Jezik
Jezik je sistem gestikulacije, gramatike, znakova, glasova, simbola, ili reči, koji se koristi za prikaz i razmenu koncepata (tj., za komunikaciju), ideja, značenja i misli. Može se zamisliti kao „semantički kod“. Proučavanje jezika kao koda se zove lingvistika, što je nauka koju je kao akademsku disciplinu u tom obliku uveo Ferdinand de Sosir. Oni koji govore ili na druge načine koriste jezik smatrani su delom te jezičke teorijsko-lingvističke zajednice. Pitanja o filozofiji jezika, kao što je da li reči mogu da predstavljaju iskustva, su raspravljana bar od vremena Gorgija i Platona u antičkoj Grčkoj. Mislioci kao što je Ruso su tvrdili da je jezik potekao od emocija, dok su drugi kao što je Kant smatrali da je potiče od racionalne i logičke misli. Filozofi 20. veka kao što je Vitgenštajn tvrde da je filozofija u stvari proučavanje jezika. U vodeće akademike u lingvistici se ubrajaju Ferdinand de Sosir i Noam Čomski.
Procenjuje se u svetu postoji između 5.000 i 7.000 ljudskih jezika. Međutim, svaka precizna procena zavisi od delimično arbitrarnih razlika između jezika i dijalekata. Prirodni jezici su govorni ili znakovni. Jezici mogu da budu kodirani u sekundarne medije koristeći slušne, vizuelne ili taktilne stimuluse – na primer, putem zviždanja, znakova, ili brajevih oznaka. To je zato što je ljudski jezik nezavistan od modaliteta. U zavisnosti od filozofskih perspektiva u pogledu definicije jezika i značenja, kada se koristi kao opšti koncept, „jezik” se može odnositi na spoznajnu sposobnost učenja i upotrebe sistema kompleksne komunikacije, ili na opisivanje seta pravila koja sačinjavaju te sisteme, ili set iskaza koji se mogu proizvesti iz tih pravila. Svi jezici se oslanjaju na proces semioze za povezivanje znakova sa određenim značenjima. Oralni, znakovni i taktilni jezici sadrže fonološki sistem koji određuje način na čiji se simboli koriste za formiranje sekvenci poznatih kao morfeme, i sintaksnog sistema koji određuje kako se reči i morfeme kombinuju da bi se formirale fraze i izjave.
Ljudski jezik ima svojstva produktivnosti i zamenjivanja, i u potpunosti se oslanja na društvenu konvenciju i učenje. Njegova kompleksna struktura daje mnogo širi spektar izraza od bilo kog poznatog sistema životinjske komunikacije. Smatra se da je jezik nastao kad su rani hominini počeli da postepeno menjaju njihove primatne sisteme komunikacije, stičući sposobnost da formiraju teoriju drugih umova i zajedničku intencionalnost.[1][2] Ponekad se smatra da se ovaj razvoj poklapa sa povećanjem obima mozga, a mnogi lingvisti vide strukture jezika kao da su evoluirale da služe specifičnim komunikativnim i društvenim funkcijama. Jezik se obrađuje na mnoštvu različitih lokacija u ljudskom mozgu, ali posebno u Brokovim i Vernikovim oblastima. Ljudi stiču jezičku sposobnost putem društvenih interakcija u ranom detinjstvu, a deca uglavnom tečno govore nakon oko tri godine života. Upotreba jezika je duboko ukorenjena u ljudskoj kulturi. Stoga, pored strogo komunikativne upotrebe, jezik ima i mnoge društvene i kulturne upotrebe, kao što je označavanje grupnog identiteta, društvena stratifikacija, kao i socijalna nega i zabava.
