Zločin protiv čovečnosti
Zločin protiv čovečnosti ili zločin protiv čovečanstva[1] (crimes against humanity) je veoma teško krivično delo predviđeno međunarodnim i unutrašnjim pravom, a koje se prvi put pojavilo na suđenju u Nirnbergu.
Zločin protiv čovečnosti nije bio jasno izdvojen u većini zakonodavstava u svetu već je obično bio regulisan sa ratnim zločinima ili u okviru krivičnih dela protiv međunarodnog prava. Usvajanje Rimskog statuta je za sve zemlje koje su ga usvojile stvorilo obavezu da predvide ovo delo u svojim krivičnim zakonodavstvima.
Zločin protiv čovečnosti u Rimskom statutu
U članu 7 Rimskog statuta dati su osnovni elementi zločina protiv čovečnosti. Zločinom protiv čovečnosti smatra se preduzimanje navedenih radnji pod uslovom da su one preduzete kao deo šireg ili sistematskog napada uperenog protiv bilo kojeg civilnog stanovništva. To su sledeće radnje:
- ubistvo, istrebljenje, porobljavanje, deportacija ili prisilno premeštanje stanovništva, zatvaranje i drugi oblici lišavanje slobode koji se preduzimaju uz kršenje osnovnih pravila međunarodnog prava
- mučenje, silovanje, seksualno ropstvo, prisilna prostitucija, prisilna trudnoća, prisilno sterilisanje i svaki drugi oblik seksualnog zlostavljanja ovakve ili slične prirode
- proganjanje bilo koje grupe ili zajednice na političkoj, verskoj, rasnoj, nacionalnoj, etničkoj, kulturnoj i polnoj osnovi, ili po drugim osnovima koji su međunarodnim pravom unverzalno priznati kao nedozvoljeni
- nestanak lica, aparthejd kao i drugi nehumani postupci sličnog karaktera kojima se namerno prouzrokuju teške patnje ili ozbiljno ugrožavanje fizičkog ili mentalnog zdravlja
Zločin protiv čovečnosti u pravu Srbije
Zločin protiv čovečnosti regulisan je članom 371. Krivičnog zakonika Srbije, a radnje predviđene u tom članu praktično su identične onima predviđenim u Rimskom statutu. Propisana je kazna zatvora od najmanje pet godina ili zatvor od trideset do četrdeset godina. Na ovo delo odnosi se odredba člana 108. KZ o nezastarevanju.
Obeležja
Pored navedenih radnji, bitno je istaći da je neophodno njihovo preduzimanje u okviru šireg ili sistematskog napada uperenog na civilno stanovništvo. Širi napad treba shvatiti kao napad protiv velikog broja žrtava na jednom širem području i koji se vrši u određenom vremenskom periodu, koji traje izvesno vreme. Sistematski napad podrazumeva da je napad planiran i organizovan. Subjektivno obeležje koje se zahteva kod učinioca je umišljaj, koji mora da obuhvati i svest da se radnja izvršenja preduzima u okviru šireg ili sistematskog napada na civilno stanovništvo.
Zločin protiv čovečnosti ima određene sličnosti i sa krivičnim delima genocida i ratnih zločina. Najvažnija razlika u odnosu na ratni zločin je što je vreme vršenja irelevantno. Glavna razlika u odnosu na genocid odnosi se na nepostojanje genocidne namere kod izvršioca zločina protiv čovečnosti. Razlika je i u pogledu zaštitnog objekta - kod zločina protiv čovečnosti štite se individualna dobra, a u slučaju genocida egzistencija grupe ljudi koji pripadaju određenoj grupi, tj. jedno kolektivno, nadindividualno dobro.
Da bi postojalo ovo krivično delo potrebno je da se ono vrši uz sudelovanje ili tolerisanje od strane države ili neke političke organizacije, tj. od organizacije koja de fakto ili de jure ima političku moć. Ovo je izričito predviđeno u članu 7 Rimskog statuta, dok nije izričito predviđeno u KZ Srbije, ali se do toga dolazi tumačenjem.
Reference
- Stojanović Zoran, Međunarodno krivično pravo, Beograd, 2006. ISBN 86-86223-03-6
- William A. Schabas, Genocide in International Law: The Crimes of Crimes, Cambridge University Press, 2000,
Spoljašnje veze
- Projekat Zločini protiv čovečnosti(en)
- Šta je zločin protiv čovečnosti? onlajn video Arhivirano 2007-02-06 na Wayback Machine-u(en)
- ↑ „UREDBA O RATIFIKACIJI KONVENCIJE O NEZASTAREVANjU RATNIH ZLOČINA I ZLOČINA PROTIV ČOVEČANSTVA”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-05. Pristupljeno 2012-04-27.