Фарнабаз II
Фарнабаз II., грч.: Пхарнабазус (цца 435. – 387. пне.), био је перзијски сатрап покрајине Фригије од 413. до 387. пне.[1]
Обитељ
[уреди | уреди извор]Фарнабаз II. припадао је елитној перзијској племићкој обитељи. Његов отац, Фарнак II., такођер је био сатрап Фригије а припадао је тзв. фарнакидској династији названој према Фарнаку I., стрицу перзијској владара Дарија Великог. Њихова обитељ имала је повлаштени статус у Перзијској Монархији па су владали сатрапијом Фригијом више од стољећа. Чврсте везе са краљевским двором одржаване су и путем склапања бракова између двију обитељи. Примјерице, Фарнабаз II. се оженио са кћери перзијског владара Артаксеркса II.[1]
Политички живот
[уреди | уреди извор]Почетак сатрапске каријере
[уреди | уреди извор]С обзиром на оскудност хисторијских извора, данас није познато када је Фарнабаз II. наслиједио свог оца Фарнака II. на мјесту фригијског сатрапа, но претпоставља се како се то догодило између 422. и 413. пне., када је водио преговоре између Грка. Десетак година раније, Спарта је поживјела срамотан пораз против Атеном у рату који је трајао десет година (431. – 421. пне.). Након те побједе, Атена је неуспјешно покушала освојити Сицилију, те је подржала побуњеног сатрапа Писутхна у Лидији што се показало великом атенском погрешком. Наиме, перзијски владар Дарије II. који је до тада поштивао аутономију грчких полиса у Малој Азији одлучио је интервенирати против Атене, па је наредио Фарнабазу II. и Тисаферну да започну преговоре на Спартом[1], великим атенским супарником.
Иако су Фарнабаз II. и Тисаферн служили истог великог краља, били су политички супарници. Обојица су 413. пне. послала велепосланике у Спарту, гдје су се обојица надали како ће њихов представник склопити повољан споразум што би пак подигло њихову репутацију у очима владара Дарија II. Побједник у том политичком надметању био је Тисаферн који је понудио Спарти потпору перзијске морнарице (феничке флоте). Спарта је пристала на понуђене увјете, па је поново напала Атену. Ипак, Тисаферн није послао морнарицу па су се Спартанци одлучили на преговоре са Фарнабазом II. Највећи проблем перзијској потпори Спарти била је њена територијална изолираност, будући како су Атењани били водећа поморска сила у Егејском мору.
Будући како преговори нису ишли повољним током, велики краљ Дарије II. одлучио је послати свог сина Кира Млађег који је био задужен за надгледање односа са Грцима. Тисаферн је смијењен са мјеста сатрапа Лидије у корист Кира Млађег, но задржао је овласти кад Каријом. Истовремено, Перзијска Монархија почела је финанцијски помагати Спарту па је 405. пне. спартански адмирал Лисандер поразио атенску морнарицу, док се сама Атена предала 404. пне. након чега су Фарнабаз II., Тисаферн и Кир Млађи присвојили грчке полисе уз обалу Егејског мора. Перзијанци се сматрају најзаслужнијима за спартанску побједу над Атеном.
Исте године умире перзијски владар Дарије II. којег замијењује син Артаксерксо II., против којег његов брат Кир Млађи подиже побуну. Сакупио је 14.000 грчких плаћеника, но у битци код Кунаксе су поражени против перзијске војске предвођене Артаксерксом II. којем је помогао и сатрап Тисаферн[1]. Фарнабаз II. се углавном није мијешао у грађански рат, но када су распуштени грчки плаћеници пристигли у његову сатрапију Фригију успјешно их је вратио у Еуропу.
