Вештачко језеро — разлика између измена

Вештачко језеро (ијек. вјештачко језеро), или загат, је тип језера који настаје свесним деловањем човека. Формира се преграђивањем речних долина, клисура и кањона помоћу бетонских и земљаних брана. Оваква језера градила су се још y прошлости, тачније око 1300. године п. н. е.у долини реке Оронт у Сирији, преграђен је ток на површини од око 50 km² и та акумулација названа је „Хомс“. Слични пројекти прављени су у Старом Египту, Индији и Месопотамији.

Данас су вештачка језера веома бројна и полифункционална. Служи за хидроенергију, односно производњу електричне енергије, наводњавање, те снабдевање водом насеља и индустрије, спорт, туризам, рекреацију, рибњаке^[1] и др. У Србији највећа загат је Ђердапско језеро, а следе Зворничко, Перућац, Златарско и др.

Вештачка језера се условно могу поделити на:

• акумулациона и
• рибњаке

Акумулационо језеро, такође и вештачка акумулација је вештачко језеро, настало човековим радом. Формирају се преграђивањем речних токова у долинама, клисурама, кањонима и котлинама, постављањем бетонских брана. Њихова намена може бити различита — за потребе хидроенергије, наводњавање, регулацију тока, рекреација, спортови на води, заштита од поплава, пловидба и сл.

Највећа вештачка акумулација на свету је језеро Волта у Гани и захвата површину од 8.500 km². Највеће акумулационо језеро у Србији је Ђердапско са површином од 170-250 km² (зависно од доба године).

Начин градње хидроелектране зависи о природних услова. Хидроелектране се разликују од осталих врста електрана јер се производња електричне енергије не може слободно планирати, доста зависе од природних чинилаца. Ако се жели да се изградити вештачко језеро велике запремине, као део неке хидроелектране или водопривредног система, то се не може учинити на месту где за то нема природних услова.

Кад је започело искориштавање енергије водотока за производњу електричне енергије пре стотинак година, градиле су се хидроелектране на повољном делу водотока, настојећи да се пронађе оптимално решење за дату хидроелектрану, без енергетског искориштења осталих делова водотока и потребе других корисника вода (наводњавање, водоопскрба и слично). Касније је, међутим, схваћено да се хидроелектране морају уклопити у водопривредни систем, што значи да се мора проучити употреба вода на целој дужини водотока и тражити оптимално решење за енергетику и друге привредне гране (пољопривреда, индустрија, водоопскрба, туризам), за заштиту од поплава и за заштиту околине.

Сматра се да нема рационалног искориштавања воде и заштите од ње, ако се не граде хидроелектране, јер производња електричне енергије чини сваки захват на водотоку економски исплатљивим. Начин искориштавања вештачког језера зависи од потреба свих корисника вода, а ублажење великих осцилација протока при вршном раду хидроелектрана, постиже се компензацијским базенима и употребом последње хидроелектране на водотоку као темељне електране.^[2]

Завеса се састоји од дубоких инјекција испод темеља бране и њених бокова, убризганих с циљем да се спречи процеђивање и одлазак воде из вештачког језера. Завеса се обично продужује до непропусних слојева, ако се ови налазе на дохватној дубини, али може бити и лебдећа, као што је на брани Перућа. Дубина завесе редовно не прелази висину бране, али у пропустљивим теренским околностима може достићи и троструку висину бране. Дужина завесе утврђује се претходним сондажним бушењем терена и испитивањем његове пропустљивости.

Терени у којима губитак воде по дужинском метру бушотине не прелази 1 L/(s x m), на 10 бара притиска воде, сматрају се практично непропусним за воду. За бране висине мање од 30 метара, овај критеријум се ублажује до 3 l/(s x m), на 10 бара притиска воде. Потребан утрошак инјекционе смесе утврђује се практичним инјекционим пољем на месту бране. Исто тако, утврђује се потребан размак бушотина, који се креће од 2 до 5 метара.^[3]

Инјектирање се данас изводи под притиском до 60 бара, а он се за сваки случај мора утврдити према стварним условима на терену. Завеса може бити једноредна, дворедна или троредна. Данас се тежи да буде највише дворедна, како би се пре завршили радови. За мање пропусне стене износи утрошак суве материје за инјектирање свега неколико килограма, а за врло пропусне, кречњачке стене пење се до неколико стотина килограма. На брани Перућа он износи 300 kg/m.

