Navedenom odlukom oni dobijaju svoje države i imaju pravo na samoopredeljenje uključujući i otcepljenje. Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije činili su i predstavnici Srbije čiji rad je odobren posebnom deklaracijom usvojenom na zasedanju Velike antifašističke narodnooslobodičake skupštine Srbije.

Velika antifašistička narodnooslobodilačka skupština Srbije, održana je od 9. do 12. novembra 1944. godine. Poslanici za ovu skupštinu (njih 989) nisu bili birani od naroda već delegirani iz redova narodnooslobodilačkih odbora i Narodnooslobodilačkog fronta. Na zasedanju je doneta odluka o konstituisanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS-a) kao vrhovnog zakonodavnog i izvršnog organa vlasti Srbije. Između 989 poslanika izabrano je 278 za Antifašističku skupštinu narodnog oslobođenja Srbije.

Do februara 1953. godine postojalo je Predsedništvo, odnosno Prezidijum narodne skupštine Srbije kao poseban organ sa značajnim zakonodavnim i izvršnim funkcijama.

Aprila 1945, Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije menja ime u Narodna Skupština Srbije. Skupština se dalje zvala: Narodna skupština Narodne Republike Srbije (od februara 1946. do aprila 1963); Skupština Socijalističke Republike Srbije (od aprila 1963. do septembra 1990); Skupština Republike Srbije (od septembra 1990. do januara 1991) i Narodna skupština Republike Srbije od januara 1991. godine.

Prvi predsednik Narodne skupštine Srbije posle Drugog svetskog rata bio je dr Siniša Stanković.

Prvi skupštinski poslovnik donet je na aprilskom zasedanju ASNOS-a 1945. godine. Na istom zasedanju donet je i Zakon o zakletvi narodnih poslanika Narodne skupštine Srbije i konstituisana su četri skupštinska odbora.

Prvi zakon o izboru narodnih poslanika donela je Narodna skupština NRS jula 1946. godine. Na istom zasedanju donet je i Zakon o Ustavotvornoj skupštini NRS.

Prvi skupštinski poslovnik donet je na aprilskom zasedanju ASNOS-a 1945. godine. Na istom zasedanju donet je i Zakon o zakletvi narodnih poslanika Narodne skupštine Srbije i konstituisana su četri skupštinska odbora.

Prvi zakon o izboru narodnih poslanika donela je Narodna skupština NRS jula 1946. godine. Na istom zasedanju donet je i Zakon o Ustavotvornoj skupštini NRS.

Prvi skupštinski izbori u Srbiji posle Drugog svetskog rata održani su 10. novembra 1946. godine. Bili su to izbori za Ustavotvornu skupštinu NRS.

Glasanje je vršeno kuglicama do novembarskih izbora 1953, kada se po prvi put uvode glasački listići.

Prema Zakonu o izboru narodnih poslanika od 13. maja 1950, bila je ustanovljena i kutija bez liste. Izbori po ovom zakonu obavljeni su marta 1951. godine.

Sve do 1963, izbori su vršeni tako što je jedan poslanik biran na određeni broj stanovnika (dvadeset, četrdeset ili pedeset hiljada). Zbog toga je i ukupan broj poslanika u skupštini bio različit. Tako je Ustavotvorna skupština brojala 287 poslanika, Skupština konstituisana 1951. godine 315, dok je za Republičko veće i Veće proizvođača Skupštine NR Srbije 1953, izabran 291 poslanik.

Prvi ustav Srbije posle Drugog svetskog rata donela je Ustavotvorna skupština NRS 17. januara 1947. godine. Njegova sedma glava posvećena je narodnoj skupštini.

Skupština je vršila svoja prava i dužnosti na osnovu u okviru saveznog ustava, ustava Srbije i saveznih zakona.

Mandat Narodne skupštine, odnosno skupštinski saziv, trajao je četiri godine.

Poslanički imunitet bio je zagarantovan.

