Odnos esencije i egzistencije
Odnos esencije i egzistencije je tema koja je dominirala srednjovekovnom filozofijom. Srednjovekovna filozofija je esenciju uglavnom metafizički razdvajala od egzistencije. Najčešće je egzistencija bila zavisna od esencije, koja je od Boga. Egzistencija se poimala kao ostvarena esencija neke stvari.
Al-Farabi smatra da je egzistencija akcidencija esencije.[1] Ibn Sina je naglasio razliku između egzistencije i esencije, što su prihvatili srednjovekovni evropski filozofi.[2]
Prema Tomi Akvinskom, egzistencija, kao aktualnost, jeste određena esencijom, kao potencijalnošću. Ipak, on ne smatra da esencija postoji pre no što primi postojanje. Nema esencije bez egzistencije, ni egzistencije bez esencije, one su stvorene zajedno.[1] Sve što ne pripada pojmu esencije, dolazi spolja. Tako, ni jedna esencija ne može da se zamisli bez onoga što čini deo esencije.[1]
Egidije Rimski je bio pod znatnim uticajem novoplatonske teorije ο participaciji. Egzistencija ili biće (esse) proističe iz Boga i predstavlja participaciju božanske egzistencije.[3] Egzistencija je primljena od esencije i realno je različita od nje. To se može empirijski ustanoviti kod telesnih stvari, budući da one imaju početak egzistencije i nisu uvek bile povezane s egzistencijom, što dokazuje da je egzistencija potencijalna, i da je različita od esencije opažljive stvari. Ako egzistencija ne bi bila različita od esencije u stvorenim stvarima, onda stvorena biće ne bi bila stvorena bića: ona bi postojala na osnovu svoje vlastite suštine i bila bi nezavisna od božjeg stvaranja.[3]
