[go: up one dir, main page]

Prijeđi na sadržaj

La Vie d'Adèle : Chapitres 1 et 2

Izvor: Wikipedija
La Vie d'Adèle
RežijaAbdellatif Kechiche
ProducentAbdellatif Kechiche
Brahim Chioua
Vincent Maraval
ScenarioAbdellatif Kechiche
Ghalia Lacroix
PredložakLe bleu est une couleur chaude; autor:
Julie Maroh
UlogeLéa Seydoux
Adèle Exarchopoulos
FotografijaSofian El Fani
MontažaAlbertine Lastera
Camille Toubkis
Sophie Brunet
Ghalia Lacroix
Jean-Marie Lengelle
StudioWild Bunch
Quat'sous Films
France 2 Cinéma
Scope Pictures
Vértigo Films
Radio Télévision Belge Francofone
Eurimages
Pictanovo
DistribucijaWild Bunch (Francuska)
Cinéart (Belgija)
Vértigo Films (Španija)
Datum(i) premijere
23. 5. 2013 (2013-05-23) (Cannes)
Trajanje179 min.[1]
Zemlja Francuska
 Belgija
 Španija[2][3]
Jezikfrancuski
Budžet4 mil. €[4]
Bruto prihod19.5 mil. $[5]

Plavo je najtoplija boja (fr. La Vie d'Adèle – Chapitres 1 & 2sh. Adelin život - poglavlje 1 i 2) je francuska drama iz 2013. koju je režirao Abdelatif Kešiš, a u glavnim ulogama su Lea Sedu i Adel Egzarhopulos. Na filmskom festivalu u Kanu 2013, film je osvojio Zlatnu palmu i nagradu FIPRESCI. To je prvi put da su Zlatnu palmu osvojili i reditelj nekog filma i glavni glumci. Takođe, Lea Sedu i Adel Egzarhopulos su, uz rediteljku Džejn Kempion, jedine žene koje su dobile ovu nagradu. Film je snimljen po grafičkoj noveli (stripu) Žili Maro. Američka premijera filma bila je 2013. na filmskom festivalu Teljurajd. Dobio je odlične kritike i bio je nominovan za Zlatni globus za najbolji strani film, kao i za nagradu BAFTA u kategoriji stranog filma.

Radnja

[uredi | uredi kod]