За инјектирање се употребљавају чисте цементне смесе, цемент с песком, цемент с глином, с бентонитом, водено стакло и друга хемијска једињења, зависно од ступња напрслости средине и карактеру прслина. Бентонит и водено стакло спречавају да у врло шупљикавим стенама смеса непотребно одлази у ширину, што би поскупило радове. По положају, инјекције могу бити вертикалне или косе, што зависи о услојености терена.

Завеса се може инјектирати или пре почетка радова на ископу темеља, што захтева велику дужину јаловог бушења, или након довршења радова на ископу, или након бетонирања најдоњих слојева бране, када се створи потребан надслој, што спречава одизање појединих слојева. Завеса се обично налази с узводне стране испод темеља. Тиме се уједно смањује узгон, што је за гравитационе бране веома важно.

Након завршетка израде завесе и бетонирања доњих делова бране, врши се везно инјектирање по целој површини темеља, да би се брана са стеном повезала у монолит; дубина ових инјекција обично не прелази 2 до 5 метара. Инјектирање се спроводи било из контролног ходника или с низводног лица бране. Према досадашњем искуству потребно је на сваких 4 до 7 m² површине темеља једна бушотина. Ове инјекције уједно служе за побољшање квалитета стена које су минирањем била оштећена при ископу. Лучне бране захтевају инјектирање дуж целог периметра бране; нормално је потребно да се обави и консолидацијско инјектирање испод целе ширине њихова темеља, да би се побољшао квалитет и смањиле деформације подлоге. Дубина ових инјекција износи најмање половину ширине темеља.^[2]

Један корисник управо ради на овом чланку. Молимо остале кориснике да му допусте да заврши са радом. Ако имате коментаре и питања у вези са чланком, користите страницу за разговор. Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен. Напомене Шаблон је застарео уколико је прошло дуже од 72 сата од последње измене на чланку. Последњу измену на овој страници начинио је корисник Dcirovic (разговор · доприноси), на датум 26. септембар 2024. у 05:04. Није препоручљиво да један корисник овим шаблоном обележи више од једног чланка. Молимо вас да између уређивачких сеанси уклоните овај шаблон са чланка, како бисте омогућили и другим корисницима да неометано уређују и исправљају чланак. Шаблон не ограничава друге уреднике да уређују означену страницу али необавезујућа препорука јесте да се чланак значајније не уређује док уредник који ради на чланку не уклони исти.

Dammed reservoirs are artificial lakes created and controlled by a dam constructed across a valley and rely on the natural topography to provide most of the basin of the reservoir. These reservoirs can either be on-stream reservoirs, which are located on the original streambed of the downstream river and are filled by creeks, rivers or rainwater that runs off the surrounding forested catchments, or off-stream reservoirs, which receive diverted water from a nearby stream or aqueduct or pipeline water from other on-stream reservoirs.

Dams are typically located at a narrow part of a downstream of a natural basin. The valley sides act as natural walls, with the dam located at the narrowest practical point to provide strength and the lowest cost of construction. In many reservoir construction projects, people have to be moved and re-housed, historical artifacts moved or rare environments relocated. Examples include the temples of Abu Simbel^[4] (which were moved before the construction of the Aswan Dam to create Lake Nasser from the Nile in Egypt), the relocation of the village of Capel Celyn during the construction of Llyn Celyn,^[5] and the relocation of Borgo San Pietro of Petrella Salto during the construction of Lake Salto.

Construction of a dammed reservoir will usually require the river to be diverted during part of the build, often through a temporary tunnel or by-pass channel.^[6]

In hilly regions, reservoirs are often constructed by enlarging existing lakes. Sometimes in such reservoirs, the new top water level exceeds the watershed height on one or more of the feeder streams such as at Llyn Clywedog in Mid Wales.^[7] In such cases additional side dams are required to contain the reservoir.

