[go: up one dir, main page]
Википедија

Филипини

држава у Југоисточној Азији

Филипини (таг. Pilipinas, енгл. Philippines), званично Република Филипини (таг. Repúblika ng Pilipinas, енгл. Republic of the Philippines), острвска је држава у југоисточној Азији. Обухвата архипелаг са 7.641[2] острва који чине три целине: Лузон, Висаја и Минданао. Главни град је Манила, док је највећи град Кезон Сити; оба града заједно чине метрополитанско подручје Маниле.

Република Филипини
Repúbliká ng̃ Pilipinas  (филипински)
Republic of the Philippines  (енглески)
Крилатица: Maka-Diyos, Maka-Tao, Makakalikasan at Makabansa
(За Бога, за народ, за природу и за државу)
Химна: Lupang Hinirang
Изабрана земља
Положај Филипина
Главни градМанила
Службени језикфилипински и енглески
Владавина
Облик државерепублика
 — ПредседникБонгбонг Маркос
 — ПотпредседникСара Дутерте
 — Председник СенатаМигз Зубири
 — Председавајући Представничког домаМартин Ромуалдез
 — Председник Врховног судаАлександер Гесмундо
Историја
‍
Географија
Површина‍
 — укупно298.170 km2 (72.)
 — вода (%)0,6
Становништво‍
 — 2015.[1]102.098.100 (12.)
 — 2010.92.337.852
 — густина342,42 ст./km2
Економија
Валутафилипински пезо
 — код валутеPHP
Остале информације
Временска зонаUTC +8 (PST)
Интернет домен‍.ph‍
Позивни број+63

Северно од Филипина преко Лузонског мореуза налази се Тајван; Вијетнам се налази са западне стране Јужнокинеског мора; према југозападу Сулуско море одваја Филипине од острва Борнео, а Целебеско море одваја га од других индонежанских острва; према истоку излази на Филипинско море. С обзиром да се налази у Ватреном појасу Пацифика и близине екватора Филипини су изложени земљотресима и тајфунима али обилују великим природним богатствима што их сврстава међу земље са најразноврснијом флором и фауном. Са површином од око 300.000 km², Филипини су 64. земља по величини у свету.

Филипини имају 100 милиона становника,[3] што их сврстава на седмо у Азији и на дванаесто место у свету. Филипинска дијаспора је једна од најбројнијих а процењује се да око 12 милиона Филипинаца живи ван матице. На филипинском архипелагу живе бројне етничке групе. Први становници су били Негрити који су се настанили још у преисторијско доба. Након њих, у таласима су пристизали аустронезијски народи. Током векова овде су се настанили припадници разних нација чему је допринела и трговина са Кинезима, Малајцима, Индусима и исламским државама.

Долазак Фернанда Магелана 1521. означио је почетак шпанске колонизације. Шпански истраживач Руј Лопез де Виљалобос назвао је архипелаг Las Islas Filipinas у част шпанског краља Филипа II од Шпаније. Доласком Мигела Лопеза де Легазпија 1565. из Мексико Ситија основана је прва стална шпанска насеобина на филипинском архипелагу. Филипини су више од триста година били део Шпанске империје. Током овог раздобља католичка религија постала је преовлађујућа, а Манила је служила као главно чвориште за шпанску трговачку флоту у Азији.

Крајем 19. и почетком 20. века на Филипинима су се одиграле Филипинска револуција и Филипинско-амерички рат. САД су, изузев за време јапанске окупације, имале власт над архипелагом све до 1946. године. Након Другог светског рата Филипинима је призната независност. Од тада ова земља има прилично бурна политичка искуства. Филипини су учествовали у оснивању Уједињених нација, Светске трговинске организације, АСЕАН-а, и Самита Источне Азије.

Порекло имена

уреди

Филипини су име добили по шпанском краљу Филипу II. Шпански истраживач Руј Лопез де Виљалобос је 1542. острва Лејте и Самар назвао Felipinas по ондашњем Принцу од Астурије, да би касније израз Las Islas Filipinas почео да се користи за целокупни архипелаг. Пре него што је прихваћен овај назив архипелаг је називан и Islas del Poniente (Острва запада) а такође је коришћен и Магеланов назив San Lázaro.[4][5][6][7][8]

Током историје овај архипелаг је неколико пута мењао име. За време Филипинске револуције Конгрес у Малолосу прогласио је Филипинску Републику (шп. República Filipina). Америчке колонијалне власти су током првих деценија 20. века ову земљу звале Филипинска острва (енгл. Philippine Islands), што је превод шпанског назива. Од завршетка Другог светског рата службени назив за ову земљу је Република Филипини.[9]

Староседеоци су Филипине називали Дајав (Dayaw), отуда је предложено да се колонијални назив замени са Република Дајав (Repúblikang Dayaw),[10] поред осталих предлога.

