Geografija Kipra
Za Kipar se može reći da ima povoljan geografski položaj. Leži u istočnom Mediteranu, na raskrsnici tri kontinenta: Evrope, Azije i Afrike. Po prirodno-geografskim činjenicama pripada Aziji, ali u svim društvenim aspektima je okrenut ka Evropi. Kipar je takođe i član Evropske unije. Ovo je najistočnije ostrvo u Sredozemnom moru, a sa površinom od 9251 km² treće je po veličini u istom (nakon Sicilije i Sardinije). Što se tiče država, po površini je 161. na svetu i po tome je najsličniji Libanu i Portoriku.
Vezano za matematički položaj, Kipar leži na severnoj polulopti i istočnoj hemisferi, tačnije: najsevernija i najistočnija tačka je rt Apostolos Andreas (35° 34' sgš, odnosno 34° 37' igd.), najjužnija tačka je rt Gata (34° 33' sgš.), a najzapadnija otprilike rt Arnaοutis (32° 16' igd.).
U geološkom i geotektonskom pogledu Kipar predstavlja deo Male Azije, koji se u prošlosti odvojio. U klimatskom i vegetacijskom smislu ovo ostrvo je smešteno u severnom umerenom pojasu, tačnije mediteranskoj podoblasti.
Sa obzirom da je Kipar tipično mediteransko ostrvo, onda je logično zaključiti i da ima tipičnu sredozemnu (Cs) klimu. Kipar je inače najtoplije ostrvo Mediterana, a sa oko 340 sunčanih dana godišnje, ovo je najosunčanija zemlja u ovom delu sveta (pogotovo se to odnosi na Evropu). Ipak, treba naglasiti da klimatske odlike nisu iste na svim delovima otoka. Pa je tako u unutrašnjosti i sa povećanjem nadmorske visine ta sredozemna klima nešto izmenjena, iako se radi o malom prostoru. Glavni faktor klime koji uzrokuje ove izmene je pravac pružanja planina Troodos i Kyrenia, koji idu paralelno sa obalom te zatvaraju unutrašnjost ostrva. Posledica toga je to da unutrašnjost ima toplija leta, hladnije zime, te manju količinu padavina od priobalja.
Što se tiče temperatura, na celom ostrvu vladaju topla leta, sa prosečnim temparaturama od oko 30°C (zavisno od mesta do mesta), sa tim što u unutrašnjosti temperature znaju biti nešto više. Zimi se temperature u priobalju kreću između 10 i 20°C, a u unutrašnjosti su nešto niže, te u najhladnijim mesecima (januar i februar) mogu dostići vrednosti oko 0°C (najniža ikad zabeležena temperatura u Nikoziji je bila -5°C). Temperature na višim nadmorskim visinama su takođe dosta niže nego na ostatku ostrva, te se i leti po noći spuštaju do i ispod nule, a na najvišim vrhovima visoravni Troodos sneg se zadržava sve do avgusta.
Padavine na ostrvu se javljaju uglavnom zimi i to u obliku kiše, a na višim nadmorskim visinama u obliku snega. Najviše padavina primaju planinske oblasti, u proseku od oko 1000mm godišnje. Najmanje padavina izlučuje se u centralnom delu (nizija Messaoria) i to u proseku između 350-500mm. Npr. glavni grad Nikozija ima količinu padavina od 440mm godišnje. To malo padavina što dobija centralni deo, uglavnom dolazi sa severne strane, iz razloga što su severne planine nešto niže od južnih. Zimi, kada se ove padavine pretežno izlučuju, zna doći do bujica i poplava, iz razloga što se one javljaju u velikim količinama za kratko vreme.
Od nešto više od 9000 km² koji čine ovo ostrvo, 10 km² otpada na vodu, što i nije baš nešto mnogo. Treba napomeniti da Kipar ima samo dve stalne reke i to: Pediaios i Yialias. Njihovi tokovi su nešto manji od 100 km. Obe teku kroz Messaoriju i ulivaju se u zaljev Famagusta. One se uglavnom koriste za navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta. Oni su jedini stalni tokovi, iz razloga što ostale reke, koje su inače i mnogo manje, imaju svoj tok samo u vremenu kakvih jakih kiša i uglavnom za vreme kada se otapa sneg sa planina. Primeri nekih takvih reka su: Yerakaz i Yialousa (sa severnih planina) te Diarizos, Kouris, Vasilikos (sa južnih). A inače u proleće se često zna desiti da se ove reke poplave, pa tako odnose plodan mulj i zemljište u more. No, domaće stanovništvo se dosetilo da gradi brane na njima, kako bi sprečavali ovo već gore navedeno. Sve ove reke imaju u gornjim tokovima nešto veće padove, pa i imaju i neki određeni hidroenergetski potencijal. No, nije nešto naročito velik, pa nezadovoljava potrebe ostrva. Iz istog razloga se i ne koristi previše. Iz ovoga možemo zaključiti da rečni režim nivalno-fluvijalni, tj. da reke dobijaju više vode od otapanja snega, nego od kiša. Reke pripadaju mediteranskom slivu.