Where the topography is poorly suited to forming a single large reservoir, a number of smaller reservoirs may be constructed in a chain, as in the River Taff valley where the Llwyn-on, Cantref and Beacons Reservoirs form a chain up the valley.^[8]

Coastal reservoirs are fresh water storage reservoirs located on the sea coast near a river mouth to store the flood water of a river.^[9] As the land-based reservoir construction is fraught with substantial land submergence, coastal reservoirs are preferred economically and technically since they do not use scarce land area.^[10] Many coastal reservoirs were constructed in Asia and Europe. Saemanguem in South Korea, Marina Barrage in Singapore, Qingcaosha in China, and Plover Cove in Hong Kong are a few such coastal reservoirs.^[11]

Where water is pumped or siphoned from a river of variable quality or size, bank-side reservoirs may be built to store the water. Such reservoirs are usually formed partly by excavation and partly by building a complete encircling bund or embankment, which may exceed 6 km (4 miles) in circumference.^[12] Both the floor of the reservoir and the bund must have an impermeable lining or core: initially these were often made of puddled clay, but this has generally been superseded by the modern use of rolled clay. The water stored in such reservoirs may stay there for several months, during which time normal biological processes may substantially reduce many contaminants and reduce turbidity. The use of bank-side reservoirs also allows water abstraction to be stopped for some time, for instance when the river is unacceptably polluted or when flow conditions are very low due to drought. The London water supply system exhibits one example of the use of bank-side storage: here water is taken from the River Thames and River Lee into several large Thames-side reservoirs, such as Queen Mary Reservoir that can be seen along the approach to London Heathrow Airport.^[12]

Service reservoirs store fully treated potable water close to the point of distribution.^[13] Many service reservoirs are constructed as water towers, often as elevated structures on concrete pillars where the landscape is relatively flat. Other service reservoirs can be storage pools, water tanks or sometimes entirely underground cisterns, especially in more hilly or mountainous country. Modern reserviors will often use geomembrane liners on their base to limit seepage and/or as floating covers to limit evaporation, particularly in arid climates. In the United Kingdom, Thames Water has many underground reservoirs built in the 1800s, most of which are lined with brick. A good example is the Honor Oak Reservoir in London, constructed between 1901 and 1909. When it was completed it was said to be the largest brick built underground reservoir in the world^[14] and it is still one of the largest in Europe.^[15] This reservoir now forms part of the southern extension of the Thames Water Ring Main. The top of the reservoir has been grassed over and is now used by the Aquarius Golf Club.^[16]

Service reservoirs perform several functions, including ensuring sufficient head of water in the water distribution system and providing water capacity to even-out peak demand from consumers, enabling the treatment plant to run at optimum efficiency. Large service reservoirs can also be managed to reduce the cost of pumping by refilling the reservoir at times of day when energy costs are low.

An irrigation reservoir is a water reservoir for agricultural use. They are filled using pumped groundwater , pumped river water or water runoff and are typically used during the local dry season.^[17]

This type of infrastructure has sparked an opposition movement in France, with numerous disputes and, for some projects, protests, especially in the former Poitou-Charentes region where violent demonstrations took place in 2022 and 2023. In Spain, there is greater acceptance because all beneficiary users are involved in the implementation of the system.

The specific debate about substitution reservoirs is part of a broader discussion related to reservoirs used for agricultural irrigation, regardless of their type, and a certain model of intensive agriculture. Opponents view these reservoirs as a monopolization of resources benefiting only a few, representing an outdated model of productive agriculture. They argue that these reservoirs lead to a loss in both quantity and quality of water necessary for maintaining ecological balance and pose a risk of increasing severity and duration of droughts due to climate change. In summary, they consider it a misadaptation to climate change.

Proponents of reservoirs or substitution reserves, on the other hand, see them as a solution for sustainable agriculture while waiting for a truly durable agricultural model. Without such reserves, they fear that unsustainable imported irrigation will be inevitable. They believe that these reservoirs should be accompanied by a territorial project that unites all water stakeholders with the goal of preserving and enhancing natural environments.

Two main types of reservoirs can be distinguished based on their mode of supply.^[18]

Око 3000 година пре нове ере, кратере угашених вулкана у Арабији су фармери користили као резервоаре воде за наводњавање.^[19] У старој Грчкој пронађена су вештачка језера која датирају из 5. века пре нове ере.^[20]

Сува клима и недостатак воде у Индији довели су до раног развоја степенастих бунара^[21][22] и других техника управљања воденим ресурсима, укључујући изградњу резервоара у Гирнару око 3000. године пре нове ере.^[23] Вештачко језеро Бојсагар у данашњој држави Мадја Прадеш у Индији, изграђено у 11. веку, покривало је 650 km² (250 sq mi).^[23]

