Монофизитство

Монофизитско учење је учење да је у Кристу присутна само божанска, а не и људска нарав.

Ово је учење било раширено међу многим кршћанима од 4. стољећа, а противи се науку диофизита о двије нарави у Кристу - божанској и људској. Монофизити држе да је Крист само Бог, а не да је и прави Бог и прави човјек.

До сукоба у кршћанству око питања монофизитства дошло је убрзо након Ефешког сабора, једног од седам првих екуменских сабора Црква. Након смрти Ћирила Александријског, већ остарјели цариградски монах именом Еутих у покушају да спријечи ново избијање несторијанства (како сам каже 448. у писму папи Лаву I. Великом). Тврдио је да је вјеран Ћирилову науку. Доиста, Ћирил је 432. говорио о једној фисис у Кристу, а чини се да је под том грчком ријечи подразумијевао оно што се у латинском каже персона (особа). Ипак, многи грчки теолози разумјели су ту ријеч у смислу латинске ријечи натура (нарав), па су оптуживали Еутиха да се враћа на аријанство, но, док је Арије нијекао Исусово божанство, Еутих је нијекао његово човјештво.

Папа Лав I. послао је писмо у којем образлаже да је Еутихова грешка више плод недовољног разумијевања проблема, него ли злоће и кривовјерја. Захваљујући великом утјецају што га је Еутих имао, његово се учење врло брзо проширило Истоком. У студеноме 447., на мјесном синоду у Цариграду, Еутиха је један од судионика назвао херетиком, те тражио његово смјењивање из службе. Тадашњи патријарх, Флавијан Цариградски, није радо прихватио тај захтјев, управо због Еутихова великог угледа, но на концу је попустио, те је Еутих осуђен као херетик. Ипак, ту одлуку нису прихватили ни цар Теодозије II., ни александријски патријарх Диоскор, будући да се Еутих покорио и признао праву вјеру. Диоскор је одржао и властити синод на којем је вратио Еутиха у службу, а Теодозије је сазвао 449. сабор у Ефезу, позвавши и папу Лава I., који је пристао да га представљају три изасланика.

Овај сабор, међутим неће бити признат, те касније 451. бити сазван Калцедонски сабор, на којем је проглашена вјера у двије неодијељене и непомијешане нарави у Кристу, а формулирана је у тзв. Калцедонском вјеровањуШаблон:WикизворМ.

Готово непосредно након сабора дошло је до раскола. Бискупи који се нису слагали с Лавовом дефиницијом што ју је сабор прихватио, одбацили су одлуке сабора, говорећи да је прихваћање двију нарави (грч. фисис) у Кристу заправо прихваћање несторијанства. Држали су, међутим, да је у Кристу само једна нарав, због чега су и прозвани монофизитима. То је означио и настанак Источних православних цркава, које су се некад називале и монофизитским црквама, а данас их се још назива и предкалцедонским црквама. Оне, међутим, саме за себе кажу да њихов наук није монофизитство, него миафизитство. Међу њих припадају Арменска апостолска Црква, Коптска Црква, Сирска источна православна Црква и друге. Данас су неке од тих Цркава с оним Црквама које су остале вјерне Калцедонском сабору потписале различите изјаве којима се изриче иста вјера, те се тврди да је до раскола дошло због неразумијевања, а не због различитог наука.