Роман

Књижевност
Главни облици
Роман Поезија Драма Приповетка Новела
Жанрови
Комедија Трагедија Трагикомедија Драма Сатира Еп Лирика Хришћанска књижевност Детективски Криминалистички Историјски Витешки Романса Еротски Готски Роман страве Тривијална књижевност Бесмисленост Божићна књижевност
Медији
Перформанс Комад Књига Сага
Технике
Проза Поезија
Историја и спискови
Историја модерна Књиге Писци Књижевне награде
Расправа
Критика Теорија Социологија Часописи
п р у

Роман је дугачак приповедни текст написан у прози. Према подели на књижевне родове, роман спада у епику, тачније убраја се као књижевна врста у епској поезији у прози.^[1] Формалне особености романа је тешко прецизно дефинисати, али је у начелу у питању сложена, обимнија наративна форма, како у погледу количине текста, тако и у погледу опсега збивања које описује.

Овај жанр је био описан као форма која има „континуирану и свеобухватну историју од око две хиљаде година“,^[2] која води порекло из класичне Грчке и Рима, из средњовековне и ране модерне романтике, и из традиције новела. Касније је једна италијанска реч кориштена за приповетку да би правила разлика од романа. Таква тенденција је присутна у енглеском језику од 18. века. Ијан Ват је у свом раду The Rise of the Novel предложио 1957. године да је роман први пут настао почетком 18. века. „Роман као књижевна форма настаје и развија се у складу са развојем и динамиком капитализма. У овој поједностављеној слици, роман као форма књижевног изражавања представља литерарно исказани либерални капитализма чија је главна одлика наглашени индивидуализам.”^[3]

Романса је блиско повезана са дугим прозним наративом. Волтер Скот ју је дефинисао као „фиктивну нарацију у прози или стиху; чији интерес се усмерава на чудесне и необичне инциденте“, док су у роману „догађаји смештени у обичан ток људских догађаја и савременог стања друштва“.^[4] Међутим, многе романсе, укључујући историјске романсе Скота,^[5] Орканске висове Емили Бронте^[6] и Моби Дик Хермана Мелвила,^[7] се исто тако фреквентно називају новелама, и Скот описује романсу као „сродан термин“. Романсу, како је овде дефинисана, не би требало мешати са жанром фикције љубавних романси или романтичним романом. Други европски језици не праве увек разлику између романсе и новеле: „новела је le roman, der Roman, il romanzo“.^[8]

Назив за ову књижевну врсту у српском језику, слично многим другим - „роман” потиче од речи „романса”, што је у средњем веку, када је службени језик био латински био назив за дела писана световним језиком. Тиме је оваква литература обележена као лако штиво, намењено читаоцима са „ниским” укусом, склоним фикцији, односно замишљању неког љубавног заплета, страшних пустоловина, са срећним крајем. Од периода касног хеленизма (1-3. век) па до данас управо на тај начин обликују су обимне прозне романсе.

Насупрот томе, енглески и шпански назив је „новела”, што асоцира на актуелност приче, истичући претензију према животној веродостојности, како су обликоване знатно сажетије новеле од 13. века на даље. Захтев за измишљањем на једној и захтев за аутентичношћу на другој страни вековима постоје упоредо, да би се саставили тек у 18. веку, што се сматра период настанка романа у данашњем смислу речи.^[9]

Роман је дугачак, фикциони наратив који описује интимна људска искуства. Роман у модерној ери обично користи стил литерарне прозе, а развој прозног романа у то време је био поспешен иновацијама у штампарству, а увођењем јефтиног папира, у 15. веку.

Садашња енглеска (и шпанска) реч за дуготрајан рад прозне фикције потиче од италијанске речи novella за „нов“, „вест“, или „кратку причу о нечему новом“ од латинске речи novella, именица у једнини користи бесполну множину речи novellus, деминутива речи novus, са значењем „нов“.^[10] Знатан број европских језика користи речи romance (као што је у француском, холандском, руском, румунском, српском, данском, шведском и норвешком „роман“; у финском romaani; у немачком Roman; у португалском romance и у италијанском romanzo) за дугачке нарације.