Краљевство Куш је изумело Хафир,^[24][25] тип резервоара, током мероитског периода. У мероитском граду Бутани регистровано је 800 древних и савремених хафира.^[26] Хафири хватају воду током кишних сезона како би обезбедили да вода буде доступна неколико месеци током сушних сезона за снабдевање пијаћом водом, наводњавање поља и појење стоке.^[26] Велики резервоар у близини Лављег храма у Мусаварат ес-Суфри је значајан хафир у Кушу.^[27][26]

У Шри Ланки су древни синхалски краљеви створили велике резервоаре како би се чувала воду за наводњавање. Чувени краљ Шри Ланке Паракрамабаху I^{[28][29][30][31][32]} од Шри Ланке рекао је „Не дозволите да кап воде досегне до океана, а да не буде од користи човечанству“. Он је створио резервоар под називом Паракрама Самудра („море краља Паракраме“).^[33] Огромне вештачке резервоаре су такође изградила различита древна краљевства у Бенгалу, Асаму и Камбоџи.

Многи преграђени речни резервоари и већина акумулација на обали се користе за снабдевање сировом водом постројења за пречишћавање воде која испоручују воду за пиће кроз водоводне мреже. Резервоар не само да задржава воду док не буде потребна: он такође може бити први део процеса пречишћавања воде. Време складиштења воде пре него што се ослободи познато је као време задржавања. Ово је карактеристика дизајна која омогућава да се честице и муљ таложе, као и време за природни биолошки третман помоћу алги, бактерија и зоопланктона који природно живе у води. Међутим, природни лимнолошки процеси у језерима умерене климе производе температурну стратификацију у води, која тежи да раздваја неке елементе као што су манган и фосфор у дубокој, хладној аноксичној воду током летњих месеци. У јесен и зими језеро поново постаје потпуно измешано. Током сушних услова, понекад је потребно црпити воду са хладног дна, и посебно повишени нивои мангана могу изазвати проблеме у постројењима за пречишћавање воде.

У 2005. години, око 25% од 33.105 великих светских брана (преко 15 метара висине) коришћено је за хидроелектричну енергију.^[36] САД производе 3% своје електричне енергије из 80.000 брана свих величина. У току је иницијатива за реконструкцију већег броја брана као вид доброг коришћења постојеће инфраструктуре како би се многим мањим заједницама обезбедио поуздан извор енергије.^[37] Резервоар који производи хидроелектричну енергију укључује турбине повезане са задржаним водним телом цевима великог пречника. Ови агрегати могу бити у подножју бране или на некој удаљености. У равној речној долини резервоар мора да буде довољно дубок да створи напон воде на турбинама; а ако постоје периоди суше, акумулација треба да задржи довољно воде да би се омогућио проток реке током целе године. Проточна хидроелектрана у стрмој долини са сталним протоком нема потребу за резервоаром.^{[38][39][40][41][42]}

Неки резервоари који производе хидроелектричну енергију користе пумпно пуњење: резервоар високог нивоа се пуни водом помоћу електричних пумпи високих перформанси у тренуцима када је потражња за електричном енергијом ниска, а затим користи ову ускладиштену воду за производњу електричне енергије испуштањем ускладиштене воде у ниски ниво резервоара када је потражња за електричном енергијом велика. Такви системи се називају пумпно-складишне шеме.^{[43][44][45][46]}

Резервоари се могу користити на више начина да се контролише како вода тече низводним воденим путевима:

Низводно водоснабдевање

вода се може пуштати из планинског резервоара тако да се може користити за пиће низводно у систему, понекад стотинама миља даље низводно.

Наводњавање

вода из резервоара за наводњавање може бити пуштена у мреже канала за употребу у пољопривредним земљиштима или секундарним системима воде. Наводњавање такође може бити подржано резервоарима који одржавају речне токове, омогућавајући да се вода захвата за наводњавање ниже низ реку.^[50]

Контрола поплава

такође познати као резервоари за „слабљење” или „балансирање”. Резервоари за контролу поплава сакупљају воду у време веома великих падавина, а затим је полако испуштају током наредних недеља или месеци. Неки од ових резервоара су изграђени преко речне линије, а даљи ток контролише мерна пригушница.^[51][52][53] Када речни ток премаши капацитет отворне плоче, вода се накупља иза бране; али чим се проток смањи, вода иза бране се полако испушта док се резервоар поново не испразни. У неким случајевима, такви резервоари функционишу само неколико пута у деценији, а земљиште иза резервоара може бити развијено као земљиште за заједницу или рекреацију. Нова генерација балансних брана се развија за борбу против могућих последица климатских промена.^[54][55] Они се називају „резервоари за задржавање поплава”. Пошто ови резервоари остају суви током дугог периода, може постојати ризик од исушивања глиненог језгра, чиме се смањује његова структурна стабилност. Недавни развоји укључују употребу композитног пуњења језгра направљеног од рециклираних материјала као алтернативе глини.

