Usna duplja

 

Usna duplja je anatomski podeljena na dva dela:

• predvorje usne duplje (lat. vestibulum oris) je manji, početni deo usne duplje smešten neposredno iza usnog otvora. Ograničen je usnama, tkivom obraza, desnima i zubima.
• prava usna duplja (lat. cavitas oris propria) je veći deo usne duplje koji sadrži zube, jezik i pljuvačne žlezde. Sa prednje strane se nastavlja na predvorje usne duplje, a sa njene zadnje (posteriorno) strane počinje ždrelo. Ograničena je za četiri zida:
  • gornji zid ili krov usne duplje koji čine tvrdo i meko nepce (lat. palatum durum et mole),
  • donji zid ili pod usne duplje koji čine mišići vrata,
  • bočni zidove koje čini tkivo obraza.

Tunika mukoza usne duplje izgrađena je od pločastog slojevitog epitela sa ili bez orožavanja, a u zavisnosti od površine koju oblaže deli se na mastikatornu, zastornu i specijalizovanu mukozu. Submukozu čini dobro vaskularizovano rastresito vezivno tkivo koje sadrži i male pljuvačne žlezde, a uloga mu je da povezuje mukozu sa mišićnim tkivom obraza i usana.

Usne (lat. labia oris) su nabori mišićnog porekla na početku usne duplje. Unutrašnjost im je obložena pločastim slojevitim epitelom bez orožavanja a intenzivno crvena boja potiče od brojnih kapilara prisutnih u lamini propriji. Snabdevene su i malim pljuvačnim žlezdama koje vlaže unuštrašnjost usne duplje. Mišićni sloj je predstavljen poprečno-prugastom muskulaturom kružnog mišića usana (lat. m. orbicularis oris).

Glavni članci: Zubi i Desni

Zubi su čvrste tvorevine izgrađene od dentina čija je osnovna uloga kidanje i usitnjavanje hrane. Postavljeni su u dva luka u gornjoj i donjoj vilici i kod čoveka rastu dva puta u toku života. Prvi, mlečni zubi (lat. dentes decidui) izrastaju do 10. meseca života a postepeno ih zamenjuju stalni zubi (lat. dentes permanentes) od 6 godine pa nadalje. U zavisnosti od položaja, oblika i funkcije podeljeni su u četiri grupe:

• sekutići (lat. dentes incisivi)
• očnjaci (lat. dentes canini)
• prekutnjaci (lat. dentes premolares)
• kutnjaci (lat. dentes molares)

Morfološki gledano, kod zuba se razlikuju koren (lat. radix), vrat (lat. cervix) i krunica (lat. corona) zuba. Zub je do nivoa vrata, odnosno do početka krunice usađen u desne.

Krunicu zuba oblaže gleđ (lat. enamelum) koja predstavlja najtvrđe tkivo prisutno kod čoveka. Gleđ je acelularne prirode, sastoji se iz prizmatičnih struktura čijim hemijskim sastavom dominiraju soli kalcijuma. Enamelum se stvara samo tokom razvitka zuba kada je generišu ameloblasti koji po završetku razvoja nestaju te je gleđ u potpunosti acelularna, nevaskularizovana i neinervisana tvorevina koja nema sposobnost regeneracije mada u izvesnoj meri komunicira sa okolinom i ispoljava selektivnu permeabilnost u razmeni jona sa sredinom.

Tkivo zuba se sastoji iz dve histološki srodne celine: spoljašnje izgrađene od dentina i unutrašnje koju čini pulpa zuba. Dentin je avaskularno tkivo koje se sastoji iz malog dela organskog matriksa u koji je ugrađena velika količina soli kalcijuma koje čine oko 70% njegove mase. Dentin je po fizičkim karakteristikama sličan kosti, čvrst je ali pokazuje i izvestan stepen elastičnosti. Organski matriks dentina izlučuju odontoblasti postavljeni medijalno, na granici sa perifernim delom pulpe, koji ujedno omogućuju i ishranu dentina ali i njegovu sposobnost regeneracije. Pulpa se sastoji iz perifernog dela, koji je podeljen na odontoblastni sloj i subodontnoblasni sloj, i parenhima pulpe izgrađenog od rastresitog vezivnog tkiva u kome su smeštena nervna vlakna i krvni sudovi.

Koren zuba oblaže cement (lat. cementum), po građi sličan kosti. Koren zuba je za kost vilice povezan elastičnim vezama koje gradi specijalizovano vezivno tkivo, tzv. periodoncijum čijom strukturom dominiraju Šarpejeva vlakna (po građi kolagena vlakna) koja se protežu od cementa zuba do kosti vilice.