Усредсређеност на фикциону причу се најчешће цитира као препознатљива карактеристика романа у односу на историографију. Међутим, то може да буде проблематичан критеријум. Током раног модерног периода аутори историјских нарација често укључују налазе укорењене у традиционалним веровањима како би украсили садржај текста или додали кредибилитет мишљењу. Историчари би исто тако изумевали и састављали говоре у дидактичке сврхе. Романи, с друге стране, могу приказати друштвену, политичку и личну стварност места и периода са јасноћом и детаљима који се не налазе у историјским радовима.

Док су проза пре него стихови постала стандард модерног романа, преци модерног европског романа укључују стиховну епику у романским језицима јужне Француске, посебно оних Кретјена де Троа (касни 12. век), и у средњоенглеском (Џефри Чосерове (1343—1400) Кентерберијске приче).^[11] Чак и у 19. веку, фикциони наративи у стиху, као што су Бајронов Дон Жуан (1824), Александар Пушкинов Евгеније Оњегин (1833), и Браунингова Аурора Ли (1856), се надмећу са прозним новелама. Викрам Сетова Златна капија (1986), састављена од 590 онењигијанских строфа, је новији пример романа у стиху.^[12]

И у Јапану из 12. века и у Европи 15. века, прозна фикција је створила интимне читатељске ситуације. С друге стране, епски стихови, укључујући Одисеју и Енејиду, су рецитовани одабраној публици, иако је ово било интимније искуство од извођења представа у позориштима.

Нови свет индивидуалистичке моде, личних ставова, интимних осећања, тајне анксиозности, „опхођења“ и „галантности“ проширио се у романима и везаној прозној романси.

Генеза романа као жанра изузетно је комплексна и може се пратити чак до неких облика античке књижевности, али се ипак сматра да роман почиње да наликује свом модерном облику у ренесанси, услед све веће доминације прозе и развоја штампе.

Настао је још у старој Грчкој у 2. веку и повезан је с развојем филозофије. Тематика приватног живота и интимних осећаја обрађује нови облик, који су антички теоретичари назвали приповешћу о особама, а која је данас добила назив роман.

Од грчких романа сачувани су углавном они који обрађују љубавну тематику: обично се описују измишљени ликови, и то заљубљени пар који се мора растати, а затим након многих пустоловина и мука поново налазе једно друго и настављају сретан живот. Најважнији од сачуваних античких грчких романа јесу Харитонова (Χαρίτων, 2. век) Историја о Хереји и Калироји (Τὰ περὶ Χαιρέαν καὶ Καλλιρρόην) те Ефеске приче (Ἐφεσιακά) Ксенофонта из Ефеса (Ξενοφῶν, 2. век). Средином 2. века, роман постаје један од облика софистичке прозе, како се најбоље види из дела Лонга (Λόγγος, 2–3. век), аутора пастирског љубавног романа Дафнис и Хлоја (Δάφνις καὶ Χλόη).^[13] Новина у приказу љубавних згода састоји се ту у томе што је за позадину радње узета пастирска средина и што се уместо уобичајених лутања и пустоловина описују етапе откривања љубавних осећаја. Међу софистичке романе припадају још Хелиодорове (Ἡλιόδορος, 3. век) Етиопске приче о Теагену и Хариклеји и Приче о Леукипи и Клитофонту Ахилеја Татија (Ἀχιλλεὺς Τάτιος, 3. век).

У антици постоје историјски романи (роман о Троји, о Александру Великом), утопистички романи (романи о Питагорејцима) и авантуристички и љубавни романи који су највише утицали на даљи развој романа; комично-сатирични романи приказују стварност, критикују је и пародирају, као и постојећу књижевност (Петронијев „Сатирикон“ и Апулејев „Златни магарац“).