Канали

Тамо где вода из природног водотока није доступна за преусмеравање у канал, може се изградити резервоар да би се гарантовао ниво воде у каналу: на пример, тамо где се канал пење кроз преводнице да би прешао брда. Друга употреба је смањење трошкова или времена изградње када канал мора да се прокопа кроз стену, као што се користи на Ридо каналу^{[56][57][58][59][60]} са Нероус преводницама које деле канал и у суштини претварају горњи Ридо у проширени резервоар, иако само за два или три стопе.^[61]

Рекреација

вода се може пуштати из резервоара да би се створили или поспешили услови за вожњу кајаком и други спортови на дивљим водама.^[62] На лососким рекама праве се специјални прелази (у Британији која се зову фрешетима^{[63][64][64][65][66][67][68][69]}) како би се подстакла природна миграција рибе и да би се пружили разноврсни услови риболова за риболовце.

Резервоари се могу користити за балансирање протока у високо контролисаним системима, узимајући воду током великих протока и поново је испуштајући током ниских протока. Да би ово функционисало без пумпања потребна је пажљива контрола нивоа воде помоћу прелива. Када се приближи велика олуја, оператери брана израчунавају количину воде коју ће олуја додати у резервоар. Ако ће прогнозирана олујна вода препунити резервоар, вода се полако испушта из резервоара пре и током олује. Ако се то обави уз довољно времена, велика олуја неће испунити резервоар и области низводно неће доживети штетне токове. Тачне временске прогнозе су од суштинског значаја како би оператери брана могли адекватно планирати испуштање пре великих падавина. Оператери брана су кривили погрешну временску прогнозу за поплаве у Квинсленду 2010–2011.^{[70][71][72][73][74]} Примери акумулација којима се добро управља су брана [[Burrendong Dam]|Берендонг]] у Аустралији и језеро Бала (Лин Тегид) у Северном Велсу. Језеро Бала је природно језеро чији је ниво подигнут ниском браном и у које се река Ди улива или излива у зависности од услова тока, као део регулационог система реке Ди.^{[75][76][77][78]} Овај начин рада је облик хидрауличког кондензатора у речном систему.

Многи резервоари често дозвољавају неке рекреативне употребе, као што су пецање и вожња чамцем. Могу се применити посебна правила ради безбедности јавности и заштите квалитета воде и екологије околног подручја. Многи резервоари сада подржавају и подстичу мање формалну и мање структурисану рекреацију као што су природна историја, посматрање птица, сликање пејзажа, шетње и планинарење, и често пружају информативне табле и интерпретацијски материјал како би се подстакла одговорна употреба.

Water falling as rain upstream of the reservoir, together with any groundwater emerging as springs, is stored in the reservoir. Any excess water can be spilled via a specifically designed spillway. Stored water may be piped by gravity for use as drinking water, to generate hydro-electricity or to maintain river flows to support downstream uses. Occasionally reservoirs can be managed to retain water during high rainfall events to prevent or reduce downstream flooding. Some reservoirs support several uses, and the operating rules may be complex.

Most modern reservoirs have a specially designed draw-off tower that can discharge water from the reservoir at different levels, both to access water as the water level falls, and to allow water of a specific quality to be discharged into the downstream river as "compensation water": the operators of many upland or in-river reservoirs have obligations to release water into the downstream river to maintain river quality, support fisheries, to maintain downstream industrial and recreational uses or for a range of other purposes. Such releases are known as compensation water.

The units used for measuring reservoir areas and volumes vary from country to country. In most of the world, reservoir areas are expressed in square kilometers; in the United States, acres are commonly used. For volume, either cubic meters or cubic kilometers are widely used, with acre-feet used in the US.