Географија

уреди
Главни чланак: Списак филипинских острва

Положај

уреди

Филипини су архипелаг који обухвата 7.107 острва са површином од око 300.000 km².[11] Једанаест највећих острва заузима 94% површине Филипина. Два највећа острва су Лузон, који се простире на 105.000 km², и Минданао, површине од 95.000 km². Дужина обале је 36.289 km, што Филипине сврстава на пето место на свету.[12] Филипински архипелаг је смештен између 116° 40', и 126° 34' ИГД и 4° 40' и 21° 10' СГШ. Према истоку се граничи са Филипинским, према западу са Јужнокинеским а према југу са Селебеским морем. Острво Борнео је смештено неколико стотина километара југозападно, док се Тајван налази северно од филипинског архипелага. Молучка и острва Сулавеси налазе се јужно и југозападно, док се Палау налази источно од Филипина.[13]

Геологија и рељеф

уреди

Острва филипинског архипелага су вулканског порекла и углавном су брдовита. На њима преовлађују тропске кишне шуме. Највиша планина је Маунт Апо, са висином од 2954 метра, на острву Минданао. Најдужа река је Кагајан, на северу острва Лузон, док је највеће језеро Лагуна де Бај, на истоименом острву. Већи заливи на филипинском архипелагу су Субик, Давао, и Моро.

 
Култивисано земљиште на стрмим планинама на северу Филипина.

С обзиром да се налазе у Ватреном појасу Пацифика на Филипинима је честа сеизмичка и вулканска активност. Плато Бенам у Филипинском мору је подводни регион захваћен процесом тектонске субдукције.[14] Архипелаг дневно погоди око двадесет углавном слабијих земљотреса. Последњи озбиљнији земљотрес погодио је Филипине 1990. године на острву Лузон.[15] На Филипинима постоји више активних вулкана као што су Мајон, Маунт Пинатубо, и Тал. Ерупција Маунт Пинатуба у јуну 1991. била је друга највећа ерупција на свету у 20. веку.[16]

Захваљујући свом вулканском пореклу острва обилују рудама. Процењује се да су Филипини, после Јужноафричке Републике, на другом месту по резервама злата и једна од земаља са највећим резервама бакра на свету.[17] Такође, поседују значајне резерве никла, хромита, и цинка. Међутим, због лошег газдовања, велике густине становништва, као и бриге за очување животне средине, ова рудна богатства су углавном неискоришћена.[17] Поред руда, захваљујући вулканском земљишту, земља обилује геотермалном енергијом. Филипини су, после Сједињених Држава, други произвођач геотермалне енергије на свету, па тако помоћу ње обезбеђују 18% електричне енергије.[18]

Воде

уреди

Клима

уреди
 
Тајфун Меги (познат и као Хуан) над Филипинима

Филипини имају умерено тропску климу коју карактерише велика влажност и врућина. На филипинском архипелагу присутна су три годишња доба: таг-инит или таг-арав је суво и веома топло годишње доба које траје од марта до маја; кишна сезона је од јуна до новембра; а таг-ламиг, хладно и суво годишње доба траје од децембра до фебруара. Од маја до октобра југозапад архипелага је изложен монсуну познатом као Хабагат, док је на североистоку од новембра до априла присутан монсун Амихан.[19] Температура се креће у распону од 21 до 32 °C мада може да буде и знатно виша или нижа у зависности од годишњег доба. Најхладнији месец је јануар, док је најтоплији мај.[20]

Просечна годишња температура је 26,6 °C.[19] Без обзира на географску ширину и дужину варијације температуре на нивоу мора су минималне, док са променом надморске висине то није случај. Просечна годишња температура у Багију, на надморској висини од 1500 m, износи 18,3 °C.

С обзиром да се Филипини налазе у средишту тајфунског појаса највећи део архипелага изложен је у периоду од јула до октобра бујичним кишама и пљусковима праћеним грмљавином.[19] Годишње филипински архипелаг погоди око деветнаест тајфуна а осам до девет причини већу материјалну штету.[21] Годишња количина падавина креће се од 5000 мм у планинским областима на истоку архипелага до мање од 1000 мм у неким долинама.[19] Најснажнији забележени тропски циклон погодио је филипински архипелаг током јула 1911. када је за 24 сата у Багију пало 1168 литара кише.[22] Багјо је локални израз на Филипинима за изузетно снажне тропске циклоне.[22]

Флора и фауна

уреди

Историја

уреди
Главни чланак: Историја Филипина

Преисторија

уреди

На основу анализе људских костију пронађених у пећини Каљао дошло се до закључка да су први људи на Филипинима живели пре 67.000 година.[23] Претходна теорија, заснована на фосилним остацима Табонског човека са Палавана, указивала је да су људи на филипинском архипелагу били присутни 24.000 година.[24][25] Негрити су један од најстаријих народа на архипелагу али се не зна поуздано од када ту живе.[26] О пореклу древних Филипинаца постоји неколико супротстављених теорија. Најшире је прихваћена претпоставка да су аустронезијски народи почели да долазе на Филипине око 4000 година пре нове ере.[27][28]

Првобитне државе

уреди
 
Један тагалошки пар касте Магино насликан у Боксеровом кодексу из 16. века.

