Ружа

Rosa; Временски распон: еоцен − данашњост PreЄ Є O S D C P T J K Pg N
	Црвена ружа
	Rosa rubiginosa
Научна класификација
Царство:	Plantae
Кладус:	Tracheophytes
Кладус:	Angiospermae
Кладус:	Eudicotidae
Кладус:	Rosids
Ред:	Rosales
Породица:	Rosaceae
Потпородица:	Rosoideae
Род:	Rosa; L.
Врсте
	Види Списак врста из рода Rosa
Синоними
	Hulthemia Dumort.; ×Hulthemosa Juz. (Hulthemia × Rosa);

Ружа (лат. Rosa sp.) је род дрвенастих биљака из породице ружа (Rosaceae). Узгаја се због лепих мирисних цветова и до данас постоје многи хибриди и култивари ружа који се међусобно разликују по боји и изгледу цвета, мирису и постојању трнова. Постоји велики број дивљих ружа, чији се плод (шипак, шипурак) богат витамином Ц користи у исхрани и за припрему чајева. Од око 100 врста рода ружа у Србији расте двадесетак. Србија и југ Француске су најбоља поднебља за гајење ружа.^[1]

Ружа се поред своје лепоте и мириса као украсно цвеће користи у: козметици, медицини и кулинарству.

Ботаника

Лишће је наизменично поређано на стаблу. Код већине врста дуго је 5-15 центиметара и перастог је облика, са 5-9 лисна залиска; залисци обично имају зупчасту ивицу, а често и неколико мањих трнова на доњем делу стабљике. Већина ружа је листопадна, али постоје и неке врсте (углавном из југоисточне Азије) које су зимзелене или скоро зимзелене биљке.

Еволуција

Најстарији остаци ружа потичу из касноеоценске формације флорисант у Колораду.^[2] Руже су биле присутне у Европи у раном олигоцену.^[3]

Данашње баштенске руже потичу из Кине из 18. века.^[4] Међу старим кинеским баштенским ружама, група Олд Блаш је најпримитивнија, док су новије групе најразноврсније.^[5] Најбоље време за садњу баштенских ружа је јесен, међутим, ако је зима топла, може и касније током јесени.^[6]

Систематика

Род Rosa се дели на следеће подродове:

Hulthemia
Hesperrhodos
Platyrhodon
Rosa (дели се на секције)
- Banksianae
- Bracteatae
- Caninae
- Carolinae
- Chinensis
- Gallicanae
- Gymnocarpae
- Laevigatae
- Pimpinellifoliae
- Rosa
- Synstylae

Врсте

Ред Rosa се састоји од 140-180 врста подељених у четири подрода:^[7]