Definicije
urediEngleska reč language je ultimatno izvedena iz praindoevropski reči *dn̥ǵʰwéh₂s sa značenjem „govor, jezik”, preko latinske reči lingua, „jezik”, i starofrancuske reči language.[3] Ova reč se ponekad koristi u smislu koda, šifri, i drugih vrsta veštački konstruisanih komunikacionih sistema kao što su formalno definisani kompjuterski jezici koji se koriste za programiranje računara. Za razliku od konvencionalnih ljudskih jezika, formalni jezik u ovom smislu je sistem znakova za kodiranje i dekodiranje informacije. Ovaj članak se prevashodno odnosi na osobine prirodnih ljudskih jezika, kao što se proučava u lingvističkoj disciplini.
Kao predmet lingvističke studije, „jezik” ima dva primarna značenja: apstraktni koncept i specifični jezički sistem, npr. „francuski”. Švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir, koji je definisao modernu disciplinu lingvistike, prvi je eksplicitno formulisao razliku koristeći francusku reč langage za jezik kao koncept, langue kao poseban primer jezičnog sistema, i parole za konkretnu upotrebu govora u datom jeziku.[4][5]
Kada se govori o jeziku kao opštem konceptu, mogu se koristiti definicije koje naglašavaju različite aspekte ove pojave.[6] Ove definicije podrazumevaju i različite pristupe i razumevanja jezika, a takođe informišu različite i često nekompatibilne škole jezičke teorije.[7] Debate o prirodi i poreklu jezika se vode još od antičkih vremena. Grčki filozofi kao što su Gorgija i Platon debatovali su relaciju između reči, koncepata i realnosti. Gorgija je smatrao da jezik ne može da predstavlja niti objektivno iskustvo niti ljudsko iskustvo, i da su stoga komunikacija i istina nemoguće. Platonov stav je bio da je komunikacija moguća pošto jezik predstavlja ideje i koncepte koji postoje nezavisno od jezika, i postojali su pre njega.[8]
Tokom doba prosvetiteljstva i njegovih debata o ljudskom poreklu, postalo je pomodno da se spekuliše o poreklu jezika. Mislioci kao što su Ruso i Herder tvrdili su da je jezik proistekao iz instiktivnog izraza emocija, i da je izvorno bio bliži muzici i poeziji nego logičkom izrazu racionalne misli. Racionalistički filozofi kao što su Kant i Dekart držali su suprotan stav. Oko preokreta 20. veka, mislioci su počeli da razmatraju ulogu jezika u oblikovanju ljudskih iskustava u svetu – pitajući da li jezik jednostavno odražava objektivnu strukturu sveta, ili on stvara koncepte koje on u stvari nameće ljudskom iskustvu objektivnog sveta. To je dovelo do pitanja da li su filozofski problemi zaista samo lingvistički problemi. Povratak mišljenja da jezik igra značajnu ulogu u kreiranju i cirkulaciji koncepata, te da je proučavanje filozofije u suštini proučavanje jezika, povezano je sa onim što se nazivalo lingvističkim zaokretom, i filozofima kao što je Vitgenštajn, u filozofiji 20. veka. Ove debate o jeziku u kontekstu sa značenjem i referencom, spoznajom i svešću, i dalje su aktivne.[9]
Ljudski jezici
urediNeophodno je razlikovati „stvarni“, upotrebni jezik od standardnog, zvaničnog. Standardni jezik postoji dok postoji podržavajuća politička struktura, dok upotrebni jezik od takvih struktura (uslovno) ne zavisi. Standardni jezik je usko vezan za političke i etničke prilike, dok upotrebni jezik nije; iako se ne može sporiti njihov međusobni uticaj.
Najrečitiji primer za ovo je južnoslovenski jezički prostor: od Crnog mora na istoku do Alpa na zapadu i od južne Mađarske na severu do severne Grčke na jugu. Na tom prostoru postoji sedam standardnih jezika (bugarski, makedonski, srpski, crnogorski, bošnjački, hrvatski i slovenački) i jedan nekada standardni (srpskohrvatski) a danas, sa stanovišta podržavanja političkih struktura -- mrtvi jezik. Sa druge strane, postoji jedan jedini dijalekatski kontinuum: pomerajući se od istoka prema zapadu i od severa prema jugu Balkana — između dva susedna mesta se neće pronaći do te mere značajna dijalekatska razlika da bi se ta dva mesta mogla definisati kao naseobine u kojima se koriste različiti jezici.