Иако су неке племенске заједнице остале изоловане постоји већи број оних које су прерасле у праве државе развивши обимну трговину са народима источне и јужне Азије, тј. са Индијом, Кином, Јапаном и појединим аустронезијским острвима.[29] У првом миленијуму у приобалном подручју настају кнежевине које временом прерастају у поморске државе

У њима су се налазили барангаји, села или градови са високим степеном аутономије. Ове поморске државе биле су или независне или у савезништву са већим малајским, кинеским или индијским државама.[30] На пример, поглавица Пути владао је Конфедерацијом Мађа-ас након што је од поглавице племена Ати, Марикуде, купио његове области.[31] Мађа-ас је основан на острву Панај. Поред ове државе постојао је и Раџанат Бутуан, који је славу стекао за време владавине раџе Сри Бата Шаџа, као и Краљевина Тондо, под управом династије Лакандула,[32][33] и Раџанат Себу,[34] предвођен Раџамудом Сри Лумајем. Треба споменути и кинеско краљевство Маји, на челу са Гат Са Ли-ханом и Султанат Сулу, који је пре исламизације, такође био под управом Индуса на челу са раџом Сипадом старијим.[35] У овом раздобљу настали су велики филипински епови: Хинилавод, Даранган и Бјаг Ни Лам-Анг.[36]

Почетком 14. века долази до наговештаја о могућем расколу међу муслиманима на филипинском архипелагу. Махдум Карим и Хашим Сајед Ебу Бекр, арапски трговац из Џохора, дошли су 1380. из Малаке на острво Сулу и основали Султанат Сулу тако што су преобратили тамошњег раџу.[37][38] Крајем 15. века Мухамед Кабунгсуван из Џохора проширио је ислам на острво Минданао, затим се оженио иланунском принцезом Парамисули и основао Султанат Магиндао. Доцније се ислам проширио на север све до острва Лузон на северу архипелага. Манила је такође исламизована током владавине султана Болкије од 1485. до 1521. године. Султанат Брунеј је покорио древно краљевство Тондо захваљујући преобраћењу раџе Салалиле у ислам.[39][40] Међутим, заједница Игорота, и државе Мађа-ас, Маји, и краљевина Бутуан очувале су своју културу. У неким краљевствима био је присутан отпор исламизацији, што је довело до међуетничких сукоба који су знатно олакшали будућу шпанску колонизацију архипелага. Све ове државе су потпале под власт шпанске круне а становништво је хиспанизовано и покрштено.[41]

Шпанска владавина

уреди
 
Тврђаву Сантијаго у Манили изградио је Мигел Лопез де Легазпи 1590.

Португалски истраживач Фернандо Магелан је 1521. дошао на филипински архипелаг и прогласио га шпанским поседом. Међутим, Шпанци су почели да колонизују ово подручје тек 1565. када је Мигел Лопез де Легазпи дошао из Мексика и основао прву шпанску насеобину на острву Себу. Након што су се преселили на острво Панај, и учврстили савез са Висајцима, Шпанци су заузели Манилу. Током првих година шпанске владавине Манила је постала главни град Шпанских источних Индија, угушена је побуна у краљевству Тондо и поражен је кинески војсковођа Лимахунг.[42][43] Шпанска владавина значајно је допринела стварању политичког јединства између расцепканих државица архипелага. Од 1565. до 1821. Филипини су били у саставу Вицекраљевства Нова Шпанија. У том раздобљу између Маниле и Акапулка саобраћала је флота великих бродова. Са америчког континента донети су кукуруз, кромпир, парадајз, бибер, и ананас.[43] Католички мисионари преобратили су већину становништва у хришћане и основали школе, универзитет, и болнице.

 
Хосе Ризал, Марсело И. дел Пилар, и Маријано Понсе, вође покрета Пропаганда.