Rosa abyssinica R. Br. ex Lindl.
Rosa acicularis Lindl.
Rosa agrestis Savi
Rosa alberti Regel
Rosa arkansana Porter
Rosa arvensis Huds.
Rosa beggeriana Schrenk
Rosa bella Rehder & E.H. Wilson
Rosa blanda Aiton
Rosa bracteata J.C. Wendl.
Rosa bridgesii Crép.
Rosa brunonii Lindl.
Rosa californica Cham. & Schltdl.
Rosa canina L.
Rosa carolina L.
Rosa caudata Baker
Rosa chinensis Jacq.
Rosa cinnamomea L.
Rosa davidii Crép.
Rosa davurica Pall.
Rosa ecae Aitch.
Rosa fedtschenkoana Regel
Rosa foetida Herrm.
Rosa foliolosa Nutt. ex Torr. & A. Gray
Rosa forrestiana Boulenger
Rosa gallica L.
Rosa giraldii Crép.
Rosa glauca Pourr.
Rosa gymnocarpa Nutt.
Rosa helenae Rehder & E.H. Wilson
Rosa hemisphaerica Herrm.
Rosa hemsleyana Tackh.
Rosa indica L.
Rosa jundzillii Besser
Rosa kokanica Regel ex Juz.
Rosa laevigata Michx.
Rosa laxa Retz.
Rosa lucidissima H. Lév.
Rosa lucieae Franch. & Rochebr. ex Crép.
Rosa majalis J. Herrm.
Rosa maracandica Bunge
Rosa marretii H. Lév.
Rosa maximowicziana Regel
Rosa minutifolia Engelm.
Rosa mollis Sm.
Rosa montana Chaix
Rosa moschata Herrm.
Rosa moyesii Hemsl. & E.H. Wilson
Rosa multibracteata Hemsl. & E.H. Wilson
Rosa multiflora Thunb.
Rosa nitida Willd.
Rosa nitidula Besser
Rosa nutkana C. Presl
Rosa palustris Marshall
Rosa pendulina L.
Rosa pinetorum A. Heller
Rosa pisocarpa A. Gray
Rosa pouzinii Tratt.
Rosa prattii Hemsl.
Rosa pulverulenta M. Bieb.
Rosa roxburghii Tratt.
Rosa rubiginosa L.
Rosa rugosa Thunb.
Rosa sempervirens L.
Rosa sericea Lindl.
Rosa setigera Michx.
Rosa setipoda Hemsl. & E.H. Wilson
Rosa sherardii Davies
Rosa sicula Tratt.
Rosa sinowilsonii Hemsl.
Rosa soulieana Crép.
Rosa spinosissima L.
Rosa spithamea S. Watson
Rosa stellata Wooton
Rosa sweginzowii Koehne
Rosa tomentosa Sm.
Rosa tuschetica Boiss.
Rosa villosa L.
Rosa virginiana Mill.
Rosa webbiana Wall. ex Royle
Rosa willmottiae Hemsl.
Rosa woodsii Lindl.
Rosa X alba L. (pro sp.)
Rosa X borboniana N.H.F. Desp. (pro sp.)
Rosa X centifolia L. (pro sp.)
Rosa X collaris Rydb. (pro sp.)
Rosa X damascena Mill. (pro sp.)
Rosa X dulcissima Lunell (pro sp.)
Rosa X dupontii Déségl.
Rosa X engelmannii S. Watson (pro sp.)
Rosa X harisonii Rivers
Rosa X housei Erlanson (pro sp.)
Rosa X iwara Sieber ex Regel
Rosa X kamtchatica Vent.
Rosa X novae-angliae W.H. Lewis
Rosa X odorata (Andrews) Sweet (pro sp.)
Rosa X palustriformis (Rydb.) Voss
Rosa X rehderiana Blackburn
Rosa X waitziana Tratt.
Rosa xanthina Lindl.

Употребе

Ружа у козметици

Ружа се у козметици користи најчешће као етерично уље или се мирис (екстракт) додаје у парфеме, шампоне или разне креме.

Парфеми руже се праве од ружиног уља (који се назива и атар руже), које је мешавина испарљивих етеричних уља добијених парном дестилацијом згњечених латица ружа. Повезани производ је ружина вода која се користи за кување, козметику, медицину и верске праксе. Техника производње је настала у Персији,^[8] а затим се проширила кроз Арабију и Индију, а недавно и у источну Европу. У Бугарској, Ирану и Немачкој користе се дамаске руже (Rosa × damascena 'Trigintipetala'). У другим деловима света Rosa × centifolia се обично користи. Уље је провидно бледо жуте или жуто-сиве боје. 'Rose Absolute' се екстрахује растварачем са хексаном и производи тамније уље, тамно жуте до наранџасте боје. Маса екстрахованог уља је око једног трихиљадитог до шестохиљадитог дела тежине цветова; на пример, за производњу једног грама уља потребно је око две хиљаде цветова.

Главни састојци атара ружа су мирисни алкохоли гераниол и L-цитронелол и камфор руже, чврста супстанца без мириса састављена од алкана, која се одваја од ружиног уља.^[9] β-Дамасценон такође значајно доприноси мирису.

