Shaka Zulu

U vreme svoje smrti, Šaka je vladao nad 250.000 ljudi od kojih je mogao da skupi više od 50.000 ratnika. Njegova desetogodišnja vladavina je rezultovala sa više od 2 miliona mrtvih, uglavnom zbog stalnih upada koje su Zulu radili okolnim plemenima.^[1] Međutim, sadašnje procene o broju mrtvih se ne slažu sa nekadašnjim delom i zbog toga što je u to vreme došlo do masovnih plemenskih migracija kako bi pobegli od njegovih armija.

Šaka je verovatno bio prvi sin poglavice Senzangakona i Nandi, kćerke Bebea, prethodnog poglavice plemena Elandžini, i rođen je blizu današnjeg Melmota (provincija Kvazulu-Natal). Veruje se da je začet van braka negde između 1781. i 1787. Neka predanja govore da je bio začet bez očevog znanja i da ga se otac zato i odrekao i prognao zato što je bio vanbračno dete. Druga predanja govore da su se Šakini roditelji venčali po običajima i da je Šaka sasvim sigurno proveo svoje detinjstvo u očevim naseljima. Zabeleženo je da je iz nekih od tih naselja bio regrutovan u ibuto lempi (jedna od grupa uzrasta) (“vojska je bila organizovana i podeljena po uzrastima vojnika”). Tokom mladosti, Šaka je služio kao ratnik pod komandom lokalnog poglavice Dingisvaja i njegovom klanu Mtetva, kojima su Zulu u to vreme plaćali danak.

Dingisvajo je osnovao emDlatšeni iNtanga (grupa uzrasta), u kojoj je Šaka bio ratnik, a ta grupa je bila deo iziKve puka. Šaka je služio kao ratnik u Mtetva klanu oko deset godina, i istakao je se svojom hrabrošću, iako nije, po legendi, dostigao veliku poziciju ili čin. I sam Dingisvajo, je bio proteran posle neuspešnog pokušaja da zbaci i protera svog oca i zato je zajedno sa nekim grupama u regionu (Mabhjudu, Dlamini, Mekhajz, Kvab i Ndvandve), od kojih su mnogi bili prinuđeni da nasilno odgovore zbog sve većeg odvođenja ljudi u ropstvo sa teritorije južnog Mozambika radio na razvijanju novog sistema vojne i društvene organizacije, posebno ibuta, što u prevodu znači “puk”; bila je to tačnije vrsta bande koja je bila formirana po uzrastima ljudi ali je koristila bolje razrađene vojne taktike ali ipak to nije bilo ništa ekskluzivno. Većina bitaka pre ovog vremena se vodila kako bi se rešili sporovi, ali sa pojavom impija (borbena jedinica) iz korena je promenjen način ratovanja, ono je postalo je stvar sezonskih napada, politike a ne samog pokolja. Od naročite važnosti je bio odnos koji su Šaka i Dingisvajo međusobom imali.

Šaka je retko dozvoljavao evropljanima da ulaze na prostore Zulu nacije. H.F. Fin, poznat od ranije po svom izveštaju o Šaki Zulu, obezbedio je jednom prilikom medicinsku pomoć kralju posle bitke. Kako bi pokazao svoju zahvalnost, Šaka je dozvolio evropskim naseljenicima da uđu i operišu po Zulu kraljevstvu. Ovo je otvorilo vrata za buduće Britanske upade u Zulu kraljevstvo koji nisu bili tako miroljubivog tipa. Šaka je svakako načinio pokušaje da razume evropski način života.

Evropljani su, međutim, uložili malo napora da razumiju Šaku. Kralj Zulua je tokom svoje vladavine održavao misteriozno ali jako prisustvo i u Zulu kraljevstvu i u evropskim kolonijama na njegovim teritorijama. Ono je omogućilo početak Zulu revolucije, koja je za razliku od evropskih revolucija, koje su bile bazirane na individualizmu ili na slobodi građana, bila bazirana na idealima koji su bili svesrdno afrički i koji još uvek nisu bili razumljivi evropskom umu tog vremena.