У средњем веку постоји роман у стиху, обично античке или витешке, узвишене тематике и стила. Неки од њих су: Роман о Тристану и Изолди, Александрида (Роман о Александру Великом), Руманац Тројски (Роман о Троји). Током хуманизма и ренесансе појављују се витешки роман, пикарски роман и пастирски роман. Витешки роман потиче из средњег века, а главни је лик витез који поштује кодекс части и превладава низ препрека како би остварио племенити подвиг посвећен господару или изабраној дами. Пикарски роман развија се у 15. веку, а прати лик анонимног обичног човека, луталице и варалице (picaro) који се лукавством и досетљивошћу провлачи кроз живот. Пастирски роман јавља се почетком 16. века, а утемељитељ му је Јакопо Санизаро својим делом Аркадија iz 1504. године. Врхунац ренесанснога романа чини Дон Кихот шпанског писца Мигела де Сервантеса.^[14] Такође се јавља и фантастично сатирични роман, на пример Раблеов роман Гаргантуа и Пантагруел.

Госпођа Ла Фајет „Принцеза де Клев” (1678), прича о жени која живи за своју љубав и бори се за њу без обзира на цену, први је психолошки роман и један од првих модерних романа. Његов утицај се осећа у 18. веку (Манон Леско, Опасне везе), а утицао је и на Русоа, Стендала, Толстоја („Ана Карењина”), Вирџинију Вулф, Фокнера, Џојса и друге;

Грађански роман приказује свакодневни живот једне породице без посебних заплета, то је зачетак реалистичког романа (Балзак, Чехов);

Комични роман, као породични роман или пародија (Шарл Солер „Настрани пастир“ – јунак замишља да је пастир и критикује појаве у друштву).

Роман у 18. веку се усмерава на човека – појединца, велича обичан живота. Написан је као биографија, аутобиографија или прича о нечијем животу. У другој половини 18. века, са Русоом, роман постаје доминантан жанр у виду исповести – испитивање себе, да би се свака индивидуа сусрела са собом.

Свифтова „Гуливерова путовања“ и Волтеров „Кандид“ су романи у којима се спајају различити жанрови. Комбиновањем панорамског љубавног и психолошког, долази до појаве образованог романа чија је тема развој човекове личности. То је новина у 18. веку. Јунаци су индивидуализовани, условљени пореклом, средином, личношћу, као и временом и местом радње који су одређени.

Ричардсон ствара епистоларни роман, док Филдинга занима сам феномен приповедања и отвара питање два времена - време приче и време приповедања; Дефо први ствара јунака који је одговоран за своју судбину.

Популарно гледиште јесте да је Сервантесов „Дон Кихот“ први модерни роман, али је савремени развој жанра знатно комплекснији и не може се везати за један текст.^[15]

Обично се сматра да су се прозне форме, налик ономе што се обично назива романом, развиле током шеснаестог и седамнаестог века, да би до истинског успона романа дошло у осамнаестом веку, почев од опата Превоа у Француској и Дефоа у Енглеској, а затим у делима писаца као што су Филдинг, Ричардсон, Стерн, Мериво, Русо итд. У деветнаестом веку роман постаје несумњиво доминантна књижевна форма.

У даљем развоју романа приповедач постаје „вођа илузије“ и њен стваралац, „бог свог свемира“, а приповедачки глас стално комуницира са читаоцем; и аутор и читалац су упућени на текст.

Постоје многе врсте романа: аутобиографски, биографски, фантастични и научнофантастични, пустоловни, авантуристички, криминалистички, љубавни, дечији, историјски, хумористички, публицистички, сатирични и слично.^[16]

У ренесанси роман долази до већег изражаја, те се у потпуности развија онакав каквог данас познајемо као класични роман. Најпознатији ренесансни роман је Дон Кихот шпанског писца Мигела де Сервантеса из 1605. године. Роман је заправо пародија на витешке романе који су тада били популарни.