Током своје владавине Шпанци су угушили више устанака домородачког становништва и спречили неколико упада кинеских пирата, Холанђана, и Португалаца. Британци су накратко заузели Манилу, у раздобљу од 1762. до 1764. али су након потписивања Споразума у Паризу 1763. морали да се повуку. [44][45] У 19. веку филипинске луке су постале доступне бродовима из других земаља а у филипинском друштву дошло је до значајних промена. Многи Шпанци рођени на Филипинима, тзв. креоли, и они из мешовитих бракова су се обогатили. Поред тога прилив досељеника из Латинске Америке довео је до преузимања руководећих позиција које су традиционално имали Шпанци рођени на Иберијском полуострву. Револуционарне идеје су се такође шириле архипелагом. Незадовољство креола довело је 1872. до побуне у Кавитеу, што је био увод у Филипинску револуцију.[46][47][48]

Револуционарна осећања су подстакнута 1872. након што су колонијалне власти погубиле три свештеника – Маријана Гомеза, Хосе Бургоса, и Хасинта Замору – оптуживши их да су подстрекивали народ на побуну.[46][47] Ови догађаји су допринели стварању пропагандистичког покрета у Шпанији, под вођством Марсела И. дел Пилара, Хосе Ризала, и Маријана Понсеа, с циљем спровођења политичких реформи на Филипинима. Пошто су покушаји да дође до промена наишли на отпор, Андрес Бонифасио је 1892. основао тајно удружење Катипунан, које се залагало за независност од Шпаније оружаним путем.[48] Бонифасио и Катипунан су 1896. започели Филипинску револуцију. Фракција Катипунана, Магдало из провинције Кавите, свргнула је Бонифасија са места вође револуције и поставила Емилија Агиналда. Године 1898, Шпанско-амерички рат који је почео на Куби проширио се и на Филипине. Агиналдо је прогласио независност Филипина од Шпаније у Кавиту 12. јуна 1898. године. Прва филипинска република проглашена је наредне године.

Америчка владавина

уреди
 
Председник Мануел Л. Кезон, новембра 1942.

Споразумом у Паризу из 1898. Филипинска острва је Шпанија уступила Сједињеним Државама за двадесет милиона долара.[49] Када је постало јасно да САД неће признати Прву Филипинску Републику избио је Филипинско-амерички рат. Филипинци су поражени а архипелагом је почела да управља Острвска влада Филипинских острва (енгл. Insular Government of the Philippine Islands).[50] Након завршетка рата Американци су се обрачунали са државама насталим распадом Прве Филипинске Републике: Султанатом Сулу, Тагалошком Републиком, Републиком Негрос, и Републиком Замбоанга.[51][52] У овом раздобљу филипинска култура је процветала, посебно кинематографија и књижевност.[53][54] Данијел Бернам је направио урбанистички план Маниле чиме је омогућена њена каснија трансформација у модеран град.[55]

Филипини су 1935. добили статус комонвелта на челу са Мануелом Кезоном као председником. Кезон је заслужан за увођење филипинског као националног језика, давање права гласа женама, и аграрну реформу.[56][57] Планове за независност је током наредне деценије прекинуо Други светски рат и јапанска окупација архипелага. Јапанци су подржали марионетску Другу Филипинску Републику на чијем челу је био Хосе П. Лаурел. Током јапанске окупације почињени су бројни злочини, међу којима се истичу Батански марш смрти и масакр у Манили. Филипини су ослобођени након битке за Манилу 1945. године.[58] Мануел Кезон је умро 1944. у егзилу у Сједињеним Државама а наследио га је Серхио Осмења. Процењује се да је током Другог светског рата погинуло више од милион Филипинаца.[59][60][61]

Хладноратовско раздобље

уреди
 
Фердинанд и Имелда Маркос.

Филипини су један од оснивача Уједињених нација.[62] Потпуну независност су стекли 4. јула 1946. када су их признале Сједињене Државе, током председавања Мануела Рохаса. До половине педесетих година 20. века, филипинске власти су се обрачунавале са припадницима комунистичке организације Хукбалахап.[63] Њихова побуна угушена је током владавине Рамона Магсајсаја, наследника Елпидија Кирина.[64][65] Након Магсајсаја на власт је дошао Карлос П. Гарсија. Он је започео спровођење економских мера под именом Filipino First Policy, које је наставио Диосдадо Макапагал. Макапагал је водио спор са Малезијом око територије на северном Борнеу.[66][67]

На председничким изборима 1965. Макапагал је поражен од Фердинанда Маркоса. Маркос је на почетку свог мандата започео бројне јавне радове али је и оптужен за масовну корупцију.[68] Велика друштвена превирања, до којих је дошло крајем његовог председничког мандата, Маркос је искористио за увођење ванредног стања. Овај период његове владавине обележила је политичка репресија, цензура, и кршење људских права. Између осталог, његов режим остао је упамћен и по екстравагантном животу владајуће клике док је већина Филипинаца живела у сиромаштву.[69] Његов највећи противник, и вођа опозиције, Бенигно Акино млађи, убијен је 21. августа 1983. на Међународном аеродрому у Манили. Под притиском је 1986. пристао да распише изборе на којима је опозицију предводила Коразон Акино, удовица Бенигна Акина млађег.[70] Маркос је проглашен победником али је због лажирања гласања дошло до Револуције народне снаге. То је имало за последицу бег Маркоса и његових сарадника из земље и постављање Коразон Акино на место председника државе.[70][71]

Постмаркосова ера

уреди
 
Председник Фидел В. Рамос поздравља почасну стражу приликом посете министра одбране САД, Вилијама Коена, 1998. године.