Standardni bugarski jezik je zasnovan na istočnim dijalektima bugarskog jezičkog prostora, dok je standardni srpski jezik zasnovan na zapadnim dijalektima srpskog jezika. Govornici zapadnih bugarskih dijalekata i govornici istočnih srpskih dijalekata de facto govore istim jezikom i među njima ne postoji gotovo ni najmanje nerazumevanje. Za razliku od njih, iako se načelno mogu razumeti, govornici ova dva standardna jezika imaće poprilično teškoća u sporazumevanju. Iako su u pitanju znatno manji prostori, slična je stvar i sa razlikom između hrvatskog jezika i slovenačkog jezika, ali i, svakog ponaosob, bugarskog i srpskog jezika prema makedonskom jeziku.
Stvari postaju znatno bizarnije kada se uporede čak i standardi četiri zvanična jezika nastala na osnovu, danas mrtvog, srpskohrvatskog jezika. Čak i između standarda srpskog, crnogorskog, bošnjačkog i hrvatskog jezika ne postoje razlike koje bi ih lingvistički odvojile u različite jezike. Ipak, politički i etnički osećaj govornika tih jezika je takav da se oni poistovećuju samo sa normom jezika svog etniciteta, odnosno države.
Zato je bitno shvatiti da je standardni jezik politička a ne lingvistička kategorija, dok se lingvisti bave osobinama i standardnog i upotrebnog jezika. (Pogledajte odrednice dijalekat ili Avgust Šlajher za duži opis ove problematike; u jednom slučaju savremeni (dijalekat) u drugom onakav kakvim su ovu problematiku videli lingvisti iz devetnaestog veka Avgust Šlajher.)
Koncepti Ausbausprache-a, Abstandsprache-a, i Dachsprache-a su korišćeni za stvaranje jasnijih razlika između jezika i dijalekata.
Lingvistika
urediLingvistika detaljno proučava različite teorijske perspektive ljudskih jezika. Članak lingvistika je koristan za kao uvodni članak o jeziku.
Jezička taksonomija
urediSvetski jezici su podeljeni u porodice koje imaju sličnosti. Neke od najznačajnijih jezičkih grupa su: indo-evropski jezici, afro-azijski jezici, sino-tibetanski jezici.
Vidi: Spisak jezičkih porodica
Veštački jezici
urediNajpoznatiji veštački jezik, zvan esperanto stvorio je L. L. Zamenhof. Esperanto je skup različitih elemenata različitih jezika, a bio je zamišljen kao jezik koji bi trebalo lako da se nauči.
Drugi pisci, kao što je Dž. R. R. Tolkin, napravili su fantastične jezike zbog literature, lingvistike ili iz ličnih razloga. Na primer, jedan od Tolkinovih jezika zove se kvenija, a predstavlja dijalekat vilovnjačkog jezika. Taj jezik ima svoju azbuku (tengvar) i izgovor prema jeziku germanolikih ljudi.
Danas se na osnovu praindoevropskog jezika razvija evropajo, čiji je krajnji cilj da postane zvanični jezik evropske unije.
Jedan zanimljiv minimalistički veštački jezik je tokipona.
Životinjski jezici
urediIako se termin „životinjski jezik“ koristi, najveći broj istraživača se slaže u tome da životinjski jezici nisu tako složeni i izražajni kao ljudski.[10][11] Neki drugi istraživači govore da postoji značajna razlika koja deli ljudske jezike od komunikacije među životinjama, kao i da osnovni principi tih komunikacija nisu u vezi.