Posle Senzangakonove smrti, Dingisvajo je pomogao Šaki da porazi svog brata i preuzme vođstvo (negde oko 1816). Šaka je nastavio sa daljim poboljšavanjem ibuto sistema koji su koristili Dingisvajo i ostali, a uz podršku Mtetva klana tokom nekoliko narednih godina, sklopio je saveze sa svojim manjim susedima, kako bi se zajedno suočili sa sve većom pretnjom koju su predstavljali Ndvandve koji su napredovali sa severa. Ispočetka Zulu manervi su bili defanzivno ofanzivnog karaktera ali je Šaka preferisao da interveniše ili da vrši pritisak diplomatski, praćen sa određenim atentatima. Promene koje je kasnije primenjivao na lokalnom stanovništvu su bile bazirane na već uspostavljenim strukturama i bile su i socijalne i propagandne koliko su bile i vojne prirode; ali desio se i jedan niz bitaka, kako jasno govore i sami Zulu izvori.

Dingisvaja je kasnije ubio Zvide, moćni poglavica Ndvandve (Niksumalo) klana. Šaka je na sebe uzeo da osveti Dingisvajovu smrt. U jednoj situaciji Zvide je jedva uspeo da pobegne od Šake, iako su tačni detalji što se tiče toga nepoznati. U tom istom susretu Zvidevu majku, (Sangomu - na Zulu jeziku proročnica ili šaman) je ubio Šaka. Šaka je odabrao prilično jeziv i brutalan način da se osveti na Zvidevoj majci, zaključao ju je u kuću i ubacio šakale ili hijene unutra. Životinje su je proždrale, a sledećeg jutra Šaka je zapalio kuću do temelja. Iako je se osvetio na Zvidevoj majci, Šaka je i dalje želeo da ubije Zvidea. Ova dvojica velikih vojskovođa se nisu sreli sve do 1825, blizini reke Fongole, što će biti i njihov poslednji susret. Reka Fongola se nalazi blizu današnje granice Kvazulu-Natal provincija) koja se nalazi u Južnoafričkoj republici. U ovoj bici je pobedu odneo Šaka koji je, međutim, pretrpeo velike gubitke u ljudstvu i izgubio svog glavnog vojnog komandanta, Amgabhozija Ovela Entabenija.

U ranim godinama svoje vladavine, Šaka nije imao ni snage (moći) ni ugleda da prisili nekoga jačeg da mu se pridruži, zato je bio prinuđen da počne da sklapa saveze sa manjim grupama, i radio je to pod Dingisvajovim okriljem sve dok ga nije ubio Zvide. Od tog trenutka, Šaka je krenuo na jug preko reke Tugela, i osnovao je svoj glavni grad Bulavajo na teritoriji Kvab plemena. Šaka se nikad više nije vratio u svoju staru domovinu (tradicionalnu Zulu domovinu). Šaka je se možda, umešao u tada postojeći problem oko izbora novog poglavice Kvab plemena kako bi njegov favorit, Nketo došao na vlast, Nketo je posle dolaska na mesto poglavice vladao kao Šakin predstavnik ili opunomoćenik.

Kako je Šaka postajao poštovaniji u svom narodu, sa sve većom lakoćom je mogao da širi svoje ideje i zamisli. Pošto je imao bogatu vojničku prošlost, Šaka je učio Zulue da je najbrži i najefektivniji način da se postane moćan jeste da se osvoje i stave pod kontrolu ostala plemena. Njegova učenja su uveliko uticala na promenu društvenog uređenja Zulu naroda. Zulu pleme je uskoro razvilo „ratničku“ misao, što je olakšalo Šaki osnivanje i stvaranje njegovih armija.

Šakina hegemonija je uglavnom bila bazirana na vojnoj moći, smrviti rivale a njihove ostatke asimilovati i uklopiti u njegovu armiju. To je radio sa mešavinom diplomatije i patronata, inkorporišući prijateljski nastrojene poglavice, uključujući Zilandloa i pleme Mekhajz, Džobea i pleme Sithole i Matubejna i njegovo pleme Tjuli. Zulu nikad nisu morali da ratuju i pokore ove narode jer za to nije bilo potrebe. Šaka ih je pridobio tako što im je davao privilegovan status a i nagrađivao ih po zaslugama. Pleme Kvab, na primer, je počelo da iznova stvara svoj rodoslov kako bi stvorili utisak da su Kvab i Zulu bili blisko povezani u prošlosti – korisna fikcija. Na ovaj način stvoren je veći prostor za razumevanje kohezije, ali nikad nije dovršen i nikad nije zaživeo, kao što su to građanski ratovi kasnije dokazalivali.

