankt Pieterburch, koje je brzo promenjeno u nemačko Sankt Petersburg. Posle izbijanja Prvog svetskog rata, 18. avgusta 1914. ime grada je promenjeno u rusifikovano ime Petrograd. Posle Lenjinove smrti 1924, grad je 26. januara 1924. postao Lenjingrad. Ovu odluku je donelo rukovodstvo petrogradske komunističke partije, sa obrazloženjem da je odavde Lenjin započeo Oktobarsku revoluciju.

Sankt Peterburg je bio simbol carističke Rusije. Kao drugi grad Rusije po veličini bio je veoma cenjen. Promena imena u Lenjingrad je upečatljivo simbolizovala promenu socijalnog i političkog sistema.

Ime grada Period
Sankt Peterburg Od 16. maja 1703.
Petrograd Od 19. avgusta 1914.
Lenjingrad Od 26. januara 1924.
Sankt Peterburg Od 6. septembra 1991.

Značaj

[uredi | uredi kod]

Bio je prestonica Rusije u periodu više od dvestotine godina (1712-1728, 1732-1918). I sad se ponekad naziva Severna prestonica (rus. Северная столица).

Geografija

[uredi | uredi kod]
Kanal Gribojedov, sa crkvom Hristovog Voskresenija

Sankt Peterburg je najseverniji od velikih gradova sveta - nalazi se na 59°57′ SGŠ, u severozapadnom delu Rusije, na obalama delte reke Neve i mnogobrojnim ostrvima delte.

Grad je ponikao na bivšem močvarnom zemljištu na ušću Neve u Finski zaljev. Područje grada se prostire na 606 km² (od 1999. gradsko područje je prošireno na 1.431 km² uključivanjem predgrađa u sastav grada, na primer Peterhofa i Puškina), od čega je nekih 10 % pod vodom. U gradu postoji 42 ostrva. Nekad ih je bilo više, ali su neki od kanala koji su ih razdvajali vremenom zatrpani. Sank Peterburg je sagrađen na 2 do 4 metra nadmorske visine. Ušće Neve se nalazi približno na nivou mora, tako da su njene obale u početku učvršćene granitnim stenama. Ove stene štite grad od vode ali i daju gradu specifičan karakter. Aleksandar Puškin ga je opisao rečima: "Grad obučen u granitu".

Zbog niskog položaja gradu nekada preti stanje visokih voda. Nivo mora uz susedno ostrvo Kronštat služi kao referentna tačka nivoa mora. Sankt Peterburg je često u istoriji bio poplavljen (od osnivanja do 2003. - 295 puta). Najkatastrofalnije poplave dogodile su se 1924. (200 do 500 mrtvih) i 1924.

Sankt Peterburg leži na istoj geografskoj širini kao Oslo, Stokholm, južna Aljaska i južni špic Grenlanda. Zbog svog geografskog položaja noći u vreme letnje dugodnevice nicu sasvim mračne (takozvane "bele noći").

Reka Neva je sa 74 kilometra toka prilično kratka, ali i jedna os vodom najbogatijih reka Evrope. Široka je do 600 metara i ima jaku maticu. Od 74 kilometra toka, 28 kilometara se nalazi unutag gradskog područja Sankt Peterburga.

Do 19. veka živi svet plitkog Nevskog zaliva je bio dovoljan da prečisti otpadne vode Sankt Peterburga. I danas otpadne vode industrijskog grada od skoro 4,6 miliona stanovnika čine svega 2 procenta ukupnih voda Neve. Sredinom 19. veka pojavile su se prve epidemije bolesti koje se prenose vodom (kolera i tifus). Samo tokom epidemije tifusa 1908. umrlo je oko 9.000 ljudi. Promenom odvoda otpadnih voda problem je privremeno rešen 1910. Veliko povećanje broja stanovnika 1950ih i 1960ih dovelo je do ponovne eskalacije problema otpadnih voda. Uz to, reka Neva je donosila više zagađenja od industrije koja se razvila na obalama jezera Ladoga, i od ruskih gradova dalje uzvodno. Tada je sagrađeno postrojenje za preradu otpadnih voda, ali i danas 25 do 30 posto gradskih otpadnih voda direktno dospeva u vode i zaliv. U zalivu žive uglavnom slatkovodne, i pojedine ribe slanih voda. Biološki sistem Nevskog zaliva je veoma osetljiv na ljudske intervencije. Zajedno sa Moskvom, Sankt Peterburg važi za jedan od najzagađenijih gradova Rusije. Po podacima organizacije Grinpis, oko 200.000 stanovnika živi u područjima grada u kojim je nezdravo stanovati.

Od 1978. sovjetske vlasti su počele izgrdnju Sanktpeterburške brane preko Nevskog zaliva, koja bi zaštitila grad od poplava. Za razliku od većine poplava koje su posledica naraslog nivoa reka, poplave u Sankt Peterburgu nastaju tako što zapadni vetrovi sa Finskog zaliva zaustavljaju uobičajen tok reke i u ekstremnim slučajevima ga preokreću. Konstrukcija brane je krajem 1980-ih zaustavljena iz ekoloških razloga; brana je zaustavila cirkulaciju priobalskih voda i njihov kvalitet je znatno opao. Pojavili su se bojazni da bi se ceo zaliv mogao pretvoriti u močvaru. Brana bi trebalo da bude dovršena uz pomoć holandskih stručnjaka i sredstava Evropske investicione banke, ali njen završetak i dalje blokiraju kontroverze o potencijalnom uticaju na ekologiju voda.

