Лутња
|
Лутња (од талијанског: лиуто[1]) или Лаута[2] је име за породицу кордофоних жичаних музичких инструмената.[3] У том смислу се и инструменти као што су индијски ситар, виолина и гитара могу класифицирати као лутње.[3]
Историја и карактеристике
[уреди | уреди извор]У Европи се под лутњом подразумјева трзалачки жичани инструмент популаран у 16 и 17. вијеку, за ренесансе и барока.[3] Његово поријекло везано је уз арапски уд (арапски: ал-‘ūд = дрво[1]), инструмент, који је до Европе дошао у 13. вијеку преко Шпањолске и преко повратника из Крижарских ратова са Блиског Истока.[3] I лутња као и уд има крушколико тијело од дрвених дашчица, уски врат са свијеним напињалом и чивијама за напињање струна (жица), које су причвршћене преко гитарског моста и велику резонантну фино изрезбарену розету (отвор).[3][4]
Прве европске лутње биле су имитације арапског инструмента, дакле имале су четири струне (жице) које су се трзале. Средином 14. вијека струне су упарене, а током 15. вијека престало се свирати трзањем већ се пребирало прстима, а инструмент је добио и пету струну. До 16. вијека дефинирана је форма класичне лутње, са шест упарених жица. (горња жица) подешавала се; Г – ц – ф – а – д′ – г ′, почевши од другог Г испод средјег C. Систематизирана је техника свирања, а музика је писана за хватове (нотни систем у ком хоризонталне линије представљају жице лутње), тако да свирач зна коју жицу треба притиснути и трзнути.[3]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 „Лутња” (хрватски). Хрватска енциклопедија ЛЗМХ. Приступљено 27. 1. 2019.
- ↑ „Стари музички инструменти” (српски). Ризница српска. Архивирано из оригинала на датум 2020-12-04. Приступљено 27. 1. 2019.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 „Луте” (енглески). Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 27. 1. 2019.
- ↑ „Грађа еуропске лутње” (хрватски). Лутња. Приступљено 27. 1. 2019.