Сукоб са Спартом
[уреди | уреди извор]Користећи наведене плаћенке, Спартанци предвођени Тиброном покушавају искористити унутарње немире у Перзијској Монархији с циљем да освоје запад Мале Азије под изликом ослобађања грчких полиса на обали Егејског мора. Прва мета њиховог напада била је управо Фригија којом је владао Фарнабаз II. Суочени са заједничком пријетњом, Тисаферн и Фарнабаз II. превладали су политичке разлике те уједињују војску против грчке пријетње. Сукобљене стране склопиле су договор према којем ће се Спартанци вратити кући док ће Перзијанци признати независност грчких полиса у Јонији, што је подразумијевало повратак политичке ситуације из 404. пне. Ипак, тијеком преговора Перзијанци су почели гомилати велику морнарицу у Феницији, а као разлози наводе се Тисафернова жеља да овлада Егејским морем односно покушај поновног заузимања Египта који се недавно осамосталио. Сазнавши за перзијско окупљање флоте, Спартанци се 396. пне. предвођени Агесилајом II. одлучују за инвазију Мале Азије[1].
Спартанска морнарица отпловила је до Ефеза, гдје је склопљено примирје са Тисаферном. Ово се може протумачити као Агесилајов покушај да осигура мир на југу јер је припремао поход против Фарнабазове Фригије на сјеверу, или пак као Тисафернов план да причека долазак појачања. Тисафернов план је очито био да Агесилај II. порази Фарнабаза, након чега би он поразио спартанску војску и тиме постао самосталним владарем Мале Азије. Унаточ комплицираној позицији Фарнабаза II., успио се одупријети спартанским нападима те је послао Тимократа са Родоса да наговори Атењане на поход против Спарте. Истовремено, Агесилај II. окупио је појачања из јонских градова те је успио поразити Тисаферна у близини града Сарда. Када је перзијски велики краљ Артаксерксо II. чуо како је Тисаферн подржао Агесилајов поход против Фарнабаза дао га је погубити, а на мјесто сатрапа Лидије и Карије поставио је Титрауста из Сузе.
Ипак, Титрауст је одлучио наставити Тисафернову стратегију па је платио Агесилају II. да се врати на сјевер и нападне Фарнабаза, но Агесилај се одлучио за поход према југу гдје је напао Карију која је била под Титраустовом овлашћу. Агесилај је имао у плану ратовати и на истоку Мале Азије па се Краљевском цестом упутио према Цилицији, но напредовао је врло споро будући како није успио заузети градове дуж прометнице. Ово је Фарнабазу дало прилику да окупи нову војску и морнарицу, те да унајми способног адмирала, Конона из Атене[1]. Фарнабазов план прошао је успјешно, па је Тимократ са Родоса успио покренути атенски рат против Спарте који је започео 395. пне. Идуће године Агесилај II. је добио опозив, те је напустио Азију. Након што је уклонио спартанску пријетњу, Фарнабаз II. је 393. пне. у сурадњи са Кононом освојио отоке Мелос и Китеру.
Коринтски рат између Атене и Спарте трајао је све до 386. пне., када је Артаксерксо II. присилио обје стране на тзв. Краљевски мир. Овим споразумом Спарта је постала доминантна сила у Грчкој, док су Перзијанци овладали грчким полисима у Азији. Фарнабаз II, који је био један од главних заповједника приликом покоравања јонских градова, награђен је од стране великог краља Артаксеркса тиме што је оженио владареву кћер Апамеу, која му је касније родила сина Артабаза II.. Такођер, заједно са Титраустом повјерено му је заповједништво над перзијском војском која је требала поново покорити Египат, будући како био се осамосталио прије двадесетак година.
Поход против Египта
[уреди | уреди извор]Фарнабаз II., Аброкома и Титрауст су покренули двије експедиције против Египта (385. и 383. пне.), но завршиле су неуспјехом. Године 373. пне. Фарнабаз окупља морнарицу и покреће самосталан поход против Египта који је овај пут остао без грчких савезника. Египатски фараон Нектанебо I. није посједовао морнарицу да се обрачуна са Перзијанцима приликом њиховог петодневног путовања из Газе, па је своју обрану базирао углавном на добро утврђеним градовима. Фарнабаз је приликом доласка у Египат користио Нил којим је пребацио војску на југ према главном граду Мемфису који је био главни циљ експедиције. Ипак, град је био добро утврђен па су се Перзијанци морали повући[1].
Везе
[уреди | уреди извор]| Претходник: | Сатрап Фригије (413. - 387. пне.) |
Насљедник: |
| Фарнак II. (430. - 413. пне.) |
Ариобарзан (387. - 363. пне.) |