Руже у кулинарству

У кулинарству ружа често служи као зачин али се у неким крајевима (Бугарска) прави слатко или џем од руже а као посластица најпознатији је ратлук са укусом руже.

Ружа у медицини

Ружа (нарочито дивља ружа шипак) се раније (и данас) користила за чајеве против разних тегоба а данас се састојци руже и шипка користе за прављење лекова.

Види још

Референце

^ Стевановић, Драгољуб. „Благо у баштама и расадницима”. Politika Online. Приступљено 2021-04-04.
^ DeVore, M. L.; Pigg, K. B. (јул 2007). „A brief review of the fossil history of the family Rosaceae with a focus on the Eocene Okanogan Highlands of eastern Washington State, USA, and British Columbia, Canada”. Plant Systematics and Evolution (на језику: енглески). 266 (1-2): 45—57. ISSN 0378-2697. doi:10.1007/s00606-007-0540-3.
^ Kellner, A.; Benner, M.; Walther, H.; Kunzmann, L.; Wissemann, V.; Ritz, C. M. (март 2012). „Leaf Architecture of Extant Species of Rosa L. and the Paleogene Species Rosa lignitum Heer (Rosaceae)”. International Journal of Plant Sciences (на језику: енглески). 173 (3): 239—250. ISSN 1058-5893. doi:10.1086/663965.
^ „The History of Roses - Our Rose Garden - University of Illinois Extension”. Web.extension.illinois.edu. Приступљено 2021-02-26.
^ „Genetic relationships and evolution of old Chinese garden roses based on SSRs and chromosome diversity - Scientific Reports”. Nature. 13. 11. 2017. Приступљено 2021-02-26.
^ florasavetnik (2024-08-29). „Baštenska ruža-Ranunkulus”. Floraekspres (на језику: српски). Приступљено 2024-10-08.
^ Leus, Leen; Van Laere, Katrijn; De Riek, Jan; Van Huylenbroeck, Johan (2018). „Rose”. Ур.: Van Huylenbroeck, Johan. Ornamental Crops. Springer. стр. 720. ISBN 978-3319906973.
^ Nikbakht, Ali (2004). „A study on the relationships between Iranian people and Damask rose (Rosa damascena) and its therapeutic and healing properties”. researchgate. „The origin of Damask rose is the Middle East and it is the national flower of Iran. Rose oil usage dates back to ancient civilization of Persia. Avicenna, the 10th century Persian physician, distilled its petals for medical purposes and commercial distillery existed in 1612 in Shiraz, Persia.”
^ Stewart, D. (2005). The Chemistry Of Essential Oils Made Simple: God's Love Manifest In Molecules. Care. ISBN 978-0-934426-99-2.

