Willard Van Orman Quine

Vilard Van Orman Kvajn (25. juna 1908. - 25. decembra 2000.) bio je američki filozof i logičar u analitičkoj tradiciji, priznat kao "jedan od najuticajnijih filozofa dvadesetog veka".^[1] Od 1930. do svoje smrti, 70 godina kasnije, Kvajn je na ovaj ili onaj način bio povezan sa Univerzitetom Harvard, najpre kao student, zatim kao profesor filozofije i učitelj logike i teorije skupova, i na kraju kao profesor emeritus koji je objavio ili revidirao nekoliko knjiga. Držao je Katedru za filozofiju Edgara Persa na Harvardu od 1956. do 1978. godine. Anketom koja je 2009. godine sprovedena među analitičkim filozofima Kvajn je imenovan za petog najvažnijeg filozofa u poslednja dva veka. ^{[2] [3]}

Kvajn se u potpunosti uklapa u tradiciju analitičke filozofije, iako je glavni pobornik stava da filozofija nije pojmovna analiza već grana empirijskih nauka. Njegovi najpoznatiji radovi uključuju "Dve dogme empirizma" (1951), kojima napada tradicionalnu distinkciju analitičko-sintetičko i zagovara oblik semantičkog holizma, i Reč i objekat (1960), koji su dalje razvili ove stavove i uveli Kvajnovu čuvenu tezu o neodređenosti prevoda, zagovarajući bihejviorističku teoriju značenja. Takođe je razvio uticajnu naturalističku epistemologiju čija "Osnovna ideja je da bi trebalo da pođemo od trenutno prihvaćene naučne teorije, tako da bi i epistemologiju trebalo shvatiti kao deo prirodne nauke[...] Naš glavni cilj je da objasnimo znanje o spoljašnjem svetu, način na koji smo do njega došli, kao i njegovu praktičnu primenljivost." ^[4] U filozofiji nauke je važan i zbog toga što smatra da se na ta pitanja „može odgovoriti jedino unutar okvira nauke, uz korišćenje svih informacija koje nam ona pruža. Najbolji način da odgovorimo na pitanja: „Na koji način nauka nastaje na temelju čulnog iskustva?“, „Zbog čega je ona uspešna?“, jeste da ova pitanja shvatimo tako da se ne tiču odnosa senzacije i refleksije, impresija i ideja, već odnosa opservacionih i teorijskih rečenica s jedne, i opservacionih rečenica i stimulusa, sa druge strane.“ ^[4] Kao i zbog njegovog stava da se filozofija nadovezuje na nauku. U filozofiji matematike, Kvajn i njegov kolega sa Harvarda Hilari Patnam razvili su „Kvajn-Patnamov argument iz neophodnosti“, "koji pokazuje da je određena vrsta matematičkog platonizma prirodna posledica činjenice da se naše empirijske nauke – na prvom mestu fizika– na suštinski način oslanjaju na matematiku."^[5]

Kvajn je odrastao u Akronu, Ohajo. Diplomirao je matematiku 1930. godine, a doktorirao filozofiju na Univerzitetu Harvard 1932. Njegov mentor je bio Alfred Nort Vajthed. Tokom akademske 1932–33 godine zahvaljujući Šeldon stipendiji putovao je Evropom i tom prilikom se sastajao sa poljskim logičarima (Stanislav Lešnjevski i Alfred Tarski) i članovima Bečkog kruga (uključujući Rudolfa Karnapa), kao i logičkim pozitivistom Alfredom Ejerom.

Kvajnova doktorska teza i rane publikacije bili su iz oblasti formalne logike i teorije skupova. Tek nakon Drugog svetskog rata, on je zahvaljujući seminalnim radovima iz ontologije, epistemologije i jezika postao vodeći filozof. Do šezdesetih godina 20. veka razvio je svoju „naturalističku epistemologiju“ čiji je cilj bio da odgovori na sva osnovna pitanja znanja i značenja koristeći metode i oruđa prirodnih nauka. Kvajn je u potpunosti odbacio ideju o "prvoj filozofiji", teorijskom stajalištu koje bi prethodilo prirodnim naukama i pružalo im opravdanje. Ova gledišta su svojstvena njegovom naturalizmu.