Klima

[uredi | uredi kod]

Sankt Peterburg ima vlažnu kontinentalnu klimu sa hladnim letima (tip po Kepenu: Dfb) zahvaljujući uticaju ciklona sa Baltika koji ublažavaju klimu. Leta su kratka, a zime duge i hladne.

Srednja maksimalna dnevna temperatura u julu je 22 °C. Rekordno niska temperatura od -35,9 °C zabeležena je 1883. Reka Neva se obično ledi u novembru ili decembru, a led se obično lomi u aprilu. U periodu decembar-mart u proseku je 123 dana sa snežnim pokrivačem. Klima u gradu je nešto toplija nego u predgrađima. Vremenske prilike su veoma promenljive u toku cele godine.[1]

Srednja kloičina padavina u gradu je u proseku 625 milimetara godišnje, a najviše padavina ima u pozno leto. Zemljište je gotovo uvek vlažno jer je isparavanje malo u uslovima hladne klime. Prosečna relativna vlažnost vazduha je 78%, dok je prosečno 165 dana godišnje oblačno.

20pxx  Meteorološki podaci Sankt Peterburga[2]
mesec jan feb mart apr maj jun jul avg sep okt nov dec godišnje
Srednje maksimalne temperature (°C) -4,8 -4,6 0 7,4 14,7 19,4 22 20,1 14,5 7,7 1,6 -2,5
8,1
Srednje temperature (°C) -7,8 -6,9 -2,2 4 10,9 15,6 17,7 16,2 11,1 5,7 0,1 -4,6
5
Srednje thumbmalne temperature (°C) -10,5 -10,6 -6,9 -0,2 5,7 10,8 13,9 12,5 7,9 2,8 -2,4 -7,3
1,4
Srednja količina padavina po mesecima (mm) 37 30 34 33 37 57 77 80 69 66 55 50
625

Istorija grada

[uredi | uredi kod]

Predistorija, osnivanje i izgradnja grada

[uredi | uredi kod]

Osnivanje grada Sankt Peterburga vezano je za politički mit o caru Petru Velikom. Po tom mitu, car-vizionar je na prvi pogled odlučio da močvarno zemljište na ušću Neve pretvori u svoju buduću raskošnu prestonicu i ruski „prozor na zapad“. Umetnički najsnažnija i najčešće pominjana formulacija ovog mita je pesma Bronzani jahač Aleksandra Puškina iz 1834.

Ova popularna priča je zanemarivala predistoriju oblasti pod imenom Ingemarland. Tu su od 10. veka živela fino-ugarska plemena baveći se poljoprivredom. Početkom 14. veka Švedska i Novgorodska republika su se nadmetale za kontrolu ove oblasti. Švedska tvrđava je uništena oko 1301. Posle toga regija oko ušća Neve je ostala kao ničija zemlja u kojoj se nisu smela podizati utvrđenja.

U narednim vekovima u ovoj regiji se trgovalo, naročito u doba švedske dominacije. Tvrđava Nienšanc je sagrađena 1611. i oko nje se razvio grad. Tvrđava i grad su se nalazili na teritoriji današnjeg Sankt Peterburga, na severnoj obali Neve. Tvrđavu i grad su razorile ruske carske trupe 1656. tokom Drugog severnog rata.

Istorija Nienšanca se okončala 1. maja 1703. u toku Velikog severnog rata, kada su grad zauzele trupe Borisa Šeremetjeva. Šveđani su preventivno još ranije delimično uništili ovaj grad. Gotovo u isto vreme počinje istorija Sankt Peterburga. Zvanično se smatra da je ovaj grad osnovan 27. maja 1703. Tog dana je na ostrvu u Nevi položen kamen temeljac za Petropavlovsku tvrđavu nazvanu po svecu zaštitniku Petra Velikog.

Ne postoje dokazi da je Petar u početku ovde nameravao izgraditi veliku tvrđavu, niti novi glavni grad. Petropavlovska tvrđava je trebalo da preuzme ulogu Nienšanca i da strateški osigura ušće Neve, ovaj put za Ruse. Reka je ovde često plavila obale, a zemljište nije bilo pogodno čak ni za poljoprivredu. Tu su samo u leto boravili retki ribari.

Petar Veliki je kasnije odlučio da ovde podigne grad, i pored očigledno teških uslova za izgradnju, iz dva razloga. Tu je bilo moguće izgraditi morsku luku koja bi bila povezana sa sistemom ruskih reka i jezera. To je vidljivo na gradskom grbu gde je uz skiptar prikazano more i sidro. Drugi razlog je blizina Zapadne Evrope, jer je njegova namera bila da modernizuje Rusiju po zapadnom uzoru.