Након свргавања Маркоса започео је повратак демократији и реформа друштва. То је отежавао висок спољни дуг, корупција на највишем нивоу, више покушаја пуча, природне непогоде, стална претња од комунистичких герилаца,[72] и оружани сукоб са сепаратистима.[73] Америчке трупе су 1992. окончале присуство на Филипинима. Током владавине Фидела В. Рамоса, изабраног 1992. године, филипинска економија се сврстала међу тзв. азијске тигрове, са просечном годишњом стопом раста БДП-а од 6%.[74] Међутим, помаке у економији и на пољу политике, као што је мировни споразум са Националним ослободилачким фронтом Моро,[75] поништила је финансијска криза у источној Азији 1997. године.[76]

Рамосов наследник, Џозеф Естрада, преузео је дужност у јуну 1998. године. Привреда је већ током прве године његовог мандата остварила раст.[77] Влада је у марту 2000. објавила рат против Исламског ослободилачког покрета Моро.[78][79] Због оптужби за корупцију Џозеф Естрада је свргнут након протеста од 17. до 20. јануара 2001. а место председника преузела је дотадашња потпредседница Глорија Аројо.[80]

Током деветогодишње владавине Глорије Аројо, филипинска привреда је остварила раст и успела да избегне рецесију.[81] На изборима 2010. победио је Бенигно Акино III и постао петнаести филипински председник. Његова администрација ради на стварању аутономног политичког ентитета Бангсамора, који ће заменити Аутономни регион у Муслиманском Минданау.[82] Поред тога, суочава се са несугласицама око територије на северном Борнеу и у Јужнокинеском мору.[83][84][85] Привреда Филипина последњих година бележи високе стопе раста, који је 2013. износио 7,2%.[86]

Политика

уреди

Филипини су демократска република са председничким системом власти.[87] Унитарна су држава са изузетком Аутономног региона Муслимански Минданао коме су дата додатна овлашћења од централне владе. Од Рамосове владавине постоје покушаји да се промени организација власти тако што би држава постала федерализовала.[88][89]

Председник Филипина обавља функције шефа државе и председника владе као и главнокомандујућег оружаних снага. Бира га народ на изборима који се одржавају сваких шест година. Функцију председника једна особа може да обавља само у једном мандату.[13] Филипински конгрес има два дома; сенат или горњи дом, чији чланови имају шестогодишњи мандат, и представнички или доњи дом, са члановима који имају трогодишњи мандат. Сенатори се бирају по већинском систему, по пола сваке три године, док се чланови представничког дома бирају по мешовитом систему, већински и пропорционално.[13] Судску власт има врховни суд, који чини петнаест судија. Судије врховног суда именује председник на основу предлога Већа судија и адвокатске коморе.[13]

Становништво

уреди
 
Густина насељености по провинцијама у 2009. години

Први попис становништва на Филипинима је спроведен 1877. године када је евидентирано 5.567.685 становника.[90] Филипини су 2014. постали дванаеста земља на свету са више од сто милиона становника. Процене су да половина становништва живи на острву Лузон. У раздобљу између 1990. и 2000. број становника је растао по годишњој стопи од 2,34%, док је између 2000. и 2010. тај пораст износио 1,9%.[90] Мушкарци чине 50,4% а жене 49,6% становништва.[91] Очекивани животни век је 71,7 година; за жене је 73,9 док је за мушкарце 69,5 година.[92] Просечна старост становништва је 23,4 године;[91] особе старије од 18 година чине 60,3% становништва.[91] Око десет милиона Филипинаца живи у иностранству.[93]

Градови

уреди

Шире подручје града Маниле је најнасељенија област на Филипинима, док је у светским оквирима овај град на једанаестом месту. Према подацима из 2007. Манила је имала 11.553.427 становника, или 13% укупног становништва државе.[94] Заједно са предграђима и околним провинцијама (Булакан, Кавите, Лагуна, и Ризал) Манила има двадесет један милион становника.[94]

Друштвени производ ширег подручја Маниле 2009. године је износио 468,4 милијарде филипинских пезоса што представља 33% БДП Филипина.[95] Прајсвотерхаускуперс (енгл. PricewaterhouseCoopers) сврстао је 2011. године Манилу и њену околину на 28. у свету и 2. место у југоисточној Азији по богатству.[96]

Административна подела

уреди

Привреда

уреди

Привреда Филипина је једна од најразвијенијих у АСЕАН земљама, али се на светском нивоу сматра земљом у развоју. Велики је проценат радно способног становништва, које ради у текстилној индустрији и у производњи одеће и патика. Од пољопривредних производа највише се извозе пиринач, чај, рум, кафа, дрво банане, какао, ананас, гума од каучука, пластика, играчке, месо, риба, нарочито туна, чили и паприке, сладак кромпир или батат, касава, кокос итд. Земља има знатне количине руда и нафте .