Литература

Leus, Leen; Van Laere, Katrijn; De Riek, Jan; Van Huylenbroeck, Johan (2018). „Rose”. Ур.: Van Huylenbroeck, Johan. Ornamental Crops. Springer. стр. 720. ISBN 978-3319906973.
Zhang S.-D.; Jin J.-J.; Chen S.-Y.; et al. (2017). „Diversification of Rosaceae since the Late Cretaceous based on plastid phylogenomics”. New Phytol. 214 (3): 1355—1367. PMID 28186635. doi:10.1111/nph.14461 .
Takhtajan, A. (1997). Diversity and Classification of Flowering Plants. New York: Columbia University Press. стр. 1–620. ISBN 978-0231100984.
„The Plant List: Rosaceae”. Royal Botanic Gardens, Kew and Missouri Botanic Garden. Архивирано из оригинала 18. 06. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2016.
Christenhusz, M. J. M.; Byng, J. W. (2016). „The number of known plants species in the world and its annual increase”. Phytotaxa. 261 (3): 201—217. doi:10.11646/phytotaxa.261.3.1 .
Bortiri, E.; Oh, S.-H.; Jiang, J.; Baggett, S.; Granger, A.; Weeks, C.; Buckingham, M.; Potter, D.; Parfitt, D. E. (2001). „Phylogeny and Systematics of Prunus (Rosaceae) as Determined by Sequence Analysis of ITS and the Chloroplast trnL–trnF Spacer DNA”. Systematic Botany. 26 (4): 797—807. JSTOR 3093861. doi:10.1043/0363-6445-26.4.797.
Watson, L.; Dallwitz, M.J. (1992). The families of flowering plants: Descriptions, illustrations, identification, and information retrieval. Version: 21 March 2010. delta-intkey.com. Архивирано из оригинала 14. 05. 2011. г. Приступљено 31. 10. 2021.
Schulze-Menz GK. (1964). „Rosaceae”. Ур.: Melchior H. Engler's Syllabus der Pflanzenfamilien. II (12 изд.). Berlin: Gebrüder Borntraeger. стр. 209—218.
Hutchinson, J. (1964). The Genera of Flowering Plants. 1, Dicotyledons. Oxford: Clarendon Press. стр. 1—516.
Kalkman, C. (2004). „Rosaceae”. Ур.: Kubitzki K. Flowering plants—Dicotyledons: Celastrales, Oxalidales, Rosales, Cornales, Ericales. The Families and Genera of Vascular Plants. 6 (1 изд.). Berlin Heidelberg: Springer-Verlag. стр. 343—386. ISBN 978-3-540-06512-8. S2CID 12809916. doi:10.1007/978-3-662-07257-8.

Спољашње везе

Музеј ружа судије Ђуре Киша („Политика“, 28. јун 2015)
Ružina vodica
World Federation of Rose Societies
Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Rose”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.

[1] Стевановић, Драгољуб. „Благо у баштама и расадницима”. Politika Online. Приступљено 2021-04-04.

[2] DeVore, M. L.; Pigg, K. B. (јул 2007). „A brief review of the fossil history of the family Rosaceae with a focus on the Eocene Okanogan Highlands of eastern Washington State, USA, and British Columbia, Canada”. Plant Systematics and Evolution (на језику: енглески). 266 (1-2): 45—57. ISSN 0378-2697. doi:10.1007/s00606-007-0540-3.

[3] Kellner, A.; Benner, M.; Walther, H.; Kunzmann, L.; Wissemann, V.; Ritz, C. M. (март 2012). „Leaf Architecture of Extant Species of Rosa L. and the Paleogene Species Rosa lignitum Heer (Rosaceae)”. International Journal of Plant Sciences (на језику: енглески). 173 (3): 239—250. ISSN 1058-5893. doi:10.1086/663965.

[4] „The History of Roses - Our Rose Garden - University of Illinois Extension”. Web.extension.illinois.edu. Приступљено 2021-02-26.

[5] „Genetic relationships and evolution of old Chinese garden roses based on SSRs and chromosome diversity - Scientific Reports”. Nature. 13. 11. 2017. Приступљено 2021-02-26.

[6] rasavetnik (2024-08-29). „Baštenska ruža-Ranunkulus”. Floraekspres (на језику: српски). Приступљено 2024-10-08.

[7] Leus, Leen; Van Laere, Katrijn; De Riek, Jan; Van Huylenbroeck, Johan (2018). „Rose”. Ур.: Van Huylenbroeck, Johan. Ornamental Crops. Springer. стр. 720. ISBN 978-3319906973.

[8] Nikbakht, Ali (2004). „A study on the relationships between Iranian people and Damask rose (Rosa damascena) and its therapeutic and healing properties”. researchgate. „The origin of Damask rose is the Middle East and it is the national flower of Iran. Rose oil usage dates back to ancient civilization of Persia. Avicenna, the 10th century Persian physician, distilled its petals for medical purposes and commercial distillery existed in 1612 in Shiraz, Persia.”

[9] Stewart, D. (2005). The Chemistry Of Essential Oils Made Simple: God's Love Manifest In Molecules. Care. ISBN 978-0-934426-99-2.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

Нормативна контрола
Државне	Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе Јапан Чешка Ватикан
Остале	Енциклопедија Британика