Rad na izgradnji novog grada uistinu je započeo 1706. kada su regrutovani brojni kmetovi za građevinske radove na ušću Neve. Ovaj projekat je ostvaren za par godina pod efikasnim i surovim vođstvom Petra Velikog. Dok su nicali gradski temelji, car je zabranio izgradnju građevina od kamena u celoj Rusiji, osim Sankt Peterburga — svaki raspoloživi kamen trebao je biti upoterbljen za izgradnju nove prestonice. Bekstvo radnika sa ovog teškog i opasnog gradilišta bilo je strogo kažnjavano.

Godine 1706. prinudno je odvedeno 30.000 ruskih kmetova za potrebe izgradnje grada. Godine 1707. bilo ih je 40.000. Oko polovina njih je uspela da pobegne tokom puta na severozapad. Tokom izgradnje grada umrle su desetine hiljada prinudnih radnika i seljaka-robova. Umirali su od malarije, skorbuta, dizenterije ili prosto od gladi i iscrpljenosti. Veliki delovi grada su izgrađeni na masovnim grobnicama umrlih radnika, tako da se pričalo da grad počiva na skeletima. Pre 1721. vođeno je nekoliko borbi u ratu protiv Švdeske u blizini novoosnovane carske prestonce. Grad je postao sigurna teritorija tek posle pobede nad Švedskom 1709. u Bici kod Poltave.

Pošto rusko plemstvo nije bilo voljno da se preseli u Sankt Peterburg, Petar Veliki im je to naredio. Plemićke porodice su morale da se o svom trošku presele u kuće čija je veličina i stil bila unapred propisana. Godine 1714. u gradu je bilo oko 50.000 naseljenih kuća, i on je bio prvi grad u Rusiji sa efikasno organizovanom policijom i vatrogasnom službom. Centar grada je uveče i noću bio veštački osvetljen.

Sankt Peterburg postaje prestonica

[uredi | uredi kod]

Ambiciozan projekat izgradnje mogao je biti realizovan samo uz preduzimanje drastičnih mera. Građevinski materijal je na ušću Neve bio oskudna roba. Ukaz iz 1710. naredio je da svi stanovnici grada moraju godišnje da donesu 100 komada kamena ili da plate visoku globu. Svaki teretni brod, koji bi ovde pristao, morao je da kao deo tereta isporuči kamen. Naredba iz 1714. nalagala je da se građevine od kamena mogu podizati samo u Sankt Peterburgu (bila je na snazi do 1741). Drakonske mere careva su bile uspešne; već 1710. Petar Veliki je proglasio Sankt Peterburg za glavni grad Ruskog carstva umesto Moskve. Izuzev kratkog perioda 1728—1732, kada je dvor boravio u Moskvi, Peterburg je do 1918. ostao glavni grad Rusije. Plemstvo ovu promenu nije prihvatilo sa zadovoljstvom, jer su bili nevoljni da napuste svoje komforne moskovske rezidencije.

Vreme procvata

[uredi | uredi kod]

Petar Veliki, jedan od pionira industrijske špijunaže, doveo je u Sankt Peterburg inžinjere i zanatlije iz cele Evrope, posebno iz Holandije, da bi novu prestonicu od početka učinio evropskim centrom nauke i tehnike. U ovo doba ustanovljene su „Sanktpeterburške novine“, najstarije novine u gradu.

Nakon smrti Petra Velikog 1725. opao je entuzijazam ruskih vladara za „Prozor na severu“. Moskva je ponovo postala prestonica. Carica Ana ju je vratila u Sankt Peterburg. Način na koji je organizovala grad je i danas aktuelan. Gradski centar je postavila na tzv. Petrogradsku (Admiralitetsku) stranu Neve, postavila je glavne gradske ulice, Nevski prospekt, ulicu Gorčovaja i Voznesenski prospekt. I pored toga, carica je češće i radije boravila u Moskvi nego u Sankt Peterburgu.

Carica Jelisaveta (1741–62), i još više Katarina II Velika (1762–92), snažno su orijentisale Rusko carstvo ka zapadu i dovele u grad mnoge umetnike i arhitekte. Za vreme Jelisavete podignuta su reprezentativna zdanja koje i danas daju gradu prepoznatljivu siluetu (Zimski dvorac, manastir Smoljni). Jekaterinski dvorac je podignut u čast njene majke, a stil arhitekte Frančeska Rastrelija je postao dominantan.

Verovatno najznačajnija ličnost u istoriji Sankt Peterburga, uz Petra Velikog, bila je Katarina Velika koja je preuzela presto 1762. Ona je sebe videla (bar do Francuske revolucije) kao nosioca duha prosvetiteljstva i posvetila se umetnostima i obrazovanju. U svoje doba osnovala je 25 akademskih institucija, kao i Smoljni institut, prvu rusku državnu školu za devojke. Konjička statua Petra Velikog (Bronzani konjanik), koja je postala simbol grada, takođe potiče iz vremena njene vladavine.

Krajem 18. i početkom 19. veka grad je doživeo nejveći procvat, prvenstveno kulturni, a kasnije i naučno-tehnički. Prva ruska baletska škola otvorena je ovde 1738. Akademija umetnosti otvorena je 1757, gde su se školovali Datotekari, vajari i arhitekte. Pojavili su se muzeji, pozorišta, visoke škole i biblioteke. Marinski teatar otvoren je 1783. i u njemu su izvođene velike nacionalne opere Mihaila Glinke. Godine 1819. Pedagoški institut je postao Peterburški univerzitet.

