[go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Antoni de Мelo

С Википедије, слободне енциклопедије
Antoni de Мelo
Datum rođenja(1931-09-04)4. септембар 1931.
Mesto rođenjaMumbaj
  Британска Индија
Datum smrti2. јун 1987.(1987-06-02) (55 год.)
Mesto smrtiNjujork
  САД
Zanimanjejezuitski sveštenik, pisac

Antoni de Melo, poznat i kao Toni de Melo (енгл. Anthony de Mello; 4. septembar 1931 — 2. jun 1987) bio je indijski jezuitski sveštenik i psihoterapeut. De Melo je bio i duhovni učitelj, pisac i javni govornik. Napisao je nekoliko knjiga o duhovnosti i bio domaćin na brojnim duhovnim konferencijama. Poznat je po svom pripovedanju zasnovanom na različitim mističnim tradicijama kako sa istoka tako i sa zapada, i po tome što je mnoge ljude na zapadu upoznavao sa „svesnom molitvom”.

Biografija

[уреди | уреди извор]

Rođen je 4. septembra 1931. u Mumbaju, u Britanskoj Indiji, kao najstarije od petoro dece Franka i Luise de Melo.[1] Odrastao je u katoličkoj porodici i sanjao je da se jednog dana pridruži jezuitskom redu.[2] Sa 16 godina pristupio je semeništu Družbe Isusove u Vinalaji na periferiji Mombaja.[3] Pre nego što je započeo službu, 1952. godine otišao je u Španiju, u Barselonu da studira filozofiju. Potom se vratio u Indiju da studira teologiju na koledžu De Nobili u Puneu. Zaređen je u martu 1961. godine. Nakon toga poslali su ga da studira psihologiju na Univerzitetu Lajola u Čikagu, gde je 1964. godine, završio master za pastoralno savetovanje.[3] Po povratku u Indiju proveo je nekoliko godina radeći u semeništama, a 1968. je postao direktor semeništa u Vinalaji.[4][5]

De Mela su jezuiti privuklli zbog stroge discipline. Oni koji su ga poznavali tokom njegovih ranijih godina opisivali su ga kao pomalo konzervativnog u svojoj teologiji i nezaiteresovanog za druge religije.[6] Neki od njegovih vršnjaka primetili su da je iskustvo u Španiji dovelo do širenja njegove perspektive i gubitka krutosti.[5]

De Melo je 1972. Godine osnovao je Institut za pastoralno savetovanje, koji je kasnije preimenovan u Institut za pastoralno savetovanje u Sadhani, u Puni.[4][7] De Melova prva objavljena knjiga, Sadhana — Put do Boga, objavljena je 1978. Godine. U njoj je izneta brojna duhovna načela i „hrišćanske vežbe u istočnom obliku” inspirisane učenjima Svetog Ignacija.[8] Popularizovala je pojam „svesne molitve”.[9] Druge knjige objavljene tokom njegovog života uključuju Pesma o ptici, Damari i Izvori . Prva dve su zbirke pripovedaka a treća je zbirka vežbi sličnih kao u Sadhani.

De Melo je umro od srčanog udara 1987. godine u Njujorku. Imao je 55 godina.[10]

Posthumna kontroverza

[уреди | уреди извор]

Jedanaest godina nakon de Melove smrti, 1998. godine, Kongregacija za doktrinu vere pod vođstvom kardinala-prefekta Josipa Ratzingera[11] (koji je kasnije postao papa Benedikt XVI) izvršila je reviziju de Melovih dela i objavila dugotrajni komentar koji izražava zahvalnost, ali i teološku zabrinutost da, iako nije bilo izričite jeresi, neki ljudi mogu biti dovedeni u zabludu da Isusa ne vide kao Božjeg Sina, već kao jednostavno onoga koji je došao naučiti da su svi deca Božija.[12][13]Indijski magazin Outlook ovo je video kao pokušaj Rima da potkopa sveštenstvo u Aziji usled sve većih pukotina između Rima i Azijske crkve.[14]

Zanimljivosti

[уреди | уреди извор]
  • De Melo je ponovo vraćen u srpsku popularnu kulturu izlaskom Đusovog albuma „Hiphopium 4” jer ga pomenuti reper pominje u pesmi Srebrna duga koja počinje stihovima: „Letim među oblacima, sve je pufnasto belo / Setih se Buđenja što pisao je Antoni de Melo.”

Bibliografija

[уреди | уреди извор]

Brojni De Melovi radovi objavljeni su posthumno kao zbirke ili na osnovu beleški ili na snimaka sa njegovih konferencija. Na srpski su prevedeni Novi dan, Buđenje, Put ljubavi i Damari.[15]

  • Sadhana: Put do Boga, 1978.
  • Pesma o ptici, 1982.
  • Izvori, 1984.
  • Damari, 1985.
  • Molitva žabe 1, 1987.
  • Molitva žabe 2, 1988.
  • Svesnost, 1990.
  • Kontakt s Bogom, 1991.
  • Put ljubavi, 1992.
  • Ukorijenjeni u Bogu, 1997
  • Buđenje, 2003.

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ de Mello, Bill (2013). Anthony Demello SJ: The Happy Wanderer. Orbis Books. стр. 8. ISBN 978-1-62698-020-4. 
  2. ^ „Anthony de Mello: Biography of a Spiritual Mentor”. exploringyourmind.com. Приступљено 25. 3. 2020. 
  3. ^ а б „Anthony De Mello Biography”. thefamouspeople.com. Приступљено 25. 3. 2020. 
  4. ^ а б Kononenko, Igor (2010). Teachers of Wisdom. Dorrance Publishing Co. стр. 344. ISBN 978-1-4349-5410-7. 
  5. ^ а б „Anthony de Mello – Jesuits Ireland”. Jesuits Ireland (на језику: енглески). 31. 5. 2017. Приступљено 19. 10. 2018. 
  6. ^ Nazareth, Malcolm. „Here and Now with Anthony De Mello”. Архивирано из оригинала 21. 2. 2009. г. 
  7. ^ Robert J. Wicks (1994). Handbook of Spirituality for Ministers, Volume 1. Paulist Press. стр. 274. ISBN 978-0-8091-3521-9. 
  8. ^ „Anthony De Mello: Be Aware! Be Alive! Be in Love!”. America Magazine (на језику: енглески). 25. 2. 2010. Приступљено 16. 12. 2017. 
  9. ^ Traub, George W., ур. (2008). An Ignatian Spirituality Reader. Loyola Press. стр. 113. ISBN 978-0-8294-2723-3. 
  10. ^ Biography, by Bill deMello Архивирано 2012-03-24 на сајту Wayback Machine
  11. ^ „The Last 20th-Century Pope | Charles J. Reid, Jr”. Huffingtonpost.com. Приступљено 30. 12. 2015. 
  12. ^ „Anthony de Mello Story And Biography”. spiritual-short-stories.com. Приступљено 25. 3. 2020. 
  13. ^ „ONCERNING THE WRITINGS OF FATHER ANTHONY DE MELLO, SJ”. vatican.va. Приступљено 25. 3. 2020. 
  14. ^ „Gospel According To De Mello | Saira Menezes | Nov 16,1998”. Outlookindia.com. Приступљено 30. 12. 2015. 
  15. ^ „Knjige – Antoni De Melo”. delfi.rs. Приступљено 24. 3. 2020. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Antoni_de_Мelo&oldid=28857283”