Sigudžana (Šakin polubrat) je ubijen, a sama pobuna je prošla relativno mirno i Zulu su je mirno prihvatili. Šaka je i posle preuzimanja vlasti i dalje priznavao Dingisvaja i njegov veći Mtetva klan kao nadmoćniji ali nekoliko godina posle Šakinog preuzimanja vlasti, Dingisvaja je iz zasede napao i ubio Zvide sa svojim Ndvandve klanom. Ne postoje apsolutno nikakvi dokazi koji bi sugerisali da je Šaka izdao Dingisvaja. I samo Zulu pleme je bilo prinuđeno da se povlači ispred nekoliko upada Ndvandve klana, što dokazuje da je Ndvandve klan bio najagresivnija grupacija u pod-regionu.

Šaka je uspeo da formira savez sa obezglavljenim Mtetva klanom i takođe je uspeo da se nametne Kvab plemenu, posle Fakatvajovog zbacivanja sa prestola. Uz podršku Kvab, Hlubi i Mekhajz plemena , Šaka je konačno mogao da sastavi vojsku koja je bila velika i sposobna da se odupre Ndvandve klanu. Istoričari kao Donald Moris (Pranje kopalja) navode da je Šakina prva velika bitka protiv Zvidea i njegovog Ndvandve klana bila “Bitka kod Gokli Hila”, na reci Mfolozi. Šakine trupe su uspele da zadrže svoje pozicije na grebenu brda. Neprijateljski frontalni napad nije uspeo da razbije redove Šakine vojske pa je Nomalandžana odlučio da koncentriše sve svoje snage u jednu tačku. Šakine taktičke sposobnosti su sada došle do izražaja - naredio svojim rezervnim snagama da siđu sa dve strane brda i time je uspeo da okruži i uništi neprijateljsku kolonu. Međutim i Šakina vojska je pretrpela velike gubitke i zato nije mogla da zada neprijatelju odlučujući poraz tako da su se snage Ndvandve klana povukle na sever. Iako je tokom bitke i Šakina vojska pretrpela velike gubitke, Šakine vojne inovacije su bile dokazane. Zulu su najverovatnije tokom godina, unapredili svoje taktike okruživanja.

Još jedna odlučujuća bitka se odigrala na reci Mlatuz, na ušću sa Mvuzane rekom. U dvodnevnoj bici, Zulu su naneli još jedan odlučujući poraz njihovim neprijateljima. Šaka je onda poveo sveže trupe nekih 70 milja do Zvideovog kraljevskog krala (utvrđenja) „kraal – bukvalno prevedeno znači mesto gde su zatvorena goveda što se u ovom slučaju može prevesti kao utvrđenje“ i uništio ga. Sam Zvide je pobegao sa šačicom sledbenika a kasnije je bio žrtva prevare koju je izvela poglavarka Mdžandži, vladarka baPedi klana. Zvide je ubrzo posle toga umro pod misterioznim okolnostima. Šakin general Šošangane je krenuo dalje na sever na prostore današnjeg Mozambika kako bi naneo gubitke manje agresivnim protivnicima i okoristio se mogućnošću koje je nudilo ropstvo, tako sa su Portugalski trgovci morali da plaćaju danak Šaki. Šaka je kasnije u 1826 morao da se nosi sa Zvidevim sinom Sikjunajenom.

Izgleda da su Šakina polubraća, Dingane i Mlangana, načinili najmanje dva pokušaja da ubiju Šaku pre nego što su i uspeli u svojoj nameri, pri čijem izvršenju su imali podršku Mpondo elemenata i nekih nezadovoljnih iziJendane naroda. Dok su Britanski kolonisti smatrali njegov režim budućom pretnjom, teško je dokazati tvrdnje da su beli trgovci želeli njegovu smrt, zato što je Šaka pre svoje smrti izdao koncesije i dozvole belcima da se nasele na prostorima Zulu kraljevstva a posebno na prostoru Port Natala (današnji Durban). Šaka je i među svojim narodom stvorio dovoljno neprijatelja koji bi ubrzali njegov pad. Njegov pad je nastao ubrzo posle pustošenja u državi koje je izazvao lično Šaka sa svojim krajnje sebičnim i čudnim ponašanjem povodom smrti njegove majke Nandi. Prema knjizi Donalda R. Morisa „Pranje kopalja“ i priči poglavice Mangosutu plemena Butelezija, Šaka je bio jako vezan za svoju majku pa ga je njena smrt jako pogodila te je za vreme perioda žalosti izdao naredbu da se usevi ne smeju sejati naredne godine, zabranio je upotrebu mleka (mleko je tada bilo osnova ishrane Zulu naroda), svaka žena koja bi tada zatrudnela bila bi ubijena zajedno za suprugom. Masakrirani su i ljudi koji nisu izgledali dovoljno „žalosni“ a i krave su poklane kako bi telad osetila kako je to izgubiti majku.

