Јужноафрички гранични рат
Јужноафрички гранични рат, познат и као Намибијски рат за независност, био је у великој мјери асиметрични сукоб који се одвијао у Намибији (тада Југозападна Африка), Замбији и Анголи од 26. августа 1966. до 21. марта 1990. године. Била је то борба између Јужноафричких одбрамбених снага и Народноослободилачке војске Намибије, оружаног крила Југозападноафричке народне организације. Борбе током Јужноафричког граничног рата биле су неке од највећих борби на афричком континенту од завршетка Другог свјетског рата и уско су биле повезане са Анголским грађанским ратом.
| Јужноафрички гранични рат | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Хладног рата и деколонизације Африке | |||||||||
 | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
 Герит Филјун Вили ван Никерк Луј Пијенар Б.Ј. Ворстер Питер Вилем Бота Констанд Филјун Јоханес Гелденхујс Магнус Малан Андреас Либенберг Георг Меиринг Коренлијус Њоба † Жонас Савимби |
 Сем Нујома Тобијас Хаинјеко † Питер Мањемба Димо Хамамбо Питер Мвешиханге Соломон Хувала Агостињо Нето Жозе Едуардо дос Сантос Антонио Франка Ико Кареира | ||||||||
| Јачина | |||||||||
|
Јужна Африка: 30.743 ЈАОС трупе у Анголи и Намибија Југозападна Африка:22.000 ЈЗАТС снаге 8.300 ЈЗАПОЛ полиција |
СВАПО: 32.000 герилаца НОВН  Куба:12.000 припадника РОС у јужној Анголи Ангола:50.000 припадника НОСОА | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
|
2.038[28] – 2,500[29] |
11.335[30] 2.016—5.000 (укључујући жртве Анголског грађанског рата)[31] | ||||||||
| Намибијске цивилне жртве: 947—1.087[32] | |||||||||
Јужноафричка Република је управљала територијом познатом под именом Југозападна Африка која је освојена од Немачке након Првог светског рата. Године 1966. Генерална скупштина Организације уједињених нација опозвала је право ЈАР-у да влада територијом Југозападне Африке и да управу препусти УН-у. Јужноафричка Република одбила је да призна ову резолуцију, те је де факто и даље управљала територијом.[33]
Дана 26. августа 1966. године, герилске снаге СВАПО-а кренуле су у напад против Јужноафричких одбрамбених снага код села Омугулугвомбаше. Био је то први оружани сукоб у Намибијском рату за независност.[34] Тај дан у Намибији се слави као државни празник.
Рат је завршио потписивањем споразума у Њујорку 22. децембра 1988. године, којим је влада ЈАР-а пристала на давање независности Намибији. Независна Намибија проглашена је 21. марта 1990. године, а на изборима је СВАПО освојио 55 од 72 посланичка места у Националној скупштини Намибије, омогућујући им да формирају националну владу.[35]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Beckett, Ian; Pimlott, John (2011). Counter-insurgency: Lessons from History. Yorkshire: Pen & Sword Books. стр. 204–219. ISBN 978-1848843967.
- ^ Cann, John (2015). Flight Plan Africa: Portuguese Airpower in Counterinsurgency, 1961–1974. Solihull: Helion & Company. стр. 362—363. ISBN 978-1909982062.
- ^ а б Fryxell, Cole. To Be Born a Nation. стр. 13.
- ^ а б Lulat, Y.G.M. (1992). United States Relations with South Africa: A Critical Overview from the Colonial Period to the Present. New York: Peter Lang Publishing, Incorporated. стр. 143—146,210. ISBN 978-0820479071.
- ^ Dale, Richard (2014). The Namibian War of Independence, 1966-1989: Diplomatic, Economic and Military Campaigns. Jefferson: McFarland & Company, Incorporated Publishers. стр. 74—77,93—95. ISBN 978-0786496594.
- ^ Thomas, Scott (1995). The Diplomacy of Liberation: The Foreign Relations of the ANC Since 1960. London: Tauris Academic Studies. стр. 202—210. ISBN 978-1850439936.
- ^ Larmer, Miles (2011). Rethinking African Politics: A History of Opposition in Zambia. Surrey: Ashgate Publishing Ltd. стр. 209—217. ISBN 978-1409482499.
- ^ The Soviet Union and Revolutionary Warfare: Principles, Practices, and Regional Comparisons, 1988. Page 140-147
- ^ а б Taylor, Ian (2006). China and Africa: Engagement and Compromise. Abingdon-on-Thames: Routledge Books. стр. 153–158. ISBN 978-0415545525.