Drugi istraživači kažu da postoji kontinuitet između komunikacionih metoda svih životinja. Gotovo svi istraživači se slažu da je ljudski jezik složeniji nego komunikacija među životinjama.[12][13] Više o komunikaciji među ostalim životinjama pogledajte na projektu „Životinjska komunikacija“ (na engleskom).
Formalni jezici
urediMatematika i računarske nauke koriste veštačke entitete zvane formalnim jezicima (uključujući programske jezike i jezike za označavanje). Ovi jezici često predstavljaju nizove karaktera uzglobljenih u neku vrstu kombinacije formalne gramatike i semantike.[14][15]
Zanimljivosti
urediNa svetu se u ovom trenutku govori 6.912 jezika, od kojih je 516 na ivici izumiranja. Iako je među tolikim jezicima teško napraviti nekakvu statistiku, ona ipak postoji. Prema zvaničnim podacima, jezik koji kao maternji govori najviše ljudi jeste mandarinski kineski: njime se kao prvim jezikom služi čak 873 miliona ljudi, dok ga kao drugi govori 178 miliona. Prvi sledeći na listi jeste hindu koji se govori u Indiji i kojim se kao maternjim služi 370 miliona ljudi. Zbog činjenice da je UK nekada vladalo velikim svetskim prostranstvima, kao i zbog uticaja filmova, knjiga i muzike na engleskom, ovaj jezik drži rekord u broju ljudi koji ga govore kao drugi jezik: procenjuje se da ih ima između 250 i 350 miliona ljudi. Engleski jezik je maternji za 340 miliona ljudi. Najviše jezika govori se u Papui Novoj Gvineji – čak 820 različitih jezika. Nešto skromnijim brojem jezika može da se pohvali Indonezija u kojoj ih ima ukupno 742, a treća na listi je Nigerija sa 516 jezika. Rekord u kategoriji jezika s najmanje reči drži taki taki, kojim se služe ljudi u južnoameričkoj državi Surinam: u pitanju je jezik koji je baziran na engleskom, ali ima svega 340 reči. Potpuno suprotna kategorija – jezik s najvećim brojem reči – mnogo je kompleksnija. Zvanično, rekorder je engleski sa 250 hiljada reči, ali različiti eksperti tvrde da to ipak nije baš tako. Najveći broj slova ima alfabet kabardijskog jezika – 58. U pitanju je inače jedan od jezika kojim se služe kavkaski narodi i koji se uglavnom govori u Rusiji. Ipak, kako ovaj jezik ima slova koja su suštinski sačinjena od dva slova, rekord je na neki način doveden u pitanje – na titulu rekordera možda više prava ima gruzinski sa 41 slovom. Jezik čiji je alfabet najsiromašniji svakako je rotokas, jezik kojim govori 4.300 ljudi, a sve su mu reči ispisane kombinacijom 12 slova. Svojevrsni rekorder je i kineski. Ovaj jezik nema klasičan alfabet, već simbole za svaku reč ili kombinaciju reči. Da bi se pročitala knjiga na kineskom, potrebno je naučiti bar 3 hiljade simbola, učeni ljudi znaju ih 6 do 7 hiljada, dok ih u rečnicima ima čak 60 hiljada.[16][17]
Informacije o jezicima i pismima na Vikipediji
uredi- Spisak jezika po broju govornika
- srpski jezik
- latinski jezik[18]
- grkliš
- veštačko pismo
- Česte sintagme na različitim jezicima je članak koji može biti zanimljiv putnicima.
- Lingvistika možda postaje najbolji uvodni članak o jezicima u Vikipediji.
- Spisak jezika, standard ISO 639
- Osnovna lingvistička poglavlja
- Vikipedijini linkovi vezani za jezik (spisak referentnih spiskova iz liste referentnih tabela.)