Tridesetih i četrdesetih godina, razgovori sa Rudolfom Karnapom, Nelsonom Gudmanom i Alfredom Tarskijem, između ostalih, naveli su Kvajna da posumnja u održivost distinkcije između "analitičkih" iskaza - istinitih na osnovu značenja reči, kao što su "Svi mladići su neoženjeni"- i "sintetičkih" iskaza, istinitih ili lažnih na osnovu činjenica o svetu, poput "Mačka je na prostirci." Ova distinkcija bila je centralna za logički pozitivizam. Iako Kvajna uobičajeno ne spajamo sa verifikacionizmom, neki filozofi smatraju da je taj princip kompatibilan sa njegovom opštom filozofijom jezika, navodeći njegovog kolegu sa Harvarda B. F. Skinera i njegovu analizu jezika u Verbalnom ponašanju. ^[6]

Poput drugih analitičkih filozofa pre njega, i Kvajn prihvata Fregeovu definiciju „analitičkog“ kao „istinitog samo na osnovu značenja“. Za razliku od njih, međutim, zaključio je da je definicija u konačnici bila cirkularna. Drugim rečima, Kvajn je prihvatio da su analitički iskazi oni koji su istiniti po definiciji, a zatim je tvrdio da je pojam istine po definiciji nezadovoljavajuć.

Centralne teze koje leže u osnovi neodređenosti prevoda i drugih Kvajnovih teorija su ontološka relativnost i sa njom povezano učenje o holizmu. Pretpostavka Kvajnovog holizma je da su sve teorije (i njima implicirani iskazi) subdeterminisane empirijskim iskustvom (iskustvo, čulno iskustvo, empirijska evidencija). Iako je pretpostavka starih Grka da (neopažljivi) homerovski bogovi postoje - lažna, a naša pretpostavka o (neopažljivim) elektromagnetnim talasima istinita, obe pretpostavke svoju opravdanost duguju isključivo svojoj moći da objasne naše iskustvo.

Kvajn "Dve dogme empirizma" zaključuje sledećim rečima:

"Kao empirista, pojmovnu shemu nauke i dalje smatram oruđem koje, konačno, služi za predviđanje budućeg iskustva u svetlu prošlog iskustva. Fizički predmeti se u ovu situaciju pojmovno unose kao pogodni posrednici - ne definicijom u terminima iskustva, nego naprosto kao nesvodljivi poziti koji se, epistemološki posmatrano, mogu porediti sa Homerovim bogovima. Kao fizičar, verujem u fizičke predmete, a ne u Homerove bogove; i smatram da je pogrešno verovati suprotno. Ali, sa tačke gledišta epistemološkog zasnivanja, fizički predmeti i bogovi se razlikuju samo po stepenu, ne po vrsti. Obe vrste entiteta u našoj koncepciji predstavljaju samo kulturom uslovljene pozite".^[7]

Kvajnov ontološki relativizam (očigledan u gornjem odlomku) naveo ga je da se složi sa Pjerom Dijemom da će za bilo koji skup empirijske evidencije uvek postojati mnoštvo teorija koje će moći da pruže njihovo objašnjenje. Međutim, Dijemov holizam je ograničeniji od Kvajnovog. Prema Dijemu, subdeterminacija se odnosi samo na fiziku ili možda na prirodne nauke, dok se prema Kvajnu odnosi na celokupno ljudsko znanje. Dakle, iako je moguće verifikovati ili falsifikovati čitave teorije, nije moguće verifikovati ili falsifikovati pojedinačne iskaze. Gotovo svaki iskaz može biti sačuvan, s obzirom na dovoljno radikalne modifikacije unutar teorije. Prema Kvajnu, naučna misao formira koherentnu mrežu u kojoj bi bilo koji deo mogao biti izmenjen u svetlu empirijske evidencije, i u kojoj nema empirijskog svedočanstva koje bi moglo da nametne reviziju datog dela teorije.

Problem praznih imena je stara zagonetka u filozofiji, koju je Kvajn zapazio kada je napisao,

"Ontološki problem je začuđujuće jednostavan. On se može izložiti pomoću dve jednosložne reči: "Čega ima?" Odgovor se, štaviše, može dati u jednoj reči: "Svega". Ovaj odgovor će svako prihvatiti kao istinit."^[8]

Kontroverza sledi još direktnije,

Kako možemo govoriti o pegazu? Na šta reč "pegaz” referira? Ako je naš odgovor: „Nešto“, čini se da verujemo u mistične entitete; ako je naš odgovor: "ništa", čini se da ni o ničemu ne govorimo i da to nema nikakvog smisla? Svakako, kad smo rekli da je pegaz mitski krilati konj to je imalo smisla, i štaviše, izrekli smo istinu! Ako govorimo istinu, to mora biti istina o nečemu. Dakle, ne možemo govoriti ni o čemu.