Ustanci, atentati, revolucije

[uredi | uredi kod]

U gradu Sankt Peterburgu bila je koncentrisana vojna i civilna vlast Ruskog carstva, tako da su se u njemu dogodile najznačajnije pobune i revolucije novije ruske istorije. Tu je 1825. izbio Ustanak dekabrista, a kasnije pobune su dovele do osnivanja Sovjetskog Saveza. Krajem 19. veka tu su izbijali manji neredi i pobune. U gradu su izvršeni brojni atentati protiv carskih dvorjana i članova vlade. Najznačajnije od njih je bilo ubistvo cara Aleksandra II 1881.

Revolucionarne partije i pokreti su osnivani u Sankt Peterburgu, a policija ih je surovo progonila. U gradu je Peterburškom krvavom nedeljom započela Revolucija 1905—1907. Kao rezultat ove revolucije u gradu je otvorena druga Duma koja nije imala stvarnog političkog uticaja. Početkom Prvog svetskog rata, iz patriotskih razloga, ime grada je promenjeno u Petrograd. Februarska revolucija iz 1917. se uglavnom odigrala u Sankt Peterburgu. Početak Oktobarske revolucije 1917. označili su pucnji sa krstarice Aurora u luci Petrograda. U obližnjoj luci Kronštat 1921. izbio je ustanak anarhističkog pokreta komunističkih saveta koji se usprotivio diktaturi boljševika. Njih su krvavo porazile sovjetske trupe. Lenjin je proglasio Moskvu za glavni grad Rusije i Sovjetskog Saveza. Stanovništvo Sankt Peterburga se znatno smanjilo u narednih par godina zbog građanskog rata, njime izazvane nestašice hrane, i zbog selidbe državnih organa uprave u Moskvu.

Lenjingrad

[uredi | uredi kod]

Posle Lenjinove smrti 1924. nekadašnji carski grad je dobio ime Lenjingrad. Centar moći u SSSRu se, međutim, pomerao sve više ka Moskvi. Funkcioneri KPSSa iz Lenjingrada su u početku bili uticajni, što se promenilo kada je Staljin preuzeo apsolutnu vlast. U okviru staljinističkih čistki prvo je 1934. u svom kabinetu ubijen popularni lenjingradski partijski funkcioner Sergej Kirov. Nekadašnji predsednik petrogradskog sovjeta Grigorij Zinovjev osuđen je na montiranom procesu, dok je drugi predsednik sovjeta, Lav Trocki, ubijen u egzilu u Meksiku.

Čak se u prostornom planiranju Lenjingrada video uticaj Moskve. Generalnim planom iz 1935. bilo je predviđeno da se centar grada pomeri na jug, na novoizgrađeni Moskovski trg na Moskovskom prospektu. Centralna građevina trebala je da bude Zgrada sovjeta, slično Palati sovjeta koja je planirana u Moskvi. Moskovski trg je projektovan u tipičnoj formi "socijalističkog grada" koja je primenjivana širom SSSRa. Izbijanje Drugog svetskog rata i nedostatak građevinskog materijala su sprečile selidbu centra grada. Moskovski trg je do danas ostao najveći gradski trg. Plan o prekomponovanju grada imao je ideološki cilj da marginalizuje stari Sankt Peterburg i pretvori grad u samo jedan od mnogih sličnih sovjetskih gradova.

Opsada Lenjingrada

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Opsada Lenjingrada

Lenjingrad je tokom Drugog svetskog rata proveo 872 dana pod opsadom nemačkih i finskih snaga. Blokada je trajala od 8. septembra 1941. do 27. januara 1944. Snage vermahta je predvodio generalfeldmaršal Vilhelm van Leb. Te snage nikada nisu pokušale zauzimanje grada, već su po naređenju Adolfa Hitlera pokušvale da sistematski izgladne njegovo stanovništvo koje nije imalo odakle da se snabdeva hranom. Tajno narećenje vrhovne komande vermahta od 23. septembra 1941. je glasilo:

Firer je odlučio da se grad Peterburg uništi do temelja. Posle poraza sovjetske Rusije neće postojati razlog za opstanak ovog velikog naselja.

Već u ranu 1942. su nacistički planeri označili oblast oko Lenjingrada kao oblast nemačkog naseljavanja. Otuda sledi da su predviđali uništenje oko 3 miliona stanovnika Lenjingrada.

Za vreme opsade hrana je u grad stizala samo veoma opasnim letovima aviona, ili preko jezera Ladoga (leti brodom, a zimi sankama ili kamionima preko zaleđenog jezera). Posebno dramatična situacija je vladala krajem 1941. Nemačka avijacija je uništila skladišta hrane, a zima je stigla neuobičajeno rano. Racije hleba su u oktobru pale na 400 grama za radnike i 250 grama za decu i žene. Do 20. oktobra, pale su na 250 grama za radnike i 125 grama za ostale. Zimske temperature su pale na –40 °C u gradu koji praktično nije imao ogreva. Samo u decembru 1941. umrlo je oko 53.000 ljudi. Mnogi od njih su se jednostavno srušili na ulici od iscrpljenosti.