Prvo oduzimanje poslaničkog mandata u Narodnoj skupštini Srbije posle Drugog svetskog rata desilo se jula 1946. godine. Mandat je oduzet dr Dragoljubu Jovanoviću zbog njegovih, navodno neprijateljskih istupa u Skupštini. Od 1948. do 1951, poslanički mandati oduzeti su Sretenu Žujoviću i još trinaestorici poslanika. Svima su im na teret stavljana krivična dela protiv naroda i države. Bili su to prvi inforbirovci.

Prva žena koja je predsedavala jednom skupštinskom sednicom bila je Milka Minić (na zasedanju Velike antifašističke narodno-oslobodilačke skupštine, 12. novembra 1944. godine).

U Ustavotvornoj skupštini NR Srbije 1946. godine bilo je 9 žena narodnih poslanika. Na skupštinskim izborima 1963. godine, za narodne poslanike izabrana je 71 žena, na višestranačkim izborima 1990. godine samo 3, a na izborima decembra 2000. godine, 28. Predsednik Skupštine nikada nije bila žena. Prva žena-potpredsednik Narodne skupštine bila je Zlatija Đukić-Veljović (1982-1984), a prva žena predsednik jednog skupštinskog veća bila je Perka Vitorović (Socijalno-zdravstveno veće, 1963-1965. godine).

Do 1953. godine, Narodna skupština je bila jednodomna. Od 1953. do 1963, imala je dva doma: Republičko veće i Veće proizvođača; od 1963. do 1974, činilo ju je pet domova: Republičko veće, Privredno veće, Prosvetno-kulturno veće, Socijalno-zdravstveno veće i Organizaciono-političko veće; od 1974. do 1990. godine bila je trodomna sa sledećim većima: Veće udruženog rada, Veće opština i Društveno-političko veće. Od januara 1991, ponovo jejednodomna.

Prema Ustavu iz 1963, skupština se definiše kao najviši organ vlasti i organ društvenog samoupravljanja u okviru prava i dužnosti Republike. Brojala je 440 poslanika od kojih je 120 bilo u Republičkom veću, a u ostala četiri veća po 80.

Kandidati za narodne poslanike predlagani su na zborovima birača i zborovima radnih ljudi koje je organizovao Socijalistički savez radnog naroda Srbije.

Republičko izvršno veće bilo je odgovorno Narodnoj skupštini za svoj rad. Njegove članove i predsednika birala je Skupština.

U sklopu ustavne reforme, Skupština SFRJ i skupštine socijalističkih republika, donose ustavne amandmamane u periodu od 1967. do 1972. godine. Skupština Srbije donela je 1967, 1969 i 1972. godine šesnaest amandmana. Sve republike, pa i Srbija, postaju države, a autonomne pokrajine konstitutivni elementi federecije sa pravom donošenja svojih ustava.

Posle uvođenja Veća naroda u Skupštinu SFRJ 1967. godine, Skupština Srbije birala je 20 poslanika u to Veće, a skupštine autonomnih pokrajina po 10.

Sve skupštine socijalističkih republika, pa i Skuština SR Srbije, saglasile su se sa predlogom Ustava SFRJ pre nego što je usvojen u Skupštini SFRJ 21. februara 1974. godine. Ustav SR Srbije donet je 25. februara 1974. godine. Umesto poslaničkog, uveden je delegatski sistem. Koncepcija samoupravljanja zasnovana je na udruženom radu. Veće udruženog rada, kao jedno od tri veća Skupštine, imalo je najviše delegata - 160. Ostala dva, Veće opština i Društveno-političko veće, imala su po 90 delegata.

Prema Ustavu SR Srbije iz 1974, Skupština je birala članove Predsedništva SR Srbije, Saveta Republike i člana Predsedništva SFRJ iz Srbije. Predsedništvo SR Srbije donosilo je ukaze o proglašenju zakona koje je usvojila Skupština.

Za prvog člana Predsedništva SFRJ iz Srbije, Skupština je izbrala Petra Stambolića.

