[go: up one dir, main page]

Prijeđi na sadržaj

Džafar Nimeiri

Izvor: Wikipedija
Džafar Numejri
Džafar Nimeiri

Mandat(i)
4. predsedniik Sudana
1969 - 1985.
Prethodnik Ismail el Azhari
Naslednik Abdel Rahman Svar el Dahab
Biografija
Veroispovest Islam
Politička partija Sudanska socijalistička unija[1]
Savez narodnih radnih masa
Stranka nacionalnog kongresa
Profesija političar

Džafar Muhamed el Numejri (arap. جعفر محمد النميري; 1. januar 193030. maj 2009[2]) bio je političar i predsednik Sudana od 1969. do 1985. godine. Na vlast je došao državnim udarom kojim je svrgao tadašnjeg predsednika Abdua. Sa vlasti je oboren državnim udarom 1985, kada je vlast preuzeo ministar odbrane i komandant armije, general Abdel Rahman Suer al Dahab.

Biografija

[uredi | uredi kod]

Rođen je 1930. godine u Omdurmanu, država Kartum. Završio je prestižnu srednju školu Hantub[3]. Godine 1948, učestvovao je u protestu protiv britanske kolonijalne vlasti u Sudanu, zbog čega je bio privremeno udaljen iz škole. Diplomirao je 1952. na Sudanskoj vojnoj akademiji. Tokom školovanja je prihvatio ideje egipatskog vođe Nasera. Godine 1966. je diplomirao na Univerzitetu Stožera vojske SAD u Fort Levenvortu, Kanzas[4].

Predsednik

[uredi | uredi kod]

Numejri je zajedno sa još četiri oficira sudanske vojske srušio s vlasti civilnu vladu Ismaila el Azharija. Sebe je postavio na mesto vođe Revolucionarnog veća, te pokrenuo nacionalizaciju banaka i industrije i neke aspekte agrarne reforme u Sudanu. Uticaj na njegove reforme imale su ideje socijalizma i panarabizma.

Godine 1971. je izabran za predsednika, sa 98,6 % biračkih glasova. Nakon toga je ukinuo Revolucionarno veće, osnovao vladajuću Sudansku socijalističku uniju[4], jedinu dozvoljenu stranku u Sudanu[5]. Okončao je Prvi sudanski građanski rat 1971. potpisivanjem mirovnog sporazuma u Adis Abebi, nakon čega je nemuslimanski Južni Sudan dobio autonomiju. U novom ustavu iz 1973. Sudan je proglašen demokratskom socijalističkom državom, a predsednik je dobio veće ovlasti[5].

Uprkos prosocijalističkim reformama i uređenju države, održavao je dobre odnose sa Zapadom, pojedine banke vratio u privatno vlasništvo i podsticao strana ulaganja u Sudan. Povod za zahlađenje odnosa sa Sovjetskim Savezom bio je pokušaj sudanskih komunista da izvrše državni udar 1971.[2] i ponovno 1975. godine. Numejri je 1977. pokrenuo proces nacionalnog pomirenja, pa je pripadnicima opozicije dozvolio određeno učešće u političkom životu.

Početak drugog predsedničkog mandata obleležila je Numejrijeva podrška Anvaru el Sadatu nakon potpisivanja sporazuma u Kemp Dejvidu (tada je većina muslimanskih država prekinula odnose s Egiptom). Nakon atentata na Sadata, prisustvovao je njegovoj sahrani 1981. godine. Od iste je godine u sopstvenoj politici napravio radikalan zaokret pod uitcajem opozicije, okrenuvši se islamizmu i sklopivši savez s Muslimanskim bratstvom. Nametnuo je šerijat 1983. i ukinuo autonomiju Južnog Sudana, nakon čega je izbio Drugi sudanski građanski rat[4].

Pad s vlasti

[uredi | uredi kod]

Početak njegovog pada obeležila je naredba da se smakne kontroverzan, ali miroljubiv politički disident Mahmud Mohamed Taha. Dok je Numejri 6. aprila 1985. bio u poseti SAD-u, u nadi da će dobiti finansijsku pomoć, general Abdel Rahman Svar el Dahab izvršio je beskrvni puč. Numejri je nakon toga boravio u egzilu u Egiptu.

Povratak u Sudan dozvoljen mu je u maju 1999. godine, kada ga je dočekala oduševljena gomila naroda. Narednih je godina izlazio na izbore sa svojom novom strankom (Savez narodnih radnih masa), ali je prolazio s lošim rezultatima. Njegova se stranka 2005. ujedinila s vladajućom Strankom nacionalnog kongresa.

Umro je prirodnom smrću 30. maja 2009. godine u Kartumu. Njegovom sprovodu prisustvovalo je nekoliko desetaka hiljada ljudi.

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. Sudan: A Country Study "Role in Government" United States Library of Congress. Accessed on September 10, 2007.
  2. 2,0 2,1 Hevesi, Dennis (11. 6. 2009). „Gaafar al-Nimeiry, a Sudan Leader With Shifting Politics, Dies at 79”. The New York Times. 
  3. „Gaafar al-Nimeiry”. The Telegraph. 02. 06. 2009. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Jessup, John E. (1998). An Encyclopedic Dictionary of Conflict and Conflict Resolution, 1945-1996. Greenwood Publishing Group. str. 530-531. 
  5. 5,0 5,1 Childress, Diana. Omar Al-Bashir's Sudan. Twenty-First Century Books. str. 40. ISBN 978-0-8225-9096-5. Pristupljeno 8. 1. 2013. 

Literatura

[uredi | uredi kod]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]