Vidi još
uredi- Vulgarizmi
- Glasovni parovi
- Govorna terapija
- Drugi jezik
- Etnolog, koji daje poprilično kompletan spisak jezika, mesta, naroda i genetskih veza
- Imenovanje
- Istorijska lingvistika
- Jezička politika
- Jezičko obrazovanje
- Mrtav jezik
- Neseksistički jezik
- Obmana i manipulacija
- Opšta semantika
- Pravopis
- Prevod
- Psiholingvistika
- Sapir-Vorfova hipoteza
- Semantika
- Simbolička komunikacija
- Spisak visokih jezičkih obrazovnih ustanova
- Učenje jezika pomoću računara (istorijski pregled)
- Filozofija jezika
- Filologija
- Fonologija
- Formalni jezik
Reference
uredi- ^ Tomasello 1996
- ^ Hauser, Chomsky & Fitch 2002
- ^ „language”. The American Heritage Dictionary of the English Language (3rd izd.). Boston: Houghton Mifflin Company. 1992.
- ^ Lyons 1981, str. 2
- ^ „Combien de Langues dans le Monde ? La Réponse...”. 1to1PROGRESS (na jeziku: francuski). 30. 4. 2021. Pristupljeno 18. 1. 2022.
- ^ Lyons 1981, str. 1–8
- ^ Trask 2007, str. 129–31
- ^ Bett 2010.
- ^ Devitt & Sterelny 1999.
- ^ Hockett 1960
- ^ Deacon 1997
- ^ Engesser, Sabrina; Crane, Jodie S.; Savage, James L.; Russel, Andrew F.; Townsend, Simon W. (29. 6. 2015). „Experimental Evidence for Phonemic Contrasts in a Nonhuman Vocal System”. PLOS Biology. 13 (6): e1002171. ISSN 1544-9173. PMID 26121619. doi:10.1371/journal.pbio.1002171. Pristupljeno 18. 8. 2017.
- ^ Engesser, Sabrina; Ridley, Amanda R.; Townsend, Simon W. (20. 7. 2017). „Element repetition rates encode functionally distinct information in pied babbler 'clucks' and 'purrs'”. Animal Cognition. 20 (5): 953. PMID 28730513. doi:10.1007/s10071-017-1114-6.
- ^ Hauser & Fitch 2003
- ^ Pinker 1994
- ^ NAJ mesečnik za učenike i učenice starijih razreda osnovne škole (82 izd.). „Nova škola” d.o.o. Beograd, CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije. str. 2. ISSN 1451-3013. Arhivirano iz originala 22. 01. 2018. g. Pristupljeno 21. 1. 2018.
- ^ GmbH, Lesson Nine. „Quelles sont les langues les plus parlées dans le monde ?”. Le Babbel magazine (na jeziku: francuski).
- ^ „Langue parlée / langue écrite, du latin au français : un clivage dans l’histoire de la langue ?”. Pristupljeno 18. 1. 2022.
Literatura
uredi- Agha, Agha (2006). Language and Social Relations. Cambridge University Press.
- Aikhenvald, Alexandra (2001). „Introduction”. Ur.: Alexandra Y. Aikhenvald; R. M. W. Dixon. Areal diffusion and genetic inheritance: problems in comparative linguistics. Oxford: Oxford University Press. str. 1–26.
- Aitchison, Jean (2001). Language Change: Progress or Decay? (3rd (1st edition 1981) izd.). Cambridge, New York, Melbourne: Cambridge University Press.
- Allerton, D. J. (1989). „Language as Form and Pattern: Grammar and its Categories”. Ur.: Collinge, N.E. An Encyclopedia of Language. London:NewYork: Routledge.
- Anderson, Stephen (2012). Languages: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-959059-9.
- Aronoff, Mark; Fudeman, Kirsten (2011). What is Morphology. John Wiley & Sons.
- Austin, Peter K.; Sallabank, Julia (2011). „Introduction”. Ur.: Austin, Peter K; Sallabank, Julia. Cambridge Handbook of Endangered Languages. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88215-6.
- Baker, Mark C. (2001). „Syntax”. Ur.: Aronoff, Mark; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. str. 265–95.