• чврста фабула
• хронолошки след догађаја
• дуже време радње
• једноставност
• свезнајући приповедач у трећем лицу

• према теми: друштвени, породични, психолошки, историјски, пустоловни, љубавни, витешки, криминалистички, детективски, дечји, ...
• према тону: хумористички, сатирични, дидактични, херојски, сентиментални
• према постојању: класични, модерни и савремени роман.
• према форми:
  • лика - структуром доминирају повезани ликови (или један лик)
  • збивања - збивање уједињује оно што роман обрађује
  • простора - битна веза је неки замишљени или стварни простор
  • ланчани (ступњевити) - приче се као делови романа надовезују једна на другу, завршетак једне је почетак друге
  • прстенасти - једна уоквирена прича која обухвата све остале, неки догађај омогућује оквир унутар којег се приповеда цео роман
  • паралелни - неколико прича се развија успоредно
  • роман-река - обухвата циклус повезаних романа

Модерни роман се јавља у 20. веку и вуче корене у делу Ф.М. Достојевског Злочин и казна, а први прави модерни роман је циклус У трагању за изгубљеним временом Марсела Пруста. Он у свом делу ствара посебну врсту романа (монолошко-асоцијативни роман - роман есеј и роман струје свести), улази у свет подсвести те развија технику солилоквијума (унутрашњи монолог, говор о себи објективно и хладно). Такође, уводи психолошко време (унутрашње, различито од стварног).

• психолошко (субјективно) време (у стварности обично неколико дана или сати)
• репродукција човекове свести
• унутрашњи, наративни монолог (солилоквијум)
• тежиште на лику, а не на догађају (због што бољег откривања човековог унутрашњег света)
• дефабулативност (фабула слаби или нестаје, радња без узрочно последичне везе, зависи од субјективних доживљаја лика)
• честе теме су трагање за животним смислом, промишљање о себи, питања о свету и његову смислу
• приповедач је непоуздан и субјективан, приповеда у првом лицу једнине
• језик филозофије, симбола (метајезик)

• роман-есеј - тип модерног романа у којем се епско приповедање надопуњује осећајима и асоцијацијама
• струје свијести - модерни роман који нема праве радње, приповедач је у првом лицу и говори о властитом унутрашњем свету у монологу
• идеја - ослобођен потчињености стварности, у њега улази све
• филозофски - филозофија се популаризује помоћу књижевног дела у које је преточена
• експериментални - истражују се и реализирају различити начини изражавања и структурирања, све је потчињено конструктивној и деструктивној реинтерпретацији

Савремени или постмодерни роман настаје 60-их и 70-их година 20. века. Дело се почиње третирати као промењиво, вишезначно, структура која је потпуно отворена читатељу и његовој интерпретацији. У постмодерном роману укида се историјски ток, а сама прича се гради из фрагмената те из других прича и жанрова, спајају се разни пријашњи стилски правци. Избегава се апсолутни крај, губе се границе, прича стоји између реалног и имагинарног. Тако настају многи ситнији, обично национални правци, зависно од избора жанрова и стила.

Графички роман или графичка новела је синтетичка литерарна форма која сједињује текст и слике, односно како сам назив каже - цртани роман.^[17] Технички, графички роман је најсличнији стрипу, али се појам чешће односи на комплетну причу, објављену у једној књизи, него на причу која се објављује периодично.^[18]

Графички роман као форма настало је истовремено када и стрип. Сам појам графички роман први је, 1977. године, употребио Вил Ајзнер, амерички стрип цртач, како би описао свој роман Уговор с Богом. Академско признање графички роман добио је када је Арт Шпигелман објавио биографски графички роман о холокаусту Маус, за који је 1992. године добио Пулицерову награду.^[19] То је био први пут да се неки графички роман пробио на листу бестселера. До тада је ова врста литературе углавном била маргинализована и није сматрана књижевним делом,^[17] мада и данас постоје оспоравања и теоретичари који графички роман сматрају наративном, али не и књижевном формом.^[20] Сматра се да је појам „графички роман” настао пре свега из маркетиншких разлога, како би се овом виду уметничког изражавања додао призвук „обимности и озбиљности“, што би додало на „тежини“ интелектуално потцењених прича у сликама.^[21]

• Књижевни родови и врсте

• The novel 1780-1832 Архивирано на сајту Wayback Machine (11. новембар 2021) at the British Library
• The novel 1832-1880 Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јун 2021) at the British Library
• Svilar, Neven. „Roman vs. grafički roman”. Booksa.hr. Udruga Kulturtreger. Приступљено 25. 12. 2018.