Kralja Zulua su ubila tri atentatora 1828 godine (najverovatnije u septembru), u trenutku kada je skoro sve raspoloživo Zulu ljudstvo bilo poslano na sever kako bi sprovelo još jednu masovnu čistku. Time je Šakino kraljevsko utvrđenje (kral) ostavljeno sa slabim obezbeđenjem. To je bilo ono što je zaverenicima trebalo pa su se Šakina polubraća Dingane i Mlangana, i komandant vojske Mbopa odlučili da delaju. Mbopa je stvorio diverziju, a Dingane i Mlangana su kasnije naneli fatalne udarce. Događaji koji su predstavljeni u knjizi i u filmskom prikazu povodom Šakinih predsmrtnih govora kojima on upozorava ljude na opasnost od budućeg evropskog imperijalizma najverovatnije nisu istiniti kao i priče o impresivnim pogrebnim ceremonijama. U stvarnosti, Šakino mrtvo telo je bačeno u praznu jamu za čuvanje žita a jama je napunjena kamenjem i blatom. Tačno mesto gde je zakopano Šakino telo nije poznato. Istoričar Donald Moris tvrdi da se ono nalazi negde u Kuperovoj ulici u gradu Standžer, Južnoafrička Republika.

Vlast se sada nalazila u rukama Šakinog polubrata Dinganea, koji je kako bi osigurao svoju poziciju naredio da se sprovede velika čistka svih pro-Šakinih elemenata i poglavica, a čistka je trajala nekoliko godina. Čistka je izazvala izbijanje građanskog rata. Dingane je vladao nekih dvanaest godina, tokom kojih je se borio, na žalost katastrofalno, protiv Vortrekera „Voortrekkers“ (holandski za pioniri ili bukvalni prevod oni koji putuju ispred ostalih). Takođe se borio protiv još jednog polubrata zvanog Mpande, koji je uz Bursku i Britansku podršku, preuzeo vođstvo nad Zulu kraljevstvom 1840 godine, i vladao narednih 30 godina. Kasnije u 19 veku, Zulu narod je postao jedan od retkih afričkih naroda koji je uspeo da porazi moćnu Britansku Armiju (u Bici kod Isandluane).

Neki revizionisti sumnjaju u vojne i društvene inovacije koje se pripisuju Šaki, otvoreno tvrdeći da su one neistinite, ili da su one stvorene pod uticajem Evropskih kolonista. Drugi se opet ne slažu ni sa jednom ni sa drugom teorijom, i smatraju da je kultura Zulu naroda u koju su u to vreme bili uključeni i druga plemena i klanovi, sadržila određen broj vojnih i društvenih različitosti, koje je Šaka mogao da iskoristi. Bilo da se radi o napadima, osvajanju ili o uspostavljanju njegove hegemonije. Neke od ovih praksa su prikazane ispod.

Šaka je bio nezadovoljan sa asegaijem „assegai - dugo koplje koje je bacano“, pa je zato uveo u upotrebu novu varijantu ovog oružja, ikluvu „iklwa - kratko koplje za blisku borbu“, koje je imalo dug i oštar vrh koji je podsećao na mač. Smatra se da je ikluva dobila naziv po zvucima koji su se čuli prilikom njenog probadanja i izvlačenja iz tela. Šaki se takođe priznaje da je uveo, u vojnu upotrebu veći, teži štit napravljen od kravlje kože, i da je učio svakog ratnika kako da koristi štit sa leve strane tela i da u toku borbe sa njim zaglavi neprijateljev štit koji je bio desno, tada bi prsa neprijateljskog vojnika bila nezaštićena i u tom trenutku bi se ukazala prilika za fatalni ubod kopljem. Koplje za bacanje nije bilo izbačeno iz upotrebe nego se koristilo za početni raketni napad ali u bliskoj borbi tu ulogu je preuzimalo kratko koplje.