- Bauer, Laurie (2003). Introducing linguistic morphology (2nd izd.). Washington, D.C.: Georgetown University Press. ISBN 978-0-87840-343-1.
- Bett, R. (2010). „Plato and his Predecessors”. Ur.: Alex Barber & Robert J Stainton (eds.). Concise Encyclopedia of Philosophy of Language and Linguistics. Elsevier. str. 569—70.
- Bloomfield, Leonard (1914). An introduction to the study of language. New York: Henry Holt and Company.
- Brown, Keith; Ogilvie, Sarah, ur. (2008). Concise Encyclopedia of Languages of the World. Elsevier Science. ISBN 978-0-08-087774-7.
- Clackson, James (2007). Indo-European Linguistics: An Introduction. Cambridge University press.
- Campbell, Lyle (2002). „Areal linguistics”. Ur.: Bernard Comrie, Neil J. Smelser and Paul B. Balte. International Encyclopedia of Social and Behavioral Sciences. Oxford: Pergamon. str. 729—33.
- Campbell, Lyle (2004). Historical Linguistics: an Introduction (2nd izd.). Edinburgh and Cambridge, MA: Edinburgh University Press and MIT Press.
- Campbell, Lyle (2001). „The History of Linguistics”. Ur.: Aronoff, Mark; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. str. 81–105.
- Candland, Douglas Keith (1993). Feral Children and Clever Animals: Reflections on Human Nature. Oxford University Press US. str. 293—301. ISBN 978-0-19-510284-0.
- Chomsky, Noam (1957). Syntactic Structures. The Hague: Mouton.
- Chomsky, Noam (2000). The Architecture of Language. Oxford: Oxford University Press.
- Clarke, David S. (1990). Sources of semiotic: readings with commentary from antiquity to the present. Carbondale: Southern Illinois University Press.
- Comrie, Bernard (1989). Language universals and linguistic typology: Syntax and morphology. (2nd izd.). Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-226-11433-0.
- Comrie, Bernard, ur. (2009). The World's Major Languages. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-35339-7.
- Coulmas, Florian (2002). Writing Systems: An Introduction to Their Linguistic Analysis. Cambridge University Press.
- Croft, William; Cruse, D. Alan (2004). Cognitive Linguistics. Cambridge: Cambridge University Press.
- Croft, William (2001). „Typology”. Ur.: Aronoff, Mark; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. str. 81–105.
- Crystal, David (1997). The Cambridge Encyclopedia of Language. Cambridge: Cambridge University Press.
- Cysouw, Michael; Good, Jeff (2013). „Languoid, doculect and glossonym: Formalizing the notion 'language'”. Language Documentation and Conservation. 7: 331—59.
- Deacon, Terrence (1997). The Symbolic Species: The Co-evolution of Language and the Brain. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-31754-1.
- Devitt, Michael; Sterelny, Kim (1999). Language and Reality: An Introduction to the Philosophy of Language. Boston: MIT Press.
- Dixon, Robert M. W. (1972). The Dyirbal Language of North Queensland. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-08510-6.
- Duranti, Alessandro (2003). „Language as Culture in U.S. Anthropology: Three Paradigms”. Current Anthropology. 44 (3): 323—48. doi:10.1086/368118.
- Evans, Nicholas; Levinson, Stephen C. (2009). „The myth of language universals: Language diversity and its importance for cognitive science”. Behavioral and Brain Sciences. 32 (5): 429—92. doi:10.1017/s0140525x0999094x.
- „First Impressions: We start to pick up words, food preferences and hand-eye coordination long before being born”. Scientific American. 313 (1): 24. jul 2015.
- Fisher, Simon E.; Lai, Cecilia S.L.; Monaco, Anthony P. (2003). „Deciphering the Genetic Basis of Speech and Language Disorders”. Annual Review of Neuroscience. 26: 57—80. PMID 12524432. doi:10.1146/annurev.neuro.26.041002.131144.
