Vukova ćirilica

 

Krajem 18. vijeka književni srpski jezik je bio slavenoserbski, arhaični jezik sveštenstva i viših slojeva, teško razumljiv običnom narodu. Zapisivan je ruskom ćirilicom u kojoj nije bilo slova za neke glasove iz govornog jezika. Vuk je početkom 19. vijeka preduzeo reformu jezika i pisma vodeći se načelom Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano. Njegov cilj je bio da narodni, svima razumljiv jezik, postane književni i da rusko ćirilično pismo bude prilagođeno srpskom govornom jeziku i što jednostavnije za učenje.

Vuk Stefanović Karadžić je 1818. godine sastavio novu srpsku azbuku vodeći se fonetskim pravilom da jedno slovo predstalja jedan glas. Vukova azbuka je sadržala samo slova za postojeće glasove, bez slova za glasove koji se ne koriste i bez dvoglasa. Vuk je iz ruske građanske azbuke, koja je u to vreme upotrebljavana i kod Srba, izostavio sva nepotrebna slova: ю, й, ъ, ь, щ, я i dr., a u svoju reformisanu azbuku uneo šest novih slova: ћ, ђ, љ, њ, ј i џ. Slovo ћ Vuk je uneo iz stare ćirilice; ђ mu je načinio Lukijan Mušicki prema ћ; љ je spojeno slovo od л i ь, њ je takođe spojeno slovo od н i ь; ј je uzeo iz latinice, a џ iz rumunske ćirilice.

Usled velikih otpora od strane crkvenih i građanskih krugova u Srbiji, kao zvanično pismo je priznata tek 1868. Za vreme Kraljevine Jugoslavije, bila je jedno od dva službena pisma, pored latinice. U Drugom svetskom ratu, ustaški režim je 21. aprila 1941. godine doneo „Zakonsku odredbu o zabrani ćirilice” na teritoriji NDH koja je ostala na snazi do kraja rata.^[1] Uspostavljanjem SFR Jugoslavije Vukova ćirilica doživljava svoj preporod - ona se kao jedno od dva ravnopravna pisma učila u svim školama "od Vardara do Triglava". Nakon raspada SFR Jugoslavije, Crna Gora je dodala dva nova slova Ś i Ź i time se odvojila od vukove ćirilice, iako se ova dva slova ne koriste u praksi.

• Gajeva latinica
• Srpskohrvatski jezik