Što se tiče jezera, njih na ostrvu postoji nekoliko i uglavnom su slatkovodna. Ipak dva najveća jezera su slana, verovatno zbog neposredne blizine mora. U prošlosti su i bili deo mora. To su jezera Akrotiri i slano jezero Larnaka, a nalaze se na jugu ostrva u blizini istoimenih gradova.
Kipar se prostire na nešto više od 9000 km². Na toj relativno maloj površini može se primetiti kompleksnost prirodno-geografskih osobina, koja se ne bi očekivala na ovako malom prostoru. Ostrvo je izduženo u pravcu zapad-istok i izgledom podseća na električnu gitaru. U pravcu zapad-istok rastojanje je 224 km, a sever-jug najduže rastojanje je 121 km. Dužina obalne linije je 648 km. Obala je dobro razuđena. Izdvaja se nekoliko poluostrva od kojih je najveće Karpas, koje se nalazi na severoistoku ostrva. Između polustrva i rtova postoji nekoliko zaliva koji su uglavnom dobili imena po lukama koje su smeštene u njima (Famagusta, Larnaka, Akrotiri, Episkopi, Chrysochou, Morfou i dr.). Osim glavnog ostrva, druga veća ostrva ne postoje. Istina postoji nekoliko manjih ostrvčića, no njihova površina je toliko zanemarljiva da se ne mogu ni ucrtati na karte. U reljefnom pogledu ostrvo Kipar čine planine, nizije i duge plaže. Geološki i tektonski pripada Maloj Aziji sa kojom je u prošlosti bio spojen. To je sve tako bilo do alpske orogeneze, koja se desila u tercijaru, a zahvatila je evropski prostor od Pirineja, Alpi, Dinarida, te se širila preko Male Azije dalje na istok. Tada je došlo do izdizanja kopna današnjeg Kipra. Izdizanjem ostrva Kipar stvoren je i današnji morski prolaz između ovog ostrva i Male Azije, koji se posle ispunio vodom i tako je ovaj deo kopna postao ostrvo. Dakle, za ovo ostrvo kažemo da je nastalo alpskom orogenezom i samim tim da spada u mlađa kopna.
Reljefne celine čine:
- Planina Troodos na jugu. Proteže se paralelno sa obalom u pravcu zapad-istok od rta Arnautis do zaliva Larnaka. Već se može zaključiti da spada u mlade venačne planine. Izgrađen je od magmatskih stena i vulkanskog materijala. Najveći vrh je Olimp sa visinom od 1951 metra. To je ujedno i najveći vrh ostrva. Osim njega postoji još nekoliko približno visokih vrhova. Što se tiče padina, južne padine se razlikuju od severnih. Južne imaju blaži pad prema obali, tj. postepeno se spuštaju, dok severne su strmije i naglo se spuštaju u ravnicu.
- Visoravan Beşparmak na severu. Još se naziva i Pentadaktylos i Kyrenijska visoravan. Proteže se uz severnu obalu od rta Kormakitis do rta Apostolos Andreas. Njegova dužina je oko 150 km, a postepeno se snižava od zapada ka istoku. Visoravan je mnogo uža i niža od Troodosa, a takođe je i ispresecano dolinama. Najviši vrh je Kyparissovouno (1023m). Za razliku od Troodosa, ovde dominiraju krečnjaci i dolomiti koji datiraju iz krede, te mlađi iz miocena i pleistocena.
- Nizija Messaoria između ovih visoravni. Naime, sam naziv „Messaoria“ u prevodu sa grčkog znači „između planina“. Po postanku je tektonska dolina. Ovo je plodna oblast u kojoj dominiraju aluvijalne ravni. Ispunjena je tercijarnim i kvartarnim nanosima. Njena nadmorska visina ne prelazi 300 metara.