- Fitch, W. Tecumseh (2010). The Evolution of Language. Cambridge: Cambridge University Press.
- Foley, William A. (1997). Anthropological Linguistics: An Introduction. Blackwell.
- Goldsmith, John A. (1995). „Phonological Theory”. Ur.: John A. Goldsmith. The Handbook of Phonological Theory. Blackwell Handbooks in Linguistics. Blackwell Publishers. ISBN 978-1-4051-5768-1.
- Greenberg, Joseph (1966). Language Universals: With Special Reference to Feature Hierarchies. The Hague: Mouton & Co.
- Haspelmath, Martin (2002). Understanding morphology. London: Arnold, Oxford University Press. (pbk)
- Haugen, Einar (1973). „The Curse of Babel”. Daedalus. 102 (3, Language as a Human Problem): 47—57.
- Hauser, Marc D.; Chomsky, Noam; Fitch, W. Tecumseh (2002). „The Faculty of Language: What Is It, Who Has It, and How Did It Evolve?”. Science. 298 (5598): 1569—79. PMID 12446899. doi:10.1126/science.298.5598.1569.
- Hauser, Marc D.; Fitch, W. Tecumseh (2003). „What are the uniquely human components of the language faculty?”. Ur.: M.H. Christiansen and S. Kirby. Language Evolution: The States of the Art (PDF). Oxford University Press. Arhivirano iz originala (PDF) 8. 8. 2014. g.
- Hockett, Charles F. (1960). „Logical considerations in the study of animal communication”. Ur.: W.E. Lanyon; W.N. Tavolga. Animals sounds and animal communication. str. 392—430.
- International Phonetic Association (1999). Handbook of the International Phonetic Association: A guide to the use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65236-0.
- Katzner, Kenneth (1999). The Languages of the World. New York: Routledge.
- Kennison, Shelia (2013). Introduction to Language Development. SAGE.
- Labov, William (1994). Principles of Linguistic Change vol.I Internal Factors. Blackwell.
- Labov, William (2001). Principles of Linguistic Change vol.II Social Factors. Blackwell.
- Ladefoged, Peter (1992). „Another view of endangered languages”. Language. 68 (4): 809—11. doi:10.1353/lan.1992.0013.
- Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The sounds of the world's languages. Oxford: Blackwell. str. 329—30. ISBN 978-0-631-19815-4.
- Lesser, Ruth (1989). „Language in the Brain: Neurolinguistics”. Ur.: Collinge, N.E. An Encyclopedia of Language. London:NewYork: Routledge.
- Levinson, Stephen C. (1983). Pragmatics. Cambridge: Cambridge University Press.
- Lewis, M. Paul (ed.) (2009). „Ethnologue: Languages of the World” (Sixteenth izd.). Dallas, Tex.: SIL International.
- Lyons, John (1981). Language and Linguistics. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29775-2.
- Macaro, Ernesto, ur. (2010). Continuum companion to second language acquisition. London: Continuum. str. 137–57. ISBN 978-1-4411-9922-5.
- MacMahon, April M.S. (1994). Understanding Language Change. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44119-3.
- MacMahon, M.K.C. (1989). „Language as available sound:Phonetics”. Ur.: Collinge, N.E. An Encyclopedia of Language. London:NewYork: Routledge.
- Matras, Yaron; Bakker, Peter, ur. (2003). The Mixed Language Debate: Theoretical and Empirical Advances. Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-017776-3.
- Moseley, Christopher, ur. (2010). Atlas of the World's Languages in Danger, 3rd edition. Paris: UNESCO Publishing.
- Nerlich, B. (2010). „History of pragmatics”. Ur.: L. Cummings. The Pragmatics Encyclopedia. London/New York: Routledge. str. 192—93.
- Newmeyer, Frederick J. (2005). The History of Linguistics. Linguistic Society of America. ISBN 978-0-415-11553-7.