Референце

уреди
  1. ^ „Национална агенција за статистику”. Архивирано из оригинала 03. 04. 2019. г. Приступљено 28. 05. 2014. 
  2. ^ „More islands, more fun in PH” (на језику: енглески). 20. 2. 2016. Архивирано из оригинала 20. 06. 2018. г. Приступљено 20. 6. 2018. 
  3. ^ Philippines joyous as baby Chonalyn's arrival means population hits 100m | World news | The Guardian
  4. ^ Scott 1994, стр. 6.
  5. ^ Spate 1979, стр. 97.
  6. ^ Friis 1967, стр. 369.
  7. ^ Galang 1957, стр. 46.
  8. ^ Tarling 1999, стр. 12.
  9. ^ „The Philippines are or is?”. Manuel Quezon III. Приступљено 7. 9. 2014. 
  10. ^ Dayaw festival celebrates indigenous people’s cultures | Inquirer Lifestyle
  11. ^ „General Profile of the Philippines : Geography”. Philippine Information Agency. Архивирано из оригинала 21. 09. 2015. г. Приступљено 05. 11. 2014. 
  12. ^ Central Intelligence Agency. (2009). „"Field Listing :: Coastline"”. Архивирано из оригинала 16. 07. 2017. г. Приступљено 7. 11. 2009. . Washington, D.C.: Author
  13. ^ а б в г „The Official Government Portal of the Republic of the Philippines”. Архивирано из оригинала 01. 01. 2012. г. Приступљено 24. 07. 2009. 
  14. ^ „Submissions, through the Secretary-General of the United Nations, to the Commission on the Limits of the Continental Shelf, pursuant to article 76, paragraph 8, of the United Nations Convention on the Law of the Sea of 10 December 1982”. United Nations Commission on the Limits of the Continental Shelf. 28. 5. 2009. Приступљено 5. 11. 2014. 
  15. ^ La Putt, Juny P. [c. 2003]. „The 1990 Baguio City Earthquake”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2015. г. Приступљено 20. 12. 2009.  from The City of Baguio Архивирано на сајту Wayback Machine (18. септембар 2017) Website.
  16. ^ „The Cataclysmic 1991 Eruption of Mount Pinatubo, Philippines, Fact Sheet 113-97”. pubs.usgs.gov. Приступљено 2022-03-21. 
  17. ^ а б Greenlees, Donald (2008-05-14). „Miners shun mineral wealth of the Philippines”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-03-21. 
  18. ^ Davies, Ed; Lema, Karen (29. 6. 2008). „Pricey oil makes geothermal projects more attractive for Indonesia and the Philippines”. The New York Times. Приступљено 5. 11. 2014. 
  19. ^ а б в г „Climate”. Philippines: A Country Study. U.S. Library of Congress. Приступљено 17. 12. 2014. 
  20. ^ „Weather”. lonelyplanet.com. Архивирано из оригинала 10. 09. 2017. г. Приступљено 17. 12. 2014. 
  21. ^ Philippine Atmospheric, Geophysical and Astronomical Services Administration (PAGASA). (јануар 2009). „Member Report to the ESCAP/WMO Typhoon Committee, 41st Session” (PDF). Приступљено 17. 12. 2014. 
  22. ^ а б „Glossary of Meteorology”. American Meteorogical Society. Архивирано из оригинала 6. 8. 2011. г. Приступљено 17. 12. 2014. 
  23. ^ Henderson, Barney (4. 8. 2010). „Archaeologists unearth 67000-year-old human bone in Philippines”. The Daily Telegraph. London. Приступљено 4. 8. 2010. 
  24. ^ Fox 1970, стр. 44.
  25. ^ Scott 1984, стр. 15.
  26. ^ Scott 1984, стр. 138.
  27. ^ Solheim, Wilhelm G., II. (јануар 2006). Origins of the Filipinos and Their Languages (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 8. 2008. г. Приступљено 27. 8. 2009. 
  28. ^ Mijares, Armand Salvador B. (2006). „The Early Austronesian Migration To Luzon: Perspectives From The Peñablanca Cave Sites”. Bulletin of the Indo-Pacific Prehistory Association. 26: 72—78. Архивирано из оригинала 07. 07. 2014. г. Приступљено 20. 09. 2014. .
  29. ^ „Timeline of history”. Архивирано из оригинала 23. 11. 2009. г. Приступљено 9. 10. 2009. 