- ^ Hughes, Geraint (2014). My Enemy's Enemy: Proxy Warfare in International Politics. Brighton: Sussex Academic Press. стр. 73—86. ISBN 978-1845196271.
- ^ The Foreign Policy of Yugoslavia, 1973–1980, 1980. Page 125
- ^ Yugoslavia in the 1980s, 1985. Page 265.
- ^ Interparliamentary Union Conference, Sofia, Bulgaria: Report of the United States Delegation to the 64th Conference of the Interparliamentary Union, Held at Sofia, Bulgaria, 21–30 September 1977. Page 42
- ^ Record of Proceedings -International Labour Conference 6, 1982. Page 4.
- ^ Bermudez, Joseph (1997). Terrorism, the North Korean connection. New York: Crane, Russak & Company. стр. 124. ISBN 978-0844816104.
- ^ Domínguez, Jorge (1989). To Make a World Safe for Revolution: Cuba's Foreign Policy. Cambridge: Harvard University Press. стр. 114–120,168–169. ISBN 978-0674893252.
- ^ Abegunrin, Olayiwola (1997). Nigerian Foreign Policy Under Military Rule, 1966-1999. Westport, Connecticut: Praeger Publishers. стр. 93. ISBN 978-0275978815.
- ^ Tanzania: A Political Economy, 2013. Page 355.
- ^ SWAPO and the Struggle for National Self-determination in Namibia, 1980. Page 33.
- ^ Imagery and Ideology in U.S. Policy Toward Libya 1969–1982, 1988. Page 70.
- ^ SWAPO Information Bulletin," 1983. Page 37.
- ^ AAPSO Presidium Committee on Africa held in Algeria, 17–18 February 1985, 1985. Page 26.
- ^ Granger, David A. „Forbes Burnham and the Liberation of Southern Africa” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 08. 12. 2015. г. Приступљено 1. 8. 2015.
- ^ Tsokodayi, Cleophas Johannes. Namibia's Independence Struggle: The Role of the United Nations. стр. 1—305.
- ^ McMullin, Jaremey (2013). Ex-Combatants and the Post-Conflict State: Challenges of Reintegration. Basingstoke: Palgrave-Macmillan. стр. 81—88. ISBN 978-1-349-33179-6.
- ^ George, Edward (2005). The Cuban intervention in Angola. New York: Frank Cass Publishers. стр. 236–246. ISBN 978-0415647106.
- ^ Williams, Gwyneth & Hackland, Brian. The Dictionary of Contemporary Politics of Southern Africa (2016 изд.). Routledge Books. стр. 88—89. ISBN 978-1-138-19517-2.
- ^ „SA Roll of Honour: List of Wars”. Justdone.co.za. Архивирано из оригинала 26. 07. 2017. г. Приступљено 15. 1. 2013.
- ^ Green, Reginald Herbold. „Namibia : The road to Namibia – Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Приступљено 31. 1. 2018.
- ^ Corum, James; Johnson, Wray (2003). Airpower in small wars: fighting insurgents and terrorists. Lawrence: University Press of Kansas. стр. 315. ISBN 978-0700612406.
- ^ Polack, Peter (2013). The Last Hot Battle of the Cold War: South Africa vs. Cuba in the Angolan Civil War (illustrated изд.). Oxford: Casemate Publishers. стр. 92—108,164—171. ISBN 978-1612001951.
- ^ Akawa, Martha; Silvester, Jeremy (2012). „Waking the dead: civilian casualties in the Namibian liberation struggle” (PDF). Windhoek,Namibia: University of Namibia. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 11. 2016. г. Приступљено 4. 1. 2015.
- ^ „Namibian War of Independence 1966-1988”. Armed Conflict Events Database. Приступљено 11. 2. 2013.
- ^ Petronella Sibeene (17. 4. 2009). „Swapo Party Turns 49”. New Era. Архивирано из оригинала 7. 9. 2012. г. Приступљено 11. 2. 2013.
- ^ "Namibian Voters Deny Total Power to SWAPO," by Michael Johns, The Wall Street Journal, November 19, 1989. Архивирано на сајту Wayback Machine (10. август 2014).
Литература
уреди- Beckett, Ian; Pimlott, John (2011). Counter-insurgency: Lessons from History. Yorkshire: Pen & Sword Books. стр. 204–219. ISBN 978-1848843967.
- Fryxell, Cole. To Be Born a Nation. стр. 13.
- Tsokodayi, Cleophas Johannes. Namibia's Independence Struggle: The Role of the United Nations. стр. 1—305.