Adel je povučena učenica srednje škole čije drugarice stalno tračare o momcima. Dok prelazi ulicu jednog dana, ona prolazi pored žene sa kratkom plavom kosom i biva momentalno obuzeta. Počinje da izlazi sa dečkom iz srednje škole i posle kratkog vremena oni upražnjavaju seks, ali je ona krajnje nezadovoljna i ostavlja ga. Nakon živopisnih seksualnih fantazija o ženi sa plavom kosom i flertujućeg ponašanja jedne njene drugarice prema njoj, ona postaje zbunjena svojom seksualnošću. Jedan prijatelj shvata njenu zbunjenost i odvodi je u gej bar. Posle nekog vremena Adel odlazi, ali ušeta u lezbejski bar gde oseća određenu dozu privlačnosti prema drugim devojkama. Žena plave kose je takođe tu i prilazi Adeli, govoreći ostalima kako je ona njena rođaka. Plavokosa se zove Ema i skoro je diplomirani student umetnosti. Njih dve postaju prijateljice i počinju da provode dosta vremena zajedno. Ema čak pomaže i Adeli u školi, pošto se dosta razume u filozofiju. Adeline prijateljice sumnjaju da je ona lezbejka i maltretiraju je u školi. Iako Adel to poriče pred njima, njen odnos sa Emom postaje sve bliskiji. Kako se njihova ljubav razvija one takođe posećuju muzeje i odlaze na zajedničke piknike u park. Kasnije imaju seks i započinju veoma strastvenu vezu. Emina umetnička porodica je veoma gostoljubiva za par, dok Adelini konzervativni roditelji misle da je Ema samo njen mentor za filozofiju.
U godinama koje slede, dve žene žive jedna sa drugom kao ljubavnice. Adel završava školu i pridružuje se nastavnom kadru u lokalnoj osnovnoj školi, dok Ema nastavlja svoju slikarsku karijeru. Adel se oseća nelagodno među Eminim intelektualnim prijateljima, iako Ema podstiče njen talenat za pisanje. Ona se oseća mnogo prijatnije pod svojim okriljem i naizgled nema želju da bude bilo šta drugo osim osoba koja je bila kada su se prvi put sreli. One postepeno počinju da shvataju koliko malo toga imaju zajedničko. Emocionalna složenost se manifestuje u vezi i Adel, u impulsivnom trenutku usamljenosti i konfuzije, spava sa muškim kolegama. Ema to otkriva i izbacuje Adel iz njihovog stana, ostavljajući je tako slomljenog srca i sada potpuno samom.
Vreme prolazi i, iako Adel pronalazi zadovoljstvo u svom poslu kao vaspitačica, neopisiva tuga počinje da je savladava. Ponove se sreće sa Emom u restoranu. Adel je i dalje veoma duboko u ljubavi sa Emom i uprkos snažnoj privlačnosti, koja još uvek jasno postoji između njih, Ema je trenutno u ozbiljnoj saradnji sa Lisom, trudnicom sa žurke od pre nekoliko godina, koja sada ima ćerku. Adel se oseća poražavajuće, ali ostaje prisebna. Ema priznaje da nije seksualno ispunjena, ali da to prihvata kao deo nove faze njenog života. Ona uverava Adel da je njihov odnos bio poseban i da će ostati u prijateljskim odnosima, a zatim odlazi. Adel kolapsira u očaju.
Film se završava Eminom novom umetničkom izložbom na kojoj je i Adel. Na izložbi je i slika gole Adel, koju je Ema naslikala u cvatu njihove ljubavi. Ema ugleda Adel, ali njena pažnja je prvenstveno na Lisi i na ostalim gostima u galeriji. Adel joj čestita na uspehu njene umetnosti i odlazi posle kratkog razgovora sa mladićem koga zna od ranije. On juri za njom, ali kreće u pogrešnom smeru, dok Adel odlazi u nepoznatu budućnost.

Uloge

[uredi | uredi kod]
Adel Egzarhopulos
Lea Sedu Ema
Adel Egzarhopulos Adel
Salim Kešjuš Samir
Orelijen Rekoan Adelin otac
Katrin Sale Adelina majka
Benžamen Siksu Antoan
Mona Valravan Lisa
Alma Žodorovski Beatris
Žeremi Laert Tomas
An Loare Emina majka
Benoa Pilo Emin očuh

Produkcija

[uredi | uredi kod]

Razvoj

[uredi | uredi kod]

Reditelj i scenarista Abdelatif Kešiš razvio je premisu za Plavo je najtoplija boja dok je režirao svoj drugi igrani film, "Igre na sreću i ljubav". On se sastao sa nastavnicima koji su imali visoka mišljenja o čitanju, pisanju i slikanju i oni su ga inspirisali da razradi scenario koja oslikava lični život i karijeru francuske nastavnice. Međutim, taj koncept je završen nekoliko godina kasnije, kada je Kešiš naišao na strip Žili Maro i shvatio da može povezati priču o nastavnici sa ljubavnom pričom između dve mlade žene.

Kasting

[uredi | uredi kod]

Krajem 2011. kasting je održan u Parizu gde je Kešiš tražio idealnu glumicu za ulogu Adel. Direktor kastinga Sofi Blanvilan prva je uočila Adel Egzarhopulos, a zatim organizovala njen sastanak sa Kešišom. Adel je opisala kako je njenu audiciju sa Kešišom, koja je trajala dva meseca, činila improvizacija scenarija, diskusija i takođe sedenje u kafiću, bez razgovora, dok ju je on tiho posmatrao. Kasnije, dan pred Novu godinu, kada je odlučio da ponudi glavnu ulogu Adeli, Kešiš rekao u jednom intervjuu: "Izabrao sam Adel čim sam je video." "Odveo sam je na ručak u restoran, ona je naručila pitu sa limunom i kada sam video način na koji ju je pojela, pomislio sam: "To je ona!" Sa druge strane Lea Sedu je već bila odabrana za ulogu Eme, u martu 2012, deset meseci pre početka snimanja filma. Kešiš je osetio da Lea "deli njen lik, lepotu, glas, inteligenciju i slobodu" i da ona ima "nešto arapsko u duši". On je dodao govoreći: "Ono što je bilo presudno za vreme našeg sastanka je to da je ona veoma podešena u svetu oko nje, ona ima realnu društvenu svest, ona ima pravi angažman sa svetom, veoma sličan mojem." Govoreći o pripremama za njenu ulogu Lea je rekla: "Tokom tih deset meseci (pre snimanja) već sam se sastajala sa njim; provodili smo sate pričajući o ženama i životu. Takođe sam uzimala časove o slikarstvu i vajarstvu i čitala dosta o umetnosti i filozofiji."