Savičevi su umrli. Svi su umrli. Tanja je sama.

Ove reči je velikim slovima u svoj dnevnik ispisala jedanaestogodišnja Tanja Savičeva maja 1942. Njen dnevnik je postao simbol opsade i korišćen je kao dokazni dokument na Nirnberškom procesu.

Pesnikinja Ana Ahmatova je 1941. stihovima opisala situaciju u gradu:

Ptice smrti u zenitu stoje,
taj što će Lenjingrad izdati, ko je?
Ne vičite, on diše i snuje,
još živ je on i sve čuje:
Kako na baltijskom dnu
sinovi njegovi jauču u snu.
Kako iz grudi im jecaj: hleba
i do sedmog se čuje neba...
Al surov je svod taj i škrt,
a iz svih prozora gleda smrt.[3]

Tokom teških godina blokade na grad je ispaljeno oko 150.000 artiljerijskih granata, i oko 100.000 avionskih bombi. U pokušajima Crvene armije da razbije blokadu poginulo je 500.000 njenih vojnika. Ona je tek 18. januara 1943. uspela da zauzme ključno utvrđenje i uspostavi usku kopnenu liniju snabdevanja Lenjingrada. Ofanziva kojom je razbijena blokada trajala je od 14. do 27. januara 1944. Po podacima ruskog istoričara Valentina Kovalčuka u tri godine opsade stradalo je oko 2 miliona Rusa, od toga najmanje 750.000 civila. Kao poređenje, Staljingrad je uoči rata imao 450.000 stanovnika.

Istoričari su nakon rata tumačili opsadu Lenjingrada sa dva stanovišta. Jedni su tvrdili da je opsada i izgladnjavanje kao način ratovanja bila ratna strategija primenjivana vekovima. Drugi su smatrali da je ova opsada imala karakter genocida protiv stanovništva Lenjingrada koji se bazirao na rasističkoj politici.[4]

Posle rata

[uredi | uredi kod]

Obnova Lenjingrada posle "Velikog otadžbinskog rata" je bila gigantski projekat od velikog političkog značaja. Grad je postao simbol ratnih stradanja i otpora fašizmu, a njegovi su političari vodili borbu za prevalst protiv političara iz Moskve koja je trajala i u 1950im. Obnova grada je bila pitanje prestiža Sovjetskog Saveza. Za kratko vreme tu je dovedeno milion radnika koji su radili na ponovnoj izgradnji, pri čemu je restauracija kulturnih spomenika imala posebnu težinu. Već 1945. grad je dobio titulu Grada heroja Sovjetskog Saveza.

U posleratnim godinama iznikle su mnoge nove gradske četvrti, tako da je 1953. u gradu sagrađeno više stambenog prostora nego ikad pre ili kasnije. Dvestapedeseta godišnjica Sankt Peterburga 1953. nije obeležavana. Prvi razlog su bile političke borbe, a drugi je bila Staljinova smrt. Godišnjica je ipak obeležena 1957, pod rukovodstvom Nikite Hruščova, ali bez pominjanja da je to u stvari 254. godišnjica.

Kasnije je Sankt Peterburg postao poznat kao industrijski grad i naučni centar Sovjetskog Saveza. Političko-kulturni centar Rusije i Sovjetskog Saveza se u ovo doba nalazio u Moskvi. Usled rata i posleratne izgradnje stanovništvo grada se velikim delom izmenilo, a veza sa gradom iz carskih vremena je izbledela.

Požar iz 1988. je uništio oko milion knjiga u Ruskoj akademiji nauka[5] Centar grada je 1989. proglašen za spomenik kulture.

Posle raspada Sovjetskog Saveza

[uredi | uredi kod]

Na referendumu 12. juna 1991. 54 procenta stanovništva se izjasnilo da se gradu vrati istorijsko ime, koje je zvanično vraćeno 6. septembra 1991. Stanovnici upravne oblasti u okolini grada su, takođe referendumom, odlučili da ona zadrži dotadašnje ime (Lenjingradska oblast).

Kada se oktobra 1993. u Moskvi dogodio puč protiv Borisa Jeljcina, tadašnji gradonačelnik Sankt Peterburga Anatolij Sobčak je okupio pristalice demokratije na velikim demonstracijama protiv pučista ispred Zimskog dvorca.

Godine 1999. teritorija grada je znatno proširena na okolne satelitske gradove: Kolpino, Puškin, Lomonosov, Kronštat, Peterhof i druga naselja. Ovi gradovi danas važe za gradske rejone i više ne pripadaju Lenjingradskoj oblasti.

Obeležavanje jubileja 300 godina Santkt Peterburga je počelo 27. maja 2003. U okviru ovih dešavanja sanirani su mnogi delovi starog grada i palata, i rekonstruisana je legendarna Ćilibarska soba. Ruska država je za rekonstrukciju potrošila jedanu do dve milijarde evra, a rekonstrukciju je pomogla i nemačka firma E. ON[6]. Dana 31. maja ruski predsednik Vladimir Putin i nemački kancelar Gerhard Šreder su zvanično otvorili rekonstruisanu Ćilibarsku sobu.