  30. ^ Legarda, Benito, Jr. (2001). „Cultural Landmarks and their Interactions with Economic Factors in the Second Millennium in the Philippines”. Kinaadman (Wisdom) A Journal of the Southern Philippines. 23: 40. 
  31. ^ Scott 1984, стр. 74.
  32. ^ Ring 1996, стр. 565-569.
  33. ^ Zaide 1957, стр. 42.
  34. ^ 趙汝适; 赵汝适; 周达观; 汪大渊 (1618). 諸蕃志: 外十三種. 上海古籍出版社. ISBN 978-7-5325-1593-6. 
  35. ^ Ibrahim 1985, стр. 51.
  36. ^ „Filipino epic comes to life”. 
  37. ^ 100 Events That Shaped The Philippines (Adarna Book Services Inc. 1999 Published by National Centennial Commission) Page 72 "The Founding of the Sulu Sultanate"
  38. ^ Bascar, C.M. (n.d.). „Sultanate of Sulu, "The Unconquered Kingdom"”. Архивирано из оригинала 01. 12. 2008. г. Приступљено 19. 12. 2009.  from The Royal Hashemite Sultanate of Sulu & Sabah Official Website.
  39. ^ McAmis 2002, стр. 18–24, 53–61.
  40. ^ Munoz 2006, стр. 171.
  41. ^ Agoncillo 1990, стр. 22.
  42. ^ Kurlansky 1999, стр. 64.
  43. ^ а б Joaquin 1988
  44. ^ Halili 2004, стр. 119-120.
  45. ^ De Borja 2005, стр. 81-83.
  46. ^ а б Nuguid, Nati. (1972). „"The Cavite Mutiny"”. Приступљено 20. 12. 2009. . in Mary R. Tagle. 12 Events that Have Influenced Philippine History. [Manila]: National Media Production Center from StuartXchange Website.
  47. ^ а б Nick Joaquin. A Question of Heroes. .
  48. ^ а б Richardson, Jim (јануар 2006). „Andrés Bonifacio Letter to Julio Nakpil, April 24, 1897”. kasaysayan-kkk.info. Архивирано из оригинала 15. 1. 2013. г. Приступљено 19. 12. 2009. 
  49. ^ Feuer 2002.
  50. ^ „The Pacification of the Philippines” (PDF). Gates, John M. U.S. Air Force Academy. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 10. 2013. г. Приступљено 19. 9. 2014. 
  51. ^ Kho, Madge. „The Bates Treaty”. PhilippineUpdate.com. Приступљено 19. 9. 2014. 
  52. ^ „History of The Republic of Zamboanga (May 1899 – March 1903)”. Zamboanga. 18. 7. 2009. Архивирано из оригинала 2. 8. 2010. г. Приступљено 19. 9. 2014. 
  53. ^ Armes 1987, стр. 152.
  54. ^ „The Role of José Nepomuceno in the Philippine Society: What language did his silent film speak?” (PDF). Stockholm University Publications. Приступљено 19. 9. 2014. 
  55. ^ Moore 1921, стр. 162.
  56. ^ Molina, Antonio. The Philippines: Through the centuries. Manila: University of Sto. Tomas Cooperative, 1961. Print.
  57. ^ Manapat, Carlos, et al. Economics, Taxation, and Agrarian Reform. Quezon City: C&E Pub., 2010.Print.
  58. ^ „Manila "Death Tolls for the Man-made Megadeaths of the 20th Century"”. White, Matthew. Приступљено 19. 9. 2014. 
  59. ^ Rottman 2002, стр. 318.
  60. ^ „Cebu”. encyclopedia.com, citing The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. Приступљено 4. 7. 2010. 
  61. ^ Zaide 1994, стр. 54.
  62. ^ „Founding Member States”. United Nations. 
  63. ^ Goodwin 2001, стр. 119.
  64. ^ Molina, Antonio. The Philippines: Through the centuries. Manila: University of Sto. Tomas Cooperative, 1961. Print.
  65. ^ Carlos P. Romulo and Marvin M. Gray, The Magsaysay Story (1956), is a full-length biography
  66. ^ „Reviving Malay Connections in Southeast Asia” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 15. 4. 2012. г. Приступљено 20. 9. 2014. 
  67. ^ Weatherbee 2005, стр. 68-69.
  68. ^ „What happened to the Marcos fortune?”. BBC News. 24. 1. 2013. Приступљено 20. 9. 2014. 
  69. ^ Tarling 2000, стр. 293.
  70. ^ а б Chandler 1987, стр. 431-442.
  71. ^ Osborne 2004, стр. 235-241.
  72. ^ „Gov't drafts new framework to guide peace talks with leftist rebels”. Philippine Star. 6. 5. 2013. Приступљено 20. 9. 2014. 
  73. ^ Alipala, Julie (2. 10. 2010). „RP terror campaign cost lives of 11 US, 572 RP soldiers—military”. Philippine Daily Inquirer. Архивирано из оригинала 22. 2. 2015. г. Приступљено 20. 9. 2014. 
