Niccolò Paganini

Nikolo Paganini
Nikolo Paganini
	; {{{tekst_uz_sliku}}}
1782.	oktobar 1782.
Đenova	ĐenovaĐenovljanska republika
1840.	maj 1840.
Nica	NicaKraljevina Sardinija

Verzija za štampanje više nije podržana i može davati greške. Podnovite oznake i koristite ugrađenu mogućnost štampanja preglednika.

1782. 1840. Nikolo Paganini (ital. Niccolò Paganini; Đenova, 27. oktobar 1782 — Nica, 27. maj 1840) je bio italijanski violinista.

Biografija

Nikolo Paganini rođen je u Đenovi 27. oktobra 1782. godine, kao treće dete lučkog radnika zaljubljenog u muziku, od kojeg je Nikolo nasledio istu sklonost i veliku obdarenost. Najpre je počeo da uči mandolinu i gitaru, a zatim i violinu. Ubrzo je potražio školovanog učitelja i pronašao je Đakoma Kostu, dirigenta katedrale San Lorenco u Đenovi. Nikolo je vredno učio i vežbao razvijajući svoj talenat, a 31. jula 1795. godine održao je svoj prvi koncert u pozorištu „Sant Agostini“ u Đenovi kako bi sakupio novac za dalje školovanje u Parmi. Nakon izuzetnog koncerta ispunjenog Nikolovim varijacijama više poznatih dela, dospeo je do profesora Role u Parmi koji je samo zaključio da Nikolo više nema šta da nauči. Uskoro se vratio u rodnu Đenovu i počeo da izučava harmoniju i kontrapunkt.

Političke prilike

U to doba Napoleonova osvajanja menjaju političke prilike u Đenovi, a 1800. godine zauzimaju je Austrijanci, nakon čega sledi opsada engleske flote. Paganini odlučuje da se udalji iz Đenove i počne sa održavanjem koncerata širom Italije. Na njima iskazuje sve svoje umeće, sklonost muzičkim i tehničkim akrobacijama na instrumentu kojim je više nego suvereno vladao. Godine 1805, na sopstveni zahtev, Paganini postaje prvi violinista Nacionalnog republikanskog orkestra, a nedugo zatim i drugi violinista na dvoru Elize Bonaparte, vladarke kneževine Luke. Eliza se, videvši sa kakvom strašću Nikolo svira, zaljubila u njega, ali je ta ljubav ostala skrivena. U to doba, Paganini komponuje bez predaha - nastaje četrdesetak sonata za violinu i gitaru. Nakon preseljenja dvora u Firencu 1809. godine i svađe sa Elizom, Paganini napušta dvor i nestaje iz javnog života.

„Đavolji violinista“

Budući da je divljenje često na samoj granici zavisti, Paganinijeve violinske čarolije su među njegovim ljubomornim i praznovernim savremenicima ipak bile „objašnjene“ time da je Paganini „u dosluhu sa samim đavolom“. Takođe, zapazili su i njegovu opsednutost smrću i mrtvima i da je svoju inspiraciju često pronalazio na grobljima. Uprkos svojoj mršavoj i bledoj pojavi oštrih crta lica i često raščupane kose i brojnim intrigama koje su pratile njegov nesumnjiv talenat nedokučiv društvu onoga doba, Paganini je ipak uživao veliki ugled i poštovanje, a žene su ga naprosto opsedale. Ipak, kako je bio i naprasit, bolesno ljubomoran i teške naravi, retko ko ga je istinski razumeo i bio spreman da podnosi sve njegove uspone i padove. Narednih nekoliko godina o njemu se gotovo ništa ne zna, pogotovo što se u to vreme sve više afirmiše operska muzika. Nakon više raznih afera, Paganini se konačno ponovo pojavljuje na podijumu pozorišta „La skala“ gde izvodi nekoliko svojih kompozicija kojima postiže nezapamćeni uspeh svojom izvanrednom virtuoznošću i sviračkom tehnikom. Od tada počinje Paganinijev vrtoglavi uspon. „NJegovo gudalo je čas đavolsko, čas anđeosko“, komentarisao je dnevnik „Korijere dela dame“. Nekoliko godina kasnije Paganini je već postao bogat. Nikolo nije bio čovek koji je mogao da se duže vreme skrasi na jednom mestu. Menjao je saputnice, mesta prebivališta, gradove. Nastupajući širom zemlje, bio je i primoran da se neprestano seli. Međutim, u zimu 1820. godine Nikola sustiže iscrpljenost, slabost i prvi znaci sifilisa koji će ga dve decenije kasnije i oterati u grob. Polako gubi vid, ali ne i volju i nadu da živi i svira i priprema svoj veliki povratak na scenu. Upoznaje mladu pevačicu Antoniju Bjanki koja mu u julu 1825. godine rađa sina Akila, jedinu pravu ljubav Paganinijevog života. Nakon rastanka sa Antonijom, Paganini svuda sa sobom vodi sina i grčevito se bori za starateljstvo nad njim.