Sankt Peterburg je prvi put posle dugo vremena ponovo izbio u prvi plan interesovanja svetske javnosti. Pošto se većina investicija odnosila na rekonstrukciju fasda i palata kritičari su zajedljivo primetili da se radi o novim Potemkinovim selima i da će grad ponovo biti zaboravljen posle jubileja. Ova strahovanja se za sada nisu ostvarila jer se u gradu nastavljaju investicije, delom kroz privatna ulaganja.

Stanovništvo

[uredi | uredi kod]

Po rezultatima poslednjeg popisa stanovništva od 9. oktobra 2002. Sankt Peterburg je imao 4.159.635 stanovnika. To je oko 3 procenta ukupnog stanovništva Rusije. Prosečna mesečna bruto zarada po stanovniku u prvoj polovini 2007. bila je 15100 rubalja (oko 420 evra). [7]

Sankt Peterburg je od osnivanja bio grad velikih socijalnih razlika. Od vremena raspada SSSR socijalne razlike se ponovo zaoštravaju. Prosjaci i sitni ulični prodavci su proterani iz centra grada za vreme jubileja 2003, ali su i dalje deo svakodnevne slike grada u daljim četvrtima. Oko 15% stanovništva stanuje u takozvanim komunalkama ili zajedničkim stanovima, gde više porodica deli jedan dnevni boravak, kuhinju i kupatilo, dok svaka porodica ima zasebnu privatnu sobu.

Nekada veoma multikulturni grad danas je dominantno naseljen Rusima (89,1%). Uz njih, tu su Jevreji 2,1%, Ukrajinci 1,9%, Belorusi 1,9% i manje grupe Tatara, pripadnika kavkaskih naroda, Uzbeka, Vepsa i Finaca.

Istorija promene broja stanovnika Sankt Peterburga

[uredi | uredi kod]

Ispod je dat pregled promene broja stanovnika Sankt Peterburga po godinama. Do 1944. radi se o procenama, od 1959. do 2002. radi se o trezultatima popisa, a za 2009. upodaci su proračun (grad se 2004. proširio na neka predgrađa).

Broj stanovnika kroz istoriju (sa predgrađima);
x-osa: 1760 – 2003, svaki podeok: 24 godine;
y-osa: 0 – 5,2 miliona, svaki podeok predstavlja 1 milion
        godina         stanovnika
1725. 75.000
1750. 150.000
1800. 300.000
1846. 336.000
1852. 485.000
1858. 520.100
1864. 539.100
1867. 667.000
1873. 842.900
1881. 876.600
1886. 928.600
1891. 1.035.400
1897. 1.264.900
1901. 1.439.400
godina stanovnika
1908. 1.678.000
1910. 1.962.000
1915. 2.318.600
1920. 722.000
1926. 1.616.100
1936. 2.739.800
1939. 3.191.300
1944. 2.559.000
15. januar 1959. 2.888.000
15. januar 1970. 3.512.974
17. januar 1979. 4.072.528
12. januar 1989. 4.460.424
9. oktobar 2002. 4.159.635
1. januar 2009. 4.581.854

Kultura

[uredi | uredi kod]
Aleksandrovski teatar na Trgu Ostrovskog
Petrogradski državni univerzitet

Sankt Peterburg je grad koji ima svetsku reputaciju u istoriji književnosti, muzike i pozorišta.

Pozorište

[uredi | uredi kod]

U gradu danas postoji 40 različitih pozorišta. Marijski teatar je jedna od najčuvenijih operskih kuća u svetu. U njemu radi i Balet Kirov.

Aleksandrinski teatar je osnovan 1756. po nalogu carice Jelisavete I. Neki od kadeta oficirske škole su osnovali prvo stalno pozorište Rusije. Ansambl pozorišta se uselio u sadašnju zgradu 1832, koja je nastala po projektu arhitekte Karla Rosija.

U gradu su živeli i radili Mihail Glinka, Modest Musorgski, Nikolaj Rimski-Korsakov, Pjotr Čajkovski, Igor Stravinski i Dmitri Šostakovič. Posebno je vezana za grad šostakovičeva sedma, ili Lenjingradska simfonija, koja je nastala u vreme opsade grada u Drugom svetskom ratu, i predstavljala simbol opstanka ruske kulture u najtežim uslovima. Prvi put je izvedena u Moskvi, a potom je 8. avgusta 1942. izvedena u Sankt Peterburgu i emitovana na sovjetskom radiju.

Balet

[uredi | uredi kod]

Sankt Peterburg je jedno od najznačajnijih mesta u kome se razvila baletska umetnost. Sergej Djagiljev, Marijus Petipa, Vaclav Nižinski, Matilda Marija Kšesinskaja i Ana Pavlova su posebno zaslužni za ovaj razvoj. Ovde se nalazi verovatno najpoznatija baletska škola na svetu - Baletska akademija Vaganova, osnovana 1738.