Veće naroda Skupštine SFRJ promenilo je ime u Veće republika i pokrajina. Skupština Srbije birala je u to Veće 12 delegata, a skupštine socijalističkih autonomnih pokrajina po 8.

Samoupravni sporazumi i društveni dogovori iz raznih oblasti bili su na dnevnom redu brojnih skupštinskih sednica.

Januara 1988. započela je ustavna reforma u Srbiji koja je završena 28. marta 1989. godine kada su proglašeni ustavni amandmani IX-XLIX. Taj dan je označen kao dan donošenja novog ustava i vraćanja Srbiji državnog i ustavnog suvereniteta na celoj teritoriji Republike. Proglašen je državnim praznikom.

Novi ustav, Ustav Republike Srbije, donet je 28. septembra 1990. godine. Nadležnost Skupštine nije se bitno promenila. Ukinut je delegatski sistem, a vraćen poslanički. Skupštinu čini 250 narodnih poslanika.

Po Ustavu iz 1990, predsednik Skupštine raspisuje izbore za narodne poslanike i predsednika Republike.

Predsednik Republike ukazom proglašava zakone izglasane u Narodnoj skupštini.

Prvi višestranački izbori za narodnu skupštinu Srbije posle Drugog svetskog rata održani su 9. i 23. decembra 1990. godine na osnovu odluke Narodne skupštine Srbije o raspisivanju izbora i prethodno donetih zakona o izboru narodnih poslanika i o izbornim jedinicama. Na izbore je izašlo 5.030.440 birača, od 7.036.303 upisanih ili 71,49%. Socijalistička partija Srbije osvojila je 194 mandata, Srpski pokret obnove 19, Demokratski savez vojvođanskih Mađara 8, kandidati grupe građana 8, Demokratska stranka 7 itd. Za predsednika prve višestranačke skupštine Republike Srbije izabran je prof. dr Slobodan Unković na čije je mesto već 6. juna došao Aleksandar Bakočević, a za predsednika Vlade prof. dr Dragutin Zelenović.

Uporedo sa izborima za narodne poslanike, Narodna skupština Republike Srbije raspisala je i izbore za predsednika Republike. Izbori su održani 9. decembra 1990, a za predsednika Republike izabran je Slobodan Milošević.

Pored velikog broja zakona, Skupština je tokom 1991. godine donela i nekoliko deklaracija u vezi sa nasiljem i zločinima nad srpskim narodom u Hrvatskoj, secesijom Hrvatske i podrškom secesiji od strane Evropske zajednice.

Prevremeni izbori za Narodnu skupštinu i predsednika Republike, održani su 20. i 27. decembra 1992. i 3. januara 1993. godine. Socijalistička partija Srbije osvojila je 101 mandat, Srpska radikalna stranka 73, DEPOS-Demokratski pokret Srbije 50, itd. Za predsednika Skupštine izabran je mr Zoran Lilić, a mandat za sastav nove vlade poveren je mr Nikoli Šainoviću.· Za predsednika Republike ponovo je izabran Slobodan Milošević.

Skupština Srbije birala je 20 poslanika u Veće republika Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije.

Na izborima održanim 19. i 26. decembra 1993. i 5. januara 1994. godine, Socijalistička partija Srbije osvojila je 123 mandata, DEPOS 45, Srpska radikalna stranka 39, Demokratska stranka 29 itd. Za predsednika Skupštine izabran je Dragan Tomić, a za predsednika vlade Mirko Marjanović.

Na vanrednom zasedanju Narodne skupštine Republike Srbije, održanom 11. februara 1997, po prvi put u istoriji skupštinskog života Srbije, donet je jedan specijalni zakon (Lex specialis). Radi se o Zakonu o proglašenju za konačne privremeih rezultata izbora za odbornike skupština opština i gradova navedenih u izveštaju misije OEBS-a. U pitanju su izbori održani 17. novembra 1996. godine.

Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije, održani 21. i 28. septembra i 5. oktobra 1997, dali su sledeće rezultate: Koalicija Socijalistička partija Srbije, Jugoslovenska levica i Nova demokratija osvojila je 110 mandata, Srpska radikalna stranka 82, Srpski pokret obnove 45, itd. Predsednik Skupštine i predsednik vlade nisu menjani.

Izbori za predsednika Republike, održani uporedo sa skupštinskim, tekli su na sledeći način: u prvom krugu niko od kandidata nije dobio potrebnu većinu. U drugom krugu izašlo je manje od polovine upisanih birača tako da ni dr Vojislav Šešelj ni mr Zoran Lilić, dva kandidata sa najviše glasova u prvom krugu, nisu mogli biti izabrani. U ponovljenom izbornom postupku, Milan Milutinović je u drugom krugu dobio više glasova od dr Vojislava Šešelja i tako postao predsednik Srbije.

Tokom 1998, Skupština je u više navrata raspravljala o aktuelnoj bezbednosnoj i socijalno-ekonomskoj situaciji na Kosovu i Metohiji i albanskom separatizmu. Raspisan je i referendum radi izjašnjavanja građana Srbije da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. Blizu 95% građana, od 5.297.776 izašlih na referendum, odgovorilo je sa "ne".

Narodna skupština je početkom februara 1999, najoštrije osudila pretnje NATO pakta Jugoslaviji. Isto je učinila i 23. marta posle razgovora državne delegacije u Rambujeu i Parizu. Dan kasnije, 24. marta 1999, snage NATO pakta izvršile su agresiju na Jugoslaviju.

Za vreme ratnog stanja, Skupština Srbije održala je jednu sednicu, 3. juna 1999. godine. Na njoj je donela odluku o usvajanju dokumenta za postizanje mira koji su doneli najviši predstavnici Evropske unije i Rusije, predsednik Republike Finske Marti Ahtisari i specijalni izaslanik predsednika Ruske federacije Borisa Jeljcina Viktor Černomirdin.

Posle događaja od 5. oktobra 2000, kada je zvanično potvrđena pobeda dr Vojislava Koštunice nad Slobodanom Miloševićem na izborima za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Skupština Srbije donela je 9. oktobra 2000. godine Zakon o izboru narodnih poslanika. Po njemu, cela Srbija je jedna izborna jedinica. Izborna lista mogla je biti potvrđena kad je svojim potpisom podrži najmanje 10.000 birača.

Skupština je 9. oktobra 2000. god. donela odluku o obrazovanju Anketnog odbora Narodne skupštine radi utvrđivanja činjenica vezanih za pogibiju četvorice visokih funkcionera Srpskog pokreta obnove, 3. oktobra 1999. godine.

Dvadesetpetog oktobra 2000, predsednik Republike Milan Milutinović, doneo je odluku o raspuštanju Narodne skupštine Republike Srbije, izabrane 21. septembra 1997. godine. Obrazovana je privremena vlada sa Milomirom Minićem na čelu.

Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije raspisani su za 23. decembar 2000. godine. Izborni postupak razrađen je do detalja. Republička izborna komisija donela je svoj Poslovnik.

Na izborima održanim 23. decembra 2000, od 6.525.162 upisanih birača, glasalo je 3.748.623 ili 55,91%. Demokratska opozicija Srbije (DOS) osvojila je 176 mandata, Socijalistička partija Srbije 37, Srpska radikalna stranka 23 i Stranka srpskog jedinstva 14 mandata. Ostale kandidatske liste nisu osvojile nijedan poslanički mandat. Za predsednika Skupštine izabran je Dragan Maršićanin, a za predsednika vlade dr Zoran Đinđić.

Prvih godina posle Drugog svetskog rata, sednice Narodne skupštine Srbije održavane su u zgradi Savezne skupštine. Godine 1953, završena je izgradnja skupštinskog zdanja u ulici Srpskih vladara br. 14 u kome se Skupština i danas nalazi.

Mr Boro Majdanac,
arhivski savetnik
Arhiva Srbije
B e o g r a d