Desni (lat. gingivae) su izgrađene od epitela mastikatornog tipa i pokrivaju delove mandibule, maksile i vrat zuba. Izgrađene su od pločastog slojevitog epitela sa orožavanjem, lamina proprija je sa puno papila, bez malih pljuvačnih žlezda. Neposredno pre regiona zuba prekrivenog gleđu, ćelije epitela luče kutikulu koja praktično predstavlja bazalnu laminu kojom je mukoza pričvršćena direktno za dentin.

Glavni članak: Jezik (organ)

 

Jezik (lat. lingua) je mišićni organ koji zauzima centralni deo usne duplje i obavlja više funkcija - prilikom žvakanja, obrće i pomera hranu, predstavlja organ ukusa a igra i važnu ulogu u procesu vokalizacije. Anatomski, jezik se sastoji iz korena jezika i tela jezika koji ima tri strane, jednu gornju, i dve bočne koje se susreću i spajaju u vrhu jezika. Muskulatura jezika je poprečno-prugastog tipa, sa brojnim vezivnim vlaknima između mišićnih ćelija, a gotovo sve mišiće jezika inerviše nervus hypoglossus (XII).

Mukoza jezika je po većini svojstava mastikatornog tipa ali se izdvaja kao specijalizovana zbog prisustva brojnih papila. Oživčavaju je V, VII, IX i X kranijalni živci. Izdvajaju se četiri vrste papila:

• pečurkaste papile (lat. papillae fungiformes); makroskopski su vidljive kao crvene tačke na površini jezika, dominiraju u vrhu jezika. Na svojoj površini imaju nekoliko gustativnih korpuskula, hemoreceptora čula ukusa.
• opšančene papile (lat. papillae vallatae) su najveće papile jezika. Sadrže brojne gustativne korpuskule a opkružene su uzanim žljebom u dnu kojeg se nalaze izvodni kanali specifičnih pljuvačnih žlezda (fon Ebnerove serozne pljuvačne žlezde) koje konstantno ispiraju površinu papile, dozvoljavajući da gustativni korpuskuli stalno primaju i sprovode nov nadražaj.
• listaste papile (lat. papillae foliatae) su najmanje zastupljene, a najviše ih ima po bočnim stranama jezika.
• končaste papile (lat. papillae filiformes) su najmanje i najbrojnije. Nemaju gustativne korpuskule, već sadrže slobodne nervne završetke i predstavljaju receptore za bol, toplotu i dodir.

Glavni članak: Gustativni korpuskul

 

Glavni članak: Pljuvačna žlezda

Pljuvačne žlezde (lat. glandulae salivariae) su egzokrine žlezde čiji se izvodni kanali završavaju u usnoj duplji. Proizvod lučenja pljuvačnih žlezda je pljuvačka (lat. saliva) koja predstavlja kompleksnu smešu vode, jona, enzima i različitih bakteriostatskih supstanci a čija je uloga lubrikacija usne duplje kao i početno razlaganje ugljenih hidrata pod uticajem enzima amilaze. Lučenje pljuvačke je kontrolisano vegetativnim centrima, a njena konzistencija, viskoznost i količina zavise od niza faktora.

Pljuvačne žlezde se dele na:

• male pljuvačne žlezde (lat. gl. saliveres minores) koje su rasute po mukozi i submukozi cele usne duplje, izuzev nepca i gingive, a uloga im je lučenje pljuvačke za lubrikaciju mukoze.
• velike pljuvačne žlezde (lat. gl. salivares majores).

Građa velikih pljuvačnih žlezda se odlikuje inkapsuliranim, lobulisanim parenhimskim (sekretornim) delom i kratkim izvodnim kanalima (lat. ductus intercalatus) obloženim kockastim epitelom. Pljuvačne žlezde se, u zavisnosti od građe parenhimskog dela i prirode sekreta dele na:

• serozne (sadrže brojne serozne ćelija, sekret je bistar, slabo viskozan)
• mukozne (sadrže mukozne ćelije, sekret je nešto gušće konzistencije, viskozniji)
• mešovite/seromukozne (sadrže i serozne i mukozne ćelije).

Anatomski gledano, kod čoveka se izdvajaju sledeće pljuvačne žlezde:

• zaušna (lat. gl. parotis), parna i najveća, seroznog tipa;
• podjezična (lat. gl. sublingualis), parna, mešovita;
• podvilična (lat. gl. submandibularis), parna, mešovita.

• Anatomija čoveka: za studente Farmaceutskog fakulteta, Gordana Teofilovski-Parapid, Aleksandar Maliković, autorsko izdanje, Beograd 2007. ISBN 978-86-907009-1-2
• Repetorijum histologije i embriologije, Dušan Trpinac, Mirjana Obradović, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2005. ISBN 86-7117-146-9

 

Usna duplja na Wikimedijinoj ostavi