„Osvajanje Evrope“

Godine 1827, Paganini započinje osvajanje Evrope. Ponovo komponuje i nastupa, ali i definitivno narušava svoje načeto zdravlje. Posle neviđenog oduševljenja u Beču gde je od cara Franja I dobio i Orden kamernog virtuoza, Paganini nastavlja da nastupa širom Evrope. Ipak, kako bolest napreduje, sve mu je teže da nastupa i u pauzi između koncerata posećuje banje i lečilišta, ne prestajući da putuje, komponuje i svira. Pruski kralj ga proglašava za prvog koncertnog majstora, a od ruskog cara u Varšavi 1829. godine dobija i brilijantski prsten. Širom Evrope slušanje Paganinijevih koncerata postaje mondenska obaveza - krunisane glave, prinčevi, grofovi, umetnici, svi su hrlili da bi čuli čudesnog Italijana. Sledi i turneja po Engleskoj, cena ulaznica za njegove koncerte astronomski raste i uprkos tome Paganini održava više od 150 koncerata najposećenijih u istoriji. Međutim, sve bolesniji, vraća se u Parmu gde kupuje vilu „Gajone“ i nastavlja da održava lokalne koncerte. Uskoro dobija i starateljstvo nad sinom, ali i oseća da mu je životna snaga na izmaku. 16. juna 1837. godine u Torinu Paganini održava poslednji koncert u životu. Poslednje godine života Paganini provodi u Parizu i Nici sa sinom. U njegovom naručju izdahnuo je 27. maja 1840. godine. Sahrana violiniste poznatog pod nadimkom „đavolski“ bila je zabranjena na groblju, što je preinačeno 4 godine kasnije. Na parmskom groblju Paganini je međutim sahranjen tek 36 godina kasnije, gde njegove kosti i danas počivaju.

Napomena

Preuzeto sa internet prezentacije http://www.zvrk.co.yu Arhivirano 2009-02-26 na Wayback Machine-u

Literatura

Leopold Auer, Violin playing as I teach it, Stokes, 1921 (reprint Dover, 1980).
Alberto Bachmann, An Encyclopedia of the violin, Da Capo, 1925.
Boscassi Angelo, Il Violino di Niccolò Paganini conservato nel Palazzo Municipale di Genova, Fratelli Pagano, 1909.
Geraldine I. C. de Courcy, Paganini the Genoese, University of Oklahoma, 1957 (reprint Da Capo, 1977).
Jeffrey Pulver, Paganini: The Romantic Virtuoso, Herbert Joseph, 1936 (reprint Da Capo, 1970).
Yehudi Menuhin and William Primrose, Violin and viola, MacDonald and Jane's, 1976.
Yehudi Menuhin and Curtis W. Davis, The Music of man, Methuen, 1979.
John Sugden, Paganini, Omnibus Press, 1980.
Bruno Monsaingeon,The Art of violin, NVC Arts (on film), 2001.
Masters of the Nineteenth Century Guitar, Mel Bay Publications.
Philippe Borer, The Twenty-Four Caprices of Niccolò Paganini. Their significance for the history of violin playing and the music of the Romantic era, Stiftung Zentralstelle der Studentenschaft der Universität Zürich, Zurich, 1997
Danilo Prefumo, Niccolò Paganini, L'Epos, 2006, ISBN 883023021

Vanjske veze