Priče da je Šaka odbacio sandale kako bi očvrsnuo stopala svojih ratnika mogu ali ne moraju da budu tačne ali primećeno je i zapisano da su mnogi Zulu ratnici bili bosonogi. (vidi. Donald Moris „Pranje kopalja“ (engl. „The Washing of the Spears“, Robert Edžerton „Kao lavovi su se borili: Zulu rat i Poslednje Crnačko carstvo u Južnoj Africi“ (engl. „Like Lions They Fought: The Zulu War and the Last Black Empire in South Africa“, Ian Najt „Anatomija Zulu armije“ (engl. „Anatomy of the Zulu Army“). Implementacija je bila direktna. Oni koji su se protivili da hodaju bez sandala bili bi ubijeni, tako da je ova praksa brzo koncentrisala umove ostalih ratnika. Šaka je jako često vežbao svoje ratnike, u čiju vežbu su bili uključeni prisilni marševi koje su nekad obuhvatali više od pedeset milja dnevno a ratnici su ga prelazili trčećim korakom i to preko vrelog, kamenitog terena. Takođe je uvežbavao ratnike da što bolje izvode taktike okruživanja.

Mladi dečaci uzrasta od šest ili više godina su se pridruživali Šakinim snagama kao vojnici učenici (udibi) i imali su obavezu da raznose sledovanja, stvari kao što su lončići za hranu i prostirači za spavanje, dodatno oružje sve dok se ne budu pridružili glavnim redovima. Smatra se da je ova vrsta podrške više koristila pri lakim snagama koje su imale zadatak da uzmu danak u govedima, ženama ili mladim muškarcima od susedih grupa. Bilo kako bilo, koncept ovih „lakih“ snaga je u znaku pitanja. U to vreme Zulu ratne grupe ili impi kada su bili na misiji su se kretali brzo i sa što manje tereta, vodeći goveda sa sobom za ishranu, i nisu se opterećavali sa teškim oružjem i rancima sa zalihama. Ova vrsta logističke strukture je razvijena kao ispomoć takvim grupama i bilo je lako podešavati prema veličini ekspedicija.

Razne vrste grupacija baziranih na uzrastima ljudi si bili uobičajeni u Bantu kulturi u to vreme, i danas dan igraju važnu ulogu ulogu u velikom delu Afričkog kontinenta. Različite grupe uzrasta su bile odgovorne za različite zadatke, od čuvanja logora, napasanja i čuvanja stoke do izvršavanja određenih rituala i ceremonija. Šaka je organizovao različite uzraste ljudi u regimente (pukove), i rasporedio ih u posebne vojne logore (kraalove), i svaka regimenta je imala različito ime i oznake. Regimentalni sistem je nesumnjivo bio zasnovan na postojećim plemenskim kulturnim elementima koji su mogli biti prilagođeni da odgovaraju ekspanzionističkom planu. Zato nije bilo potrebe da se Šaka ugleda na evropljane koji su došli iz daleka.

Većina istoričara tvrde da je Šaka razvio čuvenu formaciju „bivolji rogovi“: Sastojala se od tri elementa:

1. „rogovi“, su bile jedinice koje su korišćene da napadnu neprijateljske snage sa desnog-levog boka, okruže i priklješte neprijatelja. „Rogovi“ su bili sastavljeni od mlađih, manje iskusnih, ali brže pokretnih trupa.
2. „grudi“, su bile glavne jedinice koje su se nalazile u centru i napadale bi centar neprijateljskih snaga i nanosile im odlučujući udar „coup de grace“. „Grudi“ su bile sastavljene od najboljih ratnika koji su činili glavne jedinice.
3. „slabina“, su bile rezervne jedinice koje su korišćene da gone neprijatelja ili kao pojačanje ostalim jedinicama gde se ukaže potreba. „Slabina“ je bila sastavljena od starijih veterana.

Koordinaciju među jedinicama su sprovodili regimentalne izindune (poglavice ili vođe) koji su komunicirali pomoću ruku (signala) i pomoću kurira. Način međukomunikacije je bio jako jednostavan, pa su ga i sami ratnici u različitim ešalonima jako dobro razumeli.

Vojska je bila podeljena i organizovana u tri nivoa: regimente (pukovi), korpuse koji su bili sačinjeni od nekoliko regimenti, i u „armije“ ili veće formacije, mada Zulu nisu koristili ove termine. Bilo koja vojna grupacija koja je bila na misiji se nazivala impi, bilo da se radi o ratnoj grupi od 100 ili o hordi od 10,000 ratnika. Tačan broj ratnika u jedinicama nikad nije bio jednak (npr. tačan broj ljudi u regimenti), nego je on zavisio od mnoštva faktora uključujući i rasporede ratnika koje je kralj načinjavao ili je zavisio od broja ratnika koje su razni vladari različitih klanova mogli da sakupe i opreme. Regimenta je mogla da broji od 400 do 4000 ratnika. Regimente su grupisane u korpuse koji su nazivani po imenu kraala „vojnog utvrđenja“ u kome su formirane, ili ponekad po imenu dominantne regimente u kraalu.