The capacity, volume, or storage of a reservoir is usually divided into distinguishable areas. Dead or inactive storage refers to water in a reservoir that cannot be drained by gravity through a dam's outlet works, spillway, or power plant intake and can only be pumped out. Dead storage allows sediments to settle, which improves water quality and also creates an area for fish during low levels. Active or live storage is the portion of the reservoir that can be used for flood control, power production, navigation, and downstream releases. In addition, a reservoir's "flood control capacity" is the amount of water it can regulate during flooding. The "surcharge capacity" is the capacity of the reservoir above the spillway crest that cannot be regulated.^[85]

In the United States, the water below the normal maximum level of a reservoir is called the "conservation pool".^[86]

In the United Kingdom, "top water level" describes the reservoir full state, while "fully drawn down" describes the minimum retained volume.

There is a wide variety of software for modelling reservoirs, from the specialist Dam Safety Program Management Tools (DSPMT) to the relatively simple WAFLEX, to integrated models like the Water Evaluation And Planning system (WEAP) that place reservoir operations in the context of system-wide demands and supplies.

In many countries large reservoirs are closely regulated to try to prevent or minimize failures of containment.^[87][88]

While much of the effort is directed at the dam and its associated structures as the weakest part of the overall structure, the aim of such controls is to prevent an uncontrolled release of water from the reservoir. Reservoir failures can generate huge increases in flow down a river valley, with the potential to wash away towns and villages and cause considerable loss of life, such as the devastation following the failure of containment at Llyn Eigiau which killed 17 people.^[89](see also List of dam failures)

A notable case of reservoirs being used as an instrument of war involved the British Royal Air Force Dambusters raid on Germany in World War II (codenamed "Operation Chastise"^[90]), in which three German reservoir dams were selected to be breached in order to damage German infrastructure and manufacturing and power capabilities deriving from the Ruhr and Eder rivers. The economic and social impact was derived from the enormous volumes of previously stored water that swept down the valleys, wreaking destruction. This raid later became the basis for several films.

All reservoirs will have a monetary cost/benefit assessment made before construction to see if the project is worth proceeding with.^[91] However, such analysis can often omit the environmental impacts of dams and the reservoirs that they contain. Some impacts, such as the greenhouse gas production associated with concrete manufacture, are relatively easy to estimate. Other impacts on the natural environment and social and cultural effects can be more difficult to assess and to weigh in the balance but identification and quantification of these issues is now commonly required in major construction projects in the developed world^[92]

Naturally occurring lakes receive organic sediments which decay in an anaerobic environment releasing methane and carbon dioxide. The methane released is approximately 8 times more potent as a greenhouse gas than carbon dioxide.^[93]

As a human-made reservoir fills, existing plants are submerged and during the years it takes for this matter to decay, will give off considerably more greenhouse gases than lakes do. A reservoir in a narrow valley or canyon may cover relatively little vegetation, while one situated on a plain may flood a great deal of vegetation. The site may be cleared of vegetation first or simply flooded. Tropical flooding can produce far more greenhouse gases than in temperate regions.

The following table indicates reservoir emissions in milligrams per square meter per day for different bodies of water.^[94]

Depending upon the area flooded versus power produced, a reservoir built for hydro-electricity generation can either reduce or increase the net production of greenhouse gases when compared to other sources of power.

A study for the National Institute for Research in the Amazon found that hydroelectric reservoirs release a large pulse of carbon dioxide from decay of trees left standing in the reservoirs, especially during the first decade after flooding.^[95] This elevates the global warming impact of the dams to levels much higher than would occur by generating the same power from fossil fuels.^[95] According to the World Commission on Dams report (Dams And Development), when the reservoir is relatively large and no prior clearing of forest in the flooded area was undertaken, greenhouse gas emissions from the reservoir could be higher than those of a conventional oil-fired thermal generation plant.^[96] For instance, In 1990, the impoundment behind the Balbina Dam in Brazil (inaugurated in 1987) had over 20 times the impact on global warming than would generating the same power from fossil fuels, due to the large area flooded per unit of electricity generated.^[95] Another study published in the Global Biogeochemical Cycles also found that newly flooded reservoirs released more carbon dioxide and methane than the pre-flooded landscape, noting that forest lands, wetlands, and preexisting water features all released differing amounts of carbon dioxide and methane both pre- and post-flooding.^[97]

The Tucuruí Dam in Brazil (completed in 1984) had only 0.4 times the impact on global warming than would generating the same power from fossil fuels.^[95]

A two-year study of carbon dioxide and methane releases in Canada concluded that while the hydroelectric reservoirs there do emit greenhouse gases, it is on a much smaller scale than thermal power plants of similar capacity.^[98] Hydropower typically emits 35 to 70 times less greenhouse gases per TWh of electricity than thermal power plants.^[99]

A decrease in air pollution occurs when a dam is used in place of thermal power generation, since electricity produced from hydroelectric generation does not give rise to any flue gas emissions from fossil fuel combustion (including sulfur dioxide, nitric oxide and carbon monoxide from coal).