Snimanje

[uredi | uredi kod]

Prvobitno je planirano da snimanje traje dva i po meseca, međutim trajalo je pet mesevi, od marta do avgusta 2012. sa budžetom od 4 miliona €. Sedamstopedeset sati materijala je snimljeno, a snimano je u Lilu, kao i u Rubi i Livinu.

Kontroverze

[uredi | uredi kod]
Režiser Abdelatif Kešiš na Kanskom festivalu 2013

Nakon premijere na Kanskom festivalu 2013, Francuska audiovizuelna i kinematografska unija kritikovala je uslove rada koje je ekipa filma pretrpela. Prema izveštaju, članovi filmske ekipe, izjavili su da produkcija odigrala u "teškoj" atmosferi sa ponašanjem blizu "moralnog zlostavljanja", što je navelo neke članove ekipe i radnike da napuste projekat. Dalje kritike odnosile su se na neregularne radne obrasce i na plate. Tehničari su optužili reditelja Kešiša za maltretiranje, neplaćeni prekovremeni rad i kršenje zakona o radu. U septembru 2013, dve glavne glumice, Lea Sedu i Adel Egzarhopulos, su se takođe žalile na Kešiševo ponašanje tokom snimanja. One su opisale iskustvo kao "strašno" i rekle da više neće ponovo raditi sa njim.

Prijem

[uredi | uredi kod]

Blagajna

[uredi | uredi kod]

Film je u svetu zaradio ukupno 19.412.787 dolara. Tokom svog otvaranja u Francuskoj film je debitovao za vikend sa ukupno 2,3 miliona dolara u 285 bioskopa, prosečno 8.200 dolara po bioskopu. Zauzeo je četvrto mesto posle prvog vikenda i viđen kao naročito dobra projekcija, uprkos tome što film traje tri sata. Film je imao ograničeno izdanje u SAD, zaradio je oko 101.116$ prve nedelje, sa prosekom od 25.279$ za četiri bioskopa u Njujorku i Los Anđelesu.

Kritike

[uredi | uredi kod]

Film je dobio odlične kritike, sa značajnim iznosom pohvala usmerenih na nastup Adel Egzarhopulos. Sajt Rotten Tomatoes daje filmu rezultat od 90% na osnovu 154 kritike, sa prosečnom ocenom 8.1/10. Kritični konsenzus ovog sajta je: " Sirov, iskren, snažan, i slasno intenzivan, film Plavo je najtoplija boja nudi neke od najviše elegantno sastavljenih, emotivno apsorbujućih drama modernog bioskopa. Metacritic ocenio je film sa 88% na osnovu 41 kritike, što ukazuje na "univerzalno priznanje"

Izvori

[uredi | uredi kod]
  1. Blue Is the Warmest Colour (18)”. Artificial Eye. British Board of Film Classification. 11 September 2013. Arhivirano iz originala na datum 2017-03-16. Pristupljeno 11. IX 2013. 
  2. „La vie d'Adèle”. LUMIERE. European Audiovisual Observatory. Pristupljeno 23. V 2016. 
  3. Chang, Justin (24 May 2013). „Cannes Film Review: 'Blue Is the Warmest Color'”. Variety. Pristupljeno 24. V 2013. 
  4. Fabre, Clarisse (24. V 2013). „Des techniciens racontent le tournage difficile de "La Vie d'Adèle"” (francuski). Le Monde. Pristupljeno 26 May 2013. 
  5. „Blue Is the Warmest Color”. BoxOffice®. Pristupljeno 16. VI 2018. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]