Kako su Zului jačali i širili svoju moć postalo je jasno da će se morati sudariti sa evropljanima u decenijama posle Šakine smrti. Evropljani koji su ulazili u Šakino kraljevstvo demonstrirali su kralju napredne tehnologije kao što su vatreno oružje i prednost pisanja, ali je Zulu monarh ostao skoro ravnodušan. Nije bilo potrebe za zabeležavanjem poruka, zbog toga što je njegovim glasnicima (kuririma) pretila smrtna kazna ako prenesu netačne vesti ili poruke. Vatreno oružje je impresioniralo Šaku, ali pošto je video demonstraciju oružja koje se tada punilo sa vrha cevi i za koje bi posle ispaljivanja plotuna trebalo dosta vremena da se ponovo napuni, došao je do zaključka da za vreme dok jedan strelac napuni pušku bio bi preplavljen njegovim brzim ratnicima koji nose koplje.

Prvi veliki okršaj protiv evropljana posle Šakine smrti Zului su imali pod vođstvom Dinganea, koji se borio protiv Vortrekera pokušavajući da spreči njihovu ekspanziju iz Kejpa. Početne uspehe Zulu duguju brzim iznenadnim napadima i zasedama, ali Vortrekeri su se oporavili od poraza i naneli žestok poraz Zuluima iz svog utvrđenja u Bici na Krvavoj reci. Drugi veliki okršaj je bio protiv Britanaca tokom 1879 godine. Ponovo, većina Zulu uspeha je ležala na njihovoj mobilnosti, i mogućnosti da maskiraju svoje snage i brzo se približe i napadnu svoje protivnike kada su njihove snage u nepovoljnom položaju. Njihova velika pobeda u Bici kod Isandluane je dobro poznata, ali takođe su prisilili Britansku kolonu na povlačenje u Bici kod Hloben planine, razvijajući brze regimente preko široke površine u neravnim uvalama dok su Britanci bili u pokretu.

Velike kontraverze i danas dan okružuju karakter, metode i aktivnosti Zului kralja. S vojne tačke gledišta, ugledni Britanski ratni istoričar Džon Kigan beleži preuveličavanja i mitove koji su okruživali Šaku, ali ipak primećuje:

„Komentatori su ga zvali Šaka, Crni Napoleon, onaj koji je dozvolio različita društva i običaje, to poređenje je na mestu. Šaka je bez sumnje najveći komandant kojeg je Afrika rodila.“

Tvrdnje da je Šaka promenio način ratovanja u Africi, od ritualnog ratovanja sa minimalnim žrtvama on je stvorio metod kojim je sa strašnim pokoljima potčinjavao svoje neprijatelje i dalje su otvorene za diskusiju. Istina, njegove vojne kampanje su ostavljale za sobom ogromno razaranje a njegovi impi su nanosili patnju i bol gde god su bili aktivni. Kada se sagleda šira slika čitavog regiona, još nekoliko faktora se pojavi, uključujući evropsku ekspanziju iz Kejpa, trgovina robljem u Mozambiku, i niz poljoprivrednih pritisaka uobičajenih za taj region. U njegovu odbranu, jasno je da je Šakina vojna ekspanzija prouzrokovala i „Mfekane - dalekosežne posledice koje su za sobom ostavile masovne migracije raznih plemena i naroda koji su se selili kako bi bili van domašaja Šakinih trupa a igrale su važnu ulogu u oblikovanju područja gde je živeo a i šire.

Kao i svaki ambiciozni hegemonista, Šaka je nailazio na neslaganje i otpor, ali ga to nije sprečavalo u njegovim aktivnostima ili planovima. Potrebno je obratiti pažnju dok se istražuju tvrdnje o Šakinom revolucionarnim uticaju(ima), kao i na ograničene tvrdnje revizionista, koji nikako ne mogu da sagledaju Šakinu poziciju sa drugačijeg gledišta, a ne vide ni to da su plemenske strukture i sama kultura plemena, obezbedile Šaki više nego dovoljno sirovog materijala od kojeg je mogao da ostvari svoje planove o hegemoniji i ekspanziji, i još mnogo ostalih inovacija za koje mu se daju zasluge.