  74. ^ Pempel 1999, стр. 163.
  75. ^ Gargan, Edward A. (11. 12. 1997). „Last Laugh for the Philippines; Onetime Joke Economy Avoids Much of Asia's Turmoil”. New York Times. Приступљено 25. 1. 2008. 
  76. ^ Yenilmez. „Analyzing Systemic Risk with Financial Networks During a Financial Crash” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 8. 3. 2014. г. Приступљено 8. 3. 2014. 
  77. ^ „THE PHILIPPINES: CONSOLIDATING ECONOMIC GROWTH”. Bangko Sentral ng Pilipinas. 13. 3. 2000. Архивирано из оригинала 18. 01. 2015. г. Приступљено 20. 9. 2014. 
  78. ^ „Speech of Former President Estrada on the GRP-MORO Conflict”. Philippine Human Development Network. 18. 9. 2008. Приступљено 20. 9. 2014. 
  79. ^ „Philippine Military Takes Moro Headquarters”. People's Daily. 10. 7. 2000. Приступљено 20. 9. 2014. 
  80. ^ Barreveld 2001, стр. 476.
  81. ^ Canlas 2011, стр. 107.
  82. ^ gov.ph (2012). „Speech of President Benigno Aquino III during the signing of the Framework Agreement on the Bangsamoro”. Gov.ph. Архивирано из оригинала 28. 12. 2013. г. Приступљено 3. 3. 2014. 
  83. ^ „The Republic of the Philippines v. The People's Republic of China”. Pca-cpa.org. Архивирано из оригинала 27. 6. 2015. г. Приступљено 20. 9. 2014. 
  84. ^ Del Cappar, Michaela (25. 4. 2013). „ITLOS completes five-man tribunal that will hear PHL case vs. China”. GMA News One. Приступљено 20. 9. 2014. 
  85. ^ Frialde, Mike (23. 2. 2013). „Sultanate of Sulu wants Sabah returned to Phl”. The Philippine Star. Приступљено 20. 9. 2014. 
  86. ^ „Philippine economy expands 7,2% in 2013”. Philippine Star. 30. 1. 2014. Архивирано из оригинала 22. 10. 2014. г. Приступљено 20. 9. 2014. 
  87. ^ „Country description”. US State Department Website. јануар 2012. Архивирано из оригинала 3. 1. 2012. г. Приступљено 24. 1. 2012. 
  88. ^ Robles, Alan C. (август 2008). „Civil service reform: Whose service?”. D+C. Internationale Weiterbildung und Entwicklung [InWEnt]. 49: 285—289. Архивирано из оригинала 2. 12. 2008. г. Приступљено 26. 11. 2014. 
  89. ^ Bigornia, Amante. (17. 9. 1997). „The 'consultations' on Charter change”. The Manila Standard. Приступљено 26. 11. 2014. 
  90. ^ а б „Population of the Philippines Census Years 1799 to 2007”. Republic of the Philippines. National Statistical Coordination Board. Архивирано из оригинала 4. 7. 2012. г. Приступљено 6. 11. 2014. 
  91. ^ а б в „Population, families and household statistics”. National Statistics Office. 13. 5. 2014. Архивирано из оригинала 7. 11. 2014. г. Приступљено 6. 11. 2014. 
  92. ^ „Life Expectancy at Birth of Women”. National Statistics Office. 8. 6. 2011. Архивирано из оригинала 7. 11. 2014. г. Приступљено 6. 11. 2014. 
  93. ^ „Stock Estimate of Overseas Filipinos” (PDF). Commission on Filipinos Overseas. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 07. 2016. г. Приступљено 6. 11. 2014. 
  94. ^ а б Republic of the Philippines. National Statistics Office (април 2008). „Total Population and Annual Population Growth Rates by Region: Population Censuses 1995, 2000, and 2007”. Архивирано из оригинала 16. 7. 2012. г. Приступљено 6. 11. 2014. 
  95. ^ „Gross Regional Domestic Products”. National Statistical Coordination Board. јул 2009. Архивирано из оригинала 14. 11. 2011. г. Приступљено 6. 11. 2014. 
  96. ^ Hawksworth, John, Thomas Hoehn; Tiwari, Anmol. „Global City GDP Rankings 2008–2025”. UK Economic Outlook November 2009. PricewaterhouseCoopers. стр. 20. Архивирано из оригинала 31. 5. 2013. г. Приступљено 20. 11. 2009. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Филипини&oldid=28816903”