U Sankt Peterburgu su živeli i neki od vrhunskih svetskih šahista: Mihail Botvinik (višestruki prvak sveta u šahu u periodu 1948—1963), Boris Spaski (svretski prvak u periodu 1969—1972) i Viktor Korčnoj (danas živi u Švajcarskoj). Anatolij Karpov je dugo živeo u Lenjingradu gde je studirao. Titulu šahovskog velemajstora prvi put je dodelio car Nikolaj II posle jednog turnira 1914. u ovom gradu.

Književnost

[uredi | uredi kod]
Nova zgrada Ruske nacionalne biblioteke na Moskovskom prospektu

U gradu se nalazi više značajnih biblioteka. Saltikov-Ščedrinova biblioteka, nastala 1795, danas je deo Nacionalne biblioteke Rusije. Ona je sa 30 miliona dela druga najveća biblioteka Rusije posle Državne biblioteke Rusije u Moskvi. U njoj se čuvaju knjige na 85 jezika. U zbirci se nalazi i najstariji datirani istočnoslovenski rukopis, crkvenoslovensko Ostromirovo jevanđelje iz 1057. Biblioteka Ruske akademije nauka iz 1714. poseduje 17 miliona knjiga. Puškinova biblioteka je sa 5000 dela značajno manja, ali sadrži vrednu kolekciju dela iz privatne kolekcije velikog pisca.

Brojni čuveni ruski umetnici su živeli i radili u Sankt Peterburgu, među kojima su književnici: Aleksandar Puškin, Fjodor Dostojevski, Nikolaj Gogolj, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok i Josif Brodski.

Istorijski centar Sankt Petersburga i pripadajuće grupe spomenika
Svjetska baštinaUNESCO
 Rusija
Registriran:2012.
Vrsta:Prirodno dobro
Mjerilo:i, ii, iv, vi
Ugroženost:no
Referenca:UNESCO

Arhitektura

[uredi | uredi kod]

Spomenici i građevine

[uredi | uredi kod]

Sankt Peterburg je dugo bio prestonica ruskih careva. U ovom gradu oni su demonstrirali svoje izuzetno bogatstvo, o čemu svedoče brojne građevine i spomenici. U čast 300-godišnjice grada (2003) mnoge građevine su detaljno restaurirane. Sankt Peterburg ima blizu 250 muzeja i 4000 zaštićenih spomenika istorije i kulture. UNESKO je označio 2400 zgrada u gradu (15% od ukupnog broja građevina) za spomenike istorije arhitekture. Više zaštićenih zgrada od Sankt Peterburga ima samo Venecija. Grad se suočava sa hroničnim problemom cene održavanja svog arhitektonskog nasleđa. Pored brojnosti ovih zdanja, tu su i drugi problemi: zgrade su posle sovjetskog perioda ostale u ruševnom stanju i njihova restauracija je skupa, industrija i gust saobraćaj u gradu su učinili vazduh jako zagađenim i tako ugrozili gradske fasade. Neki od spomenika su privatizovani od 2004, ali je i dalje oko 80% građevina u vlasništvu države.

Dominantni stilovi

[uredi | uredi kod]
  • Grad je relativno mlad i na njega su jako uticali zapadnoevropski stilovi arhitekture. U gradu se mogu naći građevine u stilu ranog baroka, raskošnog baroka, klasicizma, istoricizma, art nuvoa i ranog modernizma (na primer: nemačka ambasada Berensa i Van der Roa).
  • Građevine iz doba Petra Velikog (na primer: Petropavlovska tvrđava, 12 visokih škola, palata Menšikov, letnja palata Petra Velikog, muzej Kunstkamera i plata Petra II) su sve projektovane pod uticajem evropskog baroka.
  • Kasnije se značajno razvio ruski barok. Zgrade i fasade su bile dekorisane u tri boje, a njihovi prostorni planovi su postali komplikovani. Najznačajniji arhitekti ovog perioda su Batolomeo Rastreli i Sava Čevakinskij. Tipična zdanja iz ovog perioda su Zimski dvorac, Jekatarinski dvorac, Konstantinovski dvorac, poslednje proširenje Peterhofa, palate Stroganov, Voroncov, Šeremetjev, Šuvalov, palata Mitropolije, Manastir Smoljni, Nikoljski sabor i Vladimirska katedrala.
  • Neoklasične građevine su svedenije. Njihove forme se baziraju na jednostavnim geometrijskim oblicima. Odličan primer je ulica Rosi: duga je 220 metara, široka 22 metra, a zgrade u njoj su visoke 22 metra, dok su im prozori visine 2,2 metra. U ovo vreme oblikovane su cele gradske četvrti, poput Dvorskog trga i oblasti oko Aleksandrinskog teatra. Najznačajniji arhitekta ovog perioda je bio italijan Karlo Rosi. Vasilij Stasov je razvio rusku verziju ovog stila u arhitekturi.
  • Zgrade u stilu art nuvoa su veoma maštovite i razigrane. Primeri su: Kuća knjiga, Jelisejevski magazin, zgrada pošte, Vitebska železnička stanica, Grand hotel Evropa, Hotel Astorija, zgrade u Kamenoostrovskom prospektu i stambene zgrade širom grada.
  • Moderni Peterburg, to jest, poznu verziju klasicizma, reprezentuju veličanstvene zgrade arhitekte Frederika Lidvala uz obalu reke.
  • Posle Oktobarske revolucije realizovani su mnogi konstruktivistički projekti, kao što je upravna zgrada Kirovskog rejona (projekat Noja Trockog).
  • Za razliku od Moskve, u Sankt Peterburgu ima malo monumentalnih građevina karakterističnih za doba staljinizma i tada dominantne umetničke ideologije socijalističkog realizma. Primer za ovaj tip arhitekture je Dom sovjeta na Moskovskom trgu.
  • U rekonstrukciji grada posle 1945, stare građevine su obnovljene, dok su nove podizane u stilu sovjetske arhitekture. Veoma upešatljivi primeri ovog stila su stanice metroa na Moskovskom prospektu.