On je Šaka nepotresivi,

Gromovnik-dok-sedi, Menzijev sin,
On je ptica koja vreba druge ptice,
Sekira oštrija od svih ostalih sekira,
On je brzi gonitelj, Ndebin sin,
Onaj koji je gonio i sunce i mesec.
On je velika grdosija kao Nkendline stene,
Gde se slonovi sklanjaju,
Kad se nebo natmuri...

– - Tradicionalna Zulu pesma, na Engleski preveo Ezikil Mfalil

Šakin lik još uvek budi interese ne samo među Zulu savremenicima nego i među mnogima širom sveta koji su se upoznali sa Zulu plemenom i njegovom istorijom. Trenutno postoje tendencije da se on lionizuje (obožavati); popularni filmovi i ostali medijski prikazi o njemu su uradili veliki posao što se tiče toga. Ali nikako se ne sme zaboraviti i druga strana Šakine ličnosti koja se manifestovala kroz pustošenje i razaranje koje je načinio. Ali bez obzira na sva njegova dela Zulu kultura i dalje duboko poštuje svog kralja, kao što se može primetiti u gore napisanoj pesmi. Primetno je da ove vrste pesama spadaju među najrasprostranjenije oblike poezije u Africi, a ne odnose se samo na bogove nego i na ljude, životinje, biljke i čak na gradove.

Kako je Šakina vojska postajala veća i efikasnija to je više klanova inkorporisano u Šakino kraljevstvo, dok su se neka druga plemena selila kako bi bila van domašaja Šakinih impija. Posledice koje su za sobom ostavile ove masovne migracije su dobile naziv Mfekane (istrebljenje). Neka plemena su se odselila (kao što su Hlubi i Ngvane) severno od Zulua i možda su bila prinuđena da se sele pod pritiskom Ndvandve klana, a ne Zulua. Neka plemena su se pak odselila na jug (kao što su Čunu i Tembe), iako nisu patila pod stalnim vojnim upadima, nego su to uradili iz predostrožnosti, i ostavili su za sobom mnogo njihovih sunarodnika koji su ostali da žive u njihovoj tradicionalnoj domovini (zemlji).

Među najfascinantnijim slučajevima koji su obeležili Mfekanea je slučaj Mzilikazija, Šakinog „generala ili poručnika“, koji se pobunio protiv Šake i sam posle nekoliko sudara protiv evropljana (uglavnom Bura,) osvojio sebi kraljevstvo u Zimbabveu. Takođe je interesantan lik i delo Šakinog generala Šošanganea, koji se takođe otcepio od Šake i proširio na prostore današnjeg Mozambika gde je osnovao svoje kraljevstvo. Šaka je bez sumnje bio odlučan, sposoban vođa, najsposobniji u svoje vreme, i tokom poslednje četiri godine svoje vladavine se zadovoljio time što je poslao nekoliko kaznenih ekspedicija.

Teorija Mfekanea drži da je agresivna ekspanzija Šakinih armija prouzrokovala brutalnu lančanu reakciju preko južnih delova Afričkog kontinenta, jer su se plemena koja su izgubila sve okretala protiv svojih suseda i ulazila u smrtonosni ciklus borbi i osvajanja. Zato se prema ovoj teoriji mora prići sa pažnjom, jer ona u biti zapostavlja nekoliko drugih faktora kao što su belačka ekspanzija u tom delu Južne Afrike u to vreme. Postoje revizionirane priče koje bacaju sumnju na čitav koncept Mfekanea i na njegovu teoriju koja pripisuje krivicu za čitav proces migracije i razaranja Zuluima. Te priče takođe sadrže jedan mekši pristup toj teoriji koji vidi Zulu ekspanzionizam kao jedan od više faktora (ipak jedan od važnijih) koji su uticali na razne poremećaje na tim prostorima. Odličan primer tradicionalnog pogleda na Mfekane je opisao Dž. D. Omer Kuper u svojoj knjizi „Posledice posle Zulua“. (engl. „The Zulu Aftermath“).

Može se sa sigurnošću reći da Šaka nije bio afrička verzija Napoleona ili Bernarda Montgomerija i da je imao neki „veliki plan“. Bio je lukav i umeo je da manipuliše okolnostima i prilikama, običajima i događajima kako bi pod teškim okolnostima napravio Zulu naciju.