- Newmeyer, Frederick J. (1998). Language Form and Language Function (PDF). Cambridge, MA: MIT Press. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 12. 2011. g. Pristupljeno 15. 05. 2018.
- Nichols, Johanna (1992). Linguistic diversity in space and time. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-58057-9.
- Nichols, Johanna (1984). „Functional Theories of Grammar”. Annual Review of Anthropology. 13: 97—117. doi:10.1146/annurev.an.13.100184.000525.
- Olson, David R. (1996). „Language and Literacy: what writing does to Language and Mind”. Annual Review of Applied Linguistics. 16: 3—13. doi:10.1017/S0267190500001392.
- Payne, Thomas Edward (1997). Describing morphosyntax: a guide for field linguists. Cambridge University Press. str. 238—41. ISBN 978-0-521-58805-8.
- Pinker, Steven (1994). The Language Instinct: How the Mind Creates Language. Perennial.
- Romaine, Suzanne (2001). „Multilingualism”. Ur.: Aronoff, Mark; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. str. 512–33.
- Saussure, Ferdinand de (1983) [1913]. Bally, Charles; Sechehaye, Albert, ur. Course in General Linguistics. Translated by Roy Harris. La Salle, Illinois: Open Court. ISBN 978-0-8126-9023-1.
- Sandler, Wendy; Lillo-Martin, Diane (2001). „Natural Sign Languages”. Ur.: Aronoff, Mark; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. str. 533–63.
- Senft, Gunter, ur. (2008). Systems of Nominal Classification. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-06523-8.
- „The phonemic principle”. Language. 10 (2): 117—29. 1934. JSTOR 409603. doi:10.2307/409603 last = Swadesh Proverite vrednost parametra
|doi=(pomoć).|first1=zahteva|last1=u Authors list (pomoć) - Tomasello, Michael (1996). „The Cultural Roots of Language”. Ur.: B. Velichkovsky and D. Rumbaugh. Communicating Meaning: The Evolution and Development of Language. Psychology Press. str. 275–308. ISBN 978-0-8058-2118-5.
- Tomasello, Michael (2008). Origin of Human Communication. MIT Press.
- Thomason, Sarah G.; Kaufman, Terrence (1988). Language Contact, Creolization and Genetic Linguistics. University of California Press.
- Thomason, Sarah G. (2001). Language Contact – An Introduction. Edinburgh University Press.
- Trask, Robert Lawrence (1999). Language: The Basics (2nd izd.). Psychology Press.
- Trask, Robert Lawrence (2007). Stockwell, Peter, ur. Language and Linguistics: The Key Concepts (2nd izd.). Routledge.
- Ulbaek, Ib (1998). „The Origin of Language and Cognition”. Ur.: J. R. Hurford & C. Knight. Approaches to the evolution of language. Cambridge University Press. str. 30—43.
- Van Valin, jr, Robert D. (2001). „Functional Linguistics”. Ur.: Aronoff, Mark; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. str. 319–37.
- Zentella, Ana Celia (2002). „Spanish in New York”. Ur.: García, Ofelia; Fishman, Joshua. The Multilingual Apple: Languages in New York City. Walter de Gruyter.
Spoljašnje veze
uredi- Mark Rosenfelder's Metaverse daje koristan spisak od oko 4000 jezika i dijalekata (grupisanih po vezana), a mogu se naći i brojevi od jedan do deset na svakom od tih jezika
- Muzej jezika
- Etnolog, katalog svetskih jezika
- LingoTeach, oruđe za učenje jezika licencirano pod Gnuovom opštom javnom licencom
- Distribucija jezika na Internetu
- Arhiva govornih akcenata
- Kolekcija pesama ptica donosi mnoge vrste ptičijih pesama
- World Atlas of Language Structures: a large database of structural (phonological, grammatical, lexical) properties of languages
- Ethnologue: Languages of the World is a comprehensive catalog of all of the world's known living languages
- Beth Skwarecki, "Babies Learn to Recognize Words in the Womb"