Svjetska baština

[uredi | uredi kod]

Istorijski centar Sankt Peterburga i pripadajuće grupe spomenika 2021. godine uvršteni su na listu UNESCO-ove svjetske baštine.[8] Njegovo arhitektonsko naslijeđe pomiruje vrlo različite barokne i čiste neoklasične stilove, što se može vidjeti u Admiralitetu, Zimskom dvoru, Mramornoj palači i Ermitažu. Urbani pejzaž Sankt Peterburga poprimio je monumentalni sjaj koji mu je svjetski poznatom osigurao svjetski poznati naziv Sjeverna Venecija. Niz stranih arhitekata (Rastrelli, Rinaldi, Quarenghi, Cameron i Vallin de la Mothe) stvarao je palate, manastire i kneževske prigradske rezidencije (Petrodvorets, Lomonosov, Carsko Selo (Puškin), Pavlovsk i Gatčina).[9]

Spomenici

[uredi | uredi kod]

Najpoznatiji spomenik u gradu je statua Petra Velikog na konju poznata kao Bronzani konjanik.

Povezano

[uredi | uredi kod]

Znamenitosti

[uredi | uredi kod]
Zimski dvorac - muzej Ermitaž Reka Neva Peterhof - dvor Petra Dvorski trg

Administrativna podela

[uredi | uredi kod]
Gradski rejoni Sankt Peterburga
Br. Rejon Izvorno ime Broj snaovnika
1. januar 2004.
Broj snaovnika
1. januar 2005.
Broj snaovnika
1. januar 2006.
1 Admiralitetski rejon rus. Admiralteйskiй raйon 184.400 181.704 178.742
17 Frunzejski rejon rus. Frunzenskiй raйon 402.700 398.994 393.216
4 Kalinjinski rejon rus. Kalininskiй raйon 467.200 464.570 462.043
5 Kirovski rejon rus. Kirovskiй raйon 336.100 332.413 328.610
6 Kolpinski rejon rus. Kolpinskiй raйon 174.800 176.213 178.326
7 Crvenogardejski rejon rus. Krasnogvardeйskiй raйon 330.200 327.484 324.908
8 Krasnoselski rejon rus. Krasnoselьskiй raйon 304.300 302.890 301.739
9 Kronštat rus. Kronštadtskiй raйon 43.100 42.992 42.815
10 Kurortni rejon rus. Kurortnый raйon 67.100 67.235 67.516
11 Moskovski rejon rus. Moskovskiй raйon 272.400 268.873 266.312
12 Nevski rejon rus. Nevskiй raйon 434.500 435.097 436.598
14 Petrodvorski rejon rus. Petrodvorcovый raйon 76.800 77.574 115.138
13 Petrogradski rejon rus. Petrogradskiй raйon 131.500 128.469 126.312
15 Primorski rejon rus. Primorskiй raйon 397.500 401.609 405.034
16 Puškinski rejon rus. Puškinskiй raйon 101.000 103.009 120.661
2 Vasiljevsko ostrvo rus. Vasileostrovskiй raйon 198.700 196.815 195.522
3 Viborški rejon rus. Vыborgskiй raйon 417.300 414.812 412.839
18 Centralni rejon rus. Centralьnый raйon 231.100 225.821 224.289

Gradovi pobratimi

[uredi | uredi kod]

Sankt Peterburg je pobratimljen sa sledećim gradovima:

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. Vidi: Historical weather records for Saint Petersburg (since 1932), Historical weather in Saint Petersburg.
  2. Pogoda.ru.net 16. novembra 2008.
  3. „Prevod Svetislava Travice”. Arhivirano iz originala na datum 2008-11-20. Pristupljeno 2010-03-06. 
  4. Jörg Ganzenmüller, Das belagerte Leningrad, S.13-82, Zitate S. 17 und 20.
  5. newsinfo.ru; preuzeto 16. marta 2008.
  6. „Offizielle Website der E.ON Ruhrgas AG; abgerufen am 16. März 2008”. Arhivirano iz originala na datum 2013-01-15. Pristupljeno 2010-03-06. 
  7. Delovoj Peterburg, 14. avgust 2007; preuzeto 16. marta 2008.[mrtav link]
  8. „Rusija, spomenici upisani na listu svjetske baštine”. UNESCO: Svjetska baština. Pristupljeno 19. 1. 2023. 
  9. „Istorijski centar Sankt Petersburga i pripadajuće grupe spomenika - br.540”. UNESCO: Svjetska baština - whc.unesco.org. Pristupljeno 9. 4. 2023. (en)

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]