Akademska istraživanja su u poslednjim godinama revizirala poglede izvora koji se odnose na Šakinu vladavinu. Najstarije opise o Šaki su zapisali dvojica belačkih očevidaca koji su bili trgovci-avanturisti i upoznali su Šaku tokom poslednje četiri godine njegove vladavine. Natanijel Izaks je u svojoj knjizi pod imenom „Putovanja i Avanture u Istočnoj Africi“ (engl. „Travels and Adventures in Eastern Africa“ koju je objavio 1836 godine, opisao Šaku kao degenerično i patološko čudovište i taj njegov opis se iako u izmenjenim formama preneo do dana današnjeg. Izaksu je u ovome pomogao Henri Francis Fin, čiji je dnevnik (hrpa neurednih papira) priredio Džejms Stjuart 1950 godine.

Iako su njihovi opisi sada diskreditovani mogu se ublažiti sa velikim brojem usmenih priča o Šaki koje je sakupio negde oko 1900-ih (ironično) isti Džejms Stjuart, i objavio ih u 6 izdanja pod imenom „Arhiva Džejmsa Stjuarta“ (engl. „The James Stuart Archive“). Rad koji je Stjuart započeo početkom 20-og veka nastavio je D. MkK. Malkolm 1950 godine. Ovi i drugi izvori kao što su A. T. Brajantov nam daje opis koji više zahvata Zulue kao celinu. Najpopularniji opisi su bazirani na noveli E. A Ritera „Šaka Zulu“ (engl. „Shaka Zulu“) objavljene 1955 godine. Ova novela je romantizovano književno delo stvoreno samo radi profita i uređeno u nešto što liči na istorijski opis. Rad Džona Rajta (profesora istorije na Univerzitetu u Kvazulu-Natalu, Pietermaricburgu), Džulijan Kobing i Den Vajli (Rodos Univerzitet, Grahamstan su bili među jednim brojem pisaca koji su modifikovali ove priče.

Razni savremeni istoričari koji pišu o Šaki i Zuluima ukazuju na to da su Finovi i Izaksovi opisi Šakine vladavine nepouzdani i nesigurni. Rezultat pomnih istraživanja raznih izvora u ovom polju je knjiga Donalda Morisa „Pranje kopalja“ (engl. „The Washing of the Spears“ koja je izdata 1965 godine i navodi da izvori te istorijske ere nisu baš najbolji. Moris je se ipak koristio i pomagao ogromnim brojem izvora, uključujući i Stjuarta i Brajantovu ogromnu ali nekorektnu knjigu „Stara Vremena u Zululendu i Natalu“ (engl. "Olden Times in Zululand and Natal") čiji se materijal bazira na četiri decenije dugom i iscrpljujućem ispitivanju plemenskih izvora. Posle istraživanja ovih izvora i razmatranja njihovih prednosti (mogućnosti tačnog) i njihovih slabosti (mogućnosti netačnog, preterivanja ili izmišljenog), Moris uglavnom pripisuje Šaki veliki broj vojnih i društvenih inovacija, i to je konsenzus na ovom polju.

Vojni istoričari koji su se bavili istraživanjem Zulu Rata se takođe moraju uzeti u razmatranje jer su opisivali borbene metode i taktike Zulua, a to su bili Ian Najt „Anatomija Zulu armije“ (engl. „Anatomy of the Zulu Army“) i Robert Edžerton „Kao lavovi su se borili: Zulu rat i Poslednje Crnačko carstvo u Južnoj Africi“ (engl. „Like Lions They Fought: The Zulu War and the Last Black Empire in South Africa“). Uopštene priče o Južnoj Africi su takođe vredne uključujući priče Noela Mosterta opisane u njegovoj knjizi „Granice“ (engl. „Frontiers“) u kojoj su detaljno opisani rezultati ekspanzije Zulua, Dž. D. Omer Kuper u svojoj knjizi „Posledice posle Zulua“ (engl. „The Zulu Aftermath“), opisuje tradicionalni pogled na teoriju Mfekane.

 

Shaka Zulu na Wikimedijinoj ostavi

• The South African Military History Society - The Zulu Military Organization and the Challenge of 1879
• Shaka: Zulu chieftan Arhivirano 2007-09-30 na Wayback Machine-u
• The History of Shaka
• Statue proposal Arhivirano 2007-08-10 na Wayback Machine-u
• "Shaka Zulu," Carpe Noctem
• Rory Carroll in Johannesburg, Shaka Zulu's brutality was exaggerated, says new book, Monday May 22, 2006, The Guardian.