Kvajn se opire iskušenju da kaže da su prazni termini besmisleni iz gore navedenih razloga. Umesto toga, on kaže da prvo moramo utvrditi da li naši termini referiraju ili ne, pre nego što pronađemo odgovarajući način da ih razumemo.

Baš kao što je osporio tradicionalnu distinkciju analitičko-sintetičko, Kvajnova meta bila je i tradicionalna normativna epistemologija. Prema Kvajnu, tradicionalna epistemologija pokušala je da pruži opravdanje naukama, ali ova nastojanja (primer je Rudolf Karnap) nisu bila uspešna, te bismo tradicionalnu epistemologiju trebalo da zamenimo empirijskim istraživanjem o tome koji senzorni inputi daju koje teorijske autpute: ^[9] "Epistemologija, ili nešto nalik njoj, prosto nalazi svoje mesto kao jedno poglavlje psihologije, pa shodno tome i prirodne nauke. Ona izučava jedan prirodni fenomen, naime, čoveka kao prirodno biće. Ovaj ljudski subjekt se izlaže izvesnom eksperimentalno konstruisanom inputu - izvesnim sklopovima zračenja raznih frekvencija - i tokom vremena taj subjekt isporučuje u vidu autputa jedan opis trodimenzionalnog spoljašnjeg sveta i njegove istorije. Relacija između oskudnog inputa i bujnog autputa jeste relacija na čije istraživanje smo podstaknuti unekoliko istim onim razlozima koji su uvek podsticali epistemologiju; naime, da bismo uvideli kako su povezani svedočanstvo i teorija, i na koje načine nečija teorija o prirodi nadilazi bilo koje dostupno svedočanstvo. Međutim, upadljiva razlika između stare epistemologije i epistemološkog poduhvata u ovom novom, psihološkom okruženju, jeste u tome što sada slobodno možemo da koristimo empirijsku psihologiju".^[10]

Kvajnova ideja naturalizovanja epistemologije nije univerzalno prihvaćen među savremenim filozofima. Među kritičarima najistaknutiji je Kim. ^[11]

• Računarski program čiji izlaz je sopstveni izvorni kod naziva se po Kvajnu. Ovo je u upotrebu uveo Daglas Hofštater u svojoj knjizi iz 1979, Gedel, Esher, Bah: Večna zlatna pletenica.
• Kvajn je lik u internet-stripu Existential Comics. ^[12]
• Muzički bend The 21st Century Monads posvetio je pesmu Kvajnu.^[13]

• 2007, Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi, Lazović Živan (ur.), Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci. ISBN 978-86-7543-133-6
• 1999, Riječ i predmet, Zagreb: Kruzak. ISBN 9536463180

• Bryan Magee, The Ideas of Quine, 1977.

• Gibson, Roger F., ur. (2004). The Cambridge companion to Quine. Cambridge University Press. ISBN 9780521639491. 
• Gibson, Roger F. (1988). The Philosophy of W. V. Quine: An Expository Essay. Tampa: University of South Florida. 
• Gibson, Roger F. (1988). Enlightened Empiricism: An Examination of W. V. Quine's Theory of Knowledge. Tampa: University of South Florida. 
• Gibson, Roger F. (2004). Quintessence: Basic Readings from the Philosophy of W. V. Quine. Harvard University Press. 
• Gibson, Roger F., ur. (1990). Perspectives on Quine. Oxford: Blackwell Publishing. 
• Zorić, Aleksandra (2014), „O razlici između Dijemove i Kvajnove holističke teze“, Filozofija i društvo 25(1): 193–207.
• Zorić, Aleksandra (2016), "Tri Kvajnove neodređenosti", Theoria 62(4): 5-22.
• Lazović, Živan (2004), "Empirizam, semantika i ontologija u Kvajnovoj filozofiji", Belgrade Philosophical Annual (17): 5-25.

Willard Van Orman Quine na Wikimedijinoj ostavi

• WVQUINE.ORG
• Nekrolog u NIN-u
• „Godišnjice rođenja značajnih svetskih i srpskih filozofa” Emisija NAUČNI SKUPOVI, Radio Beograd 3.