Dams can produce a block for migrating fish, trapping them in one area, producing food and a habitat for various water-birds. They can also flood various ecosystems on land and may cause extinctions.

Creating reservoirs can alter the natural biogeochemical cycle of mercury. After a reservoir's initial formation, there is a large increase in the production of toxic methylmercury (MeHg) via microbial methylation in flooded soils and peat. MeHg levels have also been found to increase in zooplankton and in fish.^[100][101]

Dams can severely reduce the amount of water reaching countries downstream of them, causing water stress between the countries, e.g. the Sudan and Egypt, which damages farming businesses in the downstream countries, and reduces drinking water.

Farms and villages, e.g. Ashopton can be flooded by the creation of reservoirs, ruining many livelihoods. For this very reason, worldwide 80 million people (figure is as of 2009, from the Edexcel GCSE Geography textbook) have had to be forcibly relocated due to dam construction.

The limnology of reservoirs has many similarities to that of lakes of equivalent size. There are however significant differences.^[102] Many reservoirs experience considerable variations in level producing significant areas that are intermittently underwater or dried out. This greatly limits the productivity or the water margins and also limits the number of species able to survive in these conditions.

Upland reservoirs tend to have a much shorter residence time than natural lakes and this can lead to more rapid cycling of nutrients through the water body so that they are more quickly lost to the system. This may be seen as a mismatch between water chemistry and water biology with a tendency for the biological component to be more oligotrophic than the chemistry would suggest.

Conversely, lowland reservoirs drawing water from nutrient rich rivers, may show exaggerated eutrophic characteristics because the residence time in the reservoir is much greater than in the river and the biological systems have a much greater opportunity to utilise the available nutrients.

Deep reservoirs with multiple level draw off towers can discharge deep cold water into the downstream river greatly reducing the size of any hypolimnion. This in turn can reduce the concentrations of phosphorus released during any annual mixing event and may therefore reduce productivity.

The dams in front of reservoirs act as knickpoints-the energy of the water falling from them reduces and deposition is a result below the dams.

The filling (impounding) of reservoirs has often been attributed to reservoir-triggered seismicity (RTS) as seismic events have occurred near large dams or within their reservoirs in the past. These events may have been triggered by the filling or operation of the reservoir and are on a small scale when compared to the amount of reservoirs worldwide. Of over 100 recorded events, some early examples include the 60 m (197 ft) tall Marathon Dam in Greece (1929), the 221 m (725 ft) tall Hoover Dam in the U.S. (1935). Most events involve large dams and small amounts of seismicity. The only four recorded events above a 6.0-magnitude (M_w) are the 103 m (338 ft) tall Koyna Dam in India and the 120 m (394 ft) Kremasta Dam in Greece which both registered 6.3-M_w, the 122 m (400 ft) high Kariba Dam in Zambia at 6.25-M_w and the 105 m (344 ft) Xinfengjiang Dam in China at 6.1-M_w. Disputes have occurred regarding when RTS has occurred due to a lack of hydrogeological knowledge at the time of the event. It is accepted, though, that the infiltration of water into pores and the weight of the reservoir do contribute to RTS patterns. For RTS to occur, there must be a seismic structure near the dam or its reservoir and the seismic structure must be close to failure. Additionally, water must be able to infiltrate the deep rock stratum as the weight of a 100 m (328 ft) deep reservoir will have little impact when compared the deadweight of rock on a crustal stress field, which may be located at a depth of 10 km (6 mi) or more.^[103]

Reservoirs may change the local climate increasing humidity and reducing extremes of temperature, especially in dry areas. Such effects are claimed also by some South Australian wineries as increasing the quality of the wine production.

In 2005, there were 33,105 large dams (≥15 m height) listed by the International Commission on Large Dams (ICOLD).^[36]

• Брана
• Језеро
• Рибњак

Вештачко језеро на Викимедијиној остави.

• Department of Water Resources. „Reservoir Information”. California Data Exchange Center. State of California.