Jack Lemmon

Na filmu je debitovao 1949. malom ulogom u filmu The Lady Takes a Sailor, ali nije bio zapažen sve do 1954. i uloge u Kjukorovoj komediji To ti se trebalo dogoditi, gde je bio partner Džudi Holidej. Već sledeće godine dobija Oskara za mušku sporednu ulogu u filmu Gospodin Roberts, u kome igra mornaričkog oficira kome ništa ne polazi za rukom.

Možda najpoznatiju ulogu ostvario je 1959. u filmu Neki to vole vruće Bili Vajldera, čiji je potom bio omiljeni glumac. U ovom filmu Lemon izvanredno igra drugorazrednog muzičara koji se sa svojim kolegom (igra ga Toni Kertis) prerušava u ženu kako bi umakli gangsterima koji hoće da ih ubiju, da bi potom Lemon postao meta udvaranja matorog bogataša Ozguda (igra ga Džo I. Braun). Čuvena je Lemonova replika iz filma, dok pokušava da se otrese misli na Merilin Monro, i sa nezaboravnom grimasom govori sam sebi: "Ja sam muško, ja sam muško". Džeku Lemonu je upućena i čuvena završna replika u filmu, kada mu Ozgud, nakon što mu Lemon prizna da je muško, sa zagonetnim osmehom i uz sleganje ramenima kaže: "Niko nije savršen".

Već sledeće godine izuzetno je zapažen u Vajlderovom Apartmanu, gde igra sitnog činovnika koji se dodvorava šefovima tako što im dopušta da koriste njegov stan za susrete sa ljubavnicama, a onda saznaje da je njegov stan koristila i devojka u koju je zaljubljen (igra je Širli Maklejn). Njih dvoje su odličan par i u Vajlderovom filmu Slatka Irma (1963), u kome Lemon igra dobroćudnog pariškog policajca, koji se prerušava u tajastvenog Mistera Iks da bi održao vezu sa prostitutkom mekog srca.

Sa Bili Vajlderom je snimio još i filmove Kolačić sudbine (1966), Avanti! (1972), Naslovna strana (1974) i Druškane, druškane (1981), pri čemu mu je u svim ovim filmovima (sa izuzetkom filma Avanti) partner bio Volter Matau. Lemon je Mataua smatrao najboljim glumcem sa kojim je ikada sarađivao. Njih dvojica su postali veliki i doživotni prijatelji, koji su zajednički radili na čak 11 filmova. Osim pomenutih Vajlderovih filmova, posebno su uspešni bili u ekranizaciji čuvenog brodvejskog komada Nila Sajmona Neobičan par (1968), kao i u filmovima Otkačeni matorci (1993) i Još otkačeniji matorci (1995). Film Otkačeni matorci o dvojici namćorastih komšija koji se međusobno ne podnose, neočivano je postao komercijalni hit, donoseći dvojici ostarelih glumaca fanove i među najmlađom generacijom.

Matau igra glavnu ulogu i u Lemonovom filmu Koč (Kotch) (1971), jedinom u kojem se Džek Lemon oprobao kao reditelj. Matau je bio nominovan za Oskar za najbolju mušku ulogu u ovom filmu, a Lemon ima malo kameo pojavljivanje kao usnuli putnik u autobusu.

Mimo saradnje sa Vajlderom i Matauom, Lemon je posebno bio zapažen u filovima nastalim po pozorišnim komadima, na primer Zatočenik druge avenije (1975), komedija nastala prema istoimenom brodvejskom hitu Nila Sajmona, Dani vina i ruža (1962), uspela drama o borbi protiv alkoholizma koju (paradoksalno) nose dve komičarske legende, glumac Džek Lemon i reditelj Blejk Edvards ili Ljubaf (1967). Uspešan je bio i u filmu Provincijalci (1970), po scenariju Nila Sajmona, u kome sa Sendi Denis igra bračni par provincijalaca kojeg po dolasku u Njujork zadešavaju svi mogući i nemogući maleri, sve do kulminacije kada se napokon ukrcaju za avion koji ide kući a teroristi ga otimaju i traže da ide na Kubu.

Izvrsne uloge dao je i u filmovima Spasite tigra (1973) Džona Avildsena, gde igra poslovnog čoveka prožetog gorčinom i nezadovoljstvom (Oskar za najbolju mušku ulogu), Kineski sindrom (1979), velikom komercijalnom hitu sa Džejn Fonda i Majklom Daglasom gde igra službenika nuklearne elektrane kojoj preti katastrofa (film je imao veliki uticaj na preispitivanje sigurnosti nuklearnih elektrana i ojačao pokret koji se protivi upotrebi nuklearne energije u ove svrhe), i Nestali (1982) Koste-Gavrasa, u kome sa snahom (igra je Sisi Spejsik) odlazi u Čile u doba Pinočeovog prevrata da pronađu sina/muža, ne znajući da je ovaj već mrtav.

Specifičan kultni status ima i komedija Najveća trka oko sveta (1965), koju je režirao Blejk Edvards, i u kojoj Džek Lemon, Toni Kertis i Natali Vud učestvuju u šašavoj trci koja se početkom XX veka odvija preko tri kontinenta.

U prvom delu karijere (1955-65) igrao je i seriji uspelih komedija koje je režirao Robert Kvini, najpoznatije u filmu Kako ubiti svoju ženu? (1965), u kojem mu je partnerka Virna Lizi.

1990-ih je posebno bio zapažen u filmu Glengarry Glen Ross (1992), nastalom po poznatoj drami Dejvida Mameta, u čijoj all-star glumačkoj ekipi igraju i Al Paćino, Alek Boldvin, Alan Arkin, Ed Haris i Kevin Spejsi, i u filmu Kratki rezovi Roberta Altmana (1993), gde je ostvario efektnu ulogu naoko bezazlenog tipa za koga se ispostavi da je ubica, za koju je sa ostatkom (fenomenalne) glumačke ekipe podelio specijalni Zlatni globus.

Dobio je dva Oskara: za epizodnu ulogu u filmu Gospodin Roberts (1955) i za glavnu u filmu Spasite tigra (1973), kao prvi glumac koji je dobio te dve nagrade. Bio je nominovan za Oskara i za uloge u filmovima Neki to vole vruće (1959), Apartman (1960), Dani vina i ruža (1962), Kineski sindrom (1979), Priznanje (Tribute) (1980) i Nestali (1982).

Dobitnik je dve nagrade za najboljeg glumca na festivalu u Kanu (za Kineski sindrom i Nestali), što je do sada pošlo za rukom još jedino Marčelu Mastrojaniju (Din Stokvel je takođe dobio dve nagrade u Kanu, ali je obe morao da deli sa nekim).

Dobio je Srebrnog medveda za najbolju mušku ulogu na Filmskom festivalu u Berlinu 1981., za ulogu u kanadskom filmu u režiji Boba Klarka Priznanje (Tribute), s tim što je nagradu ex equo sa njim podelio sovjetski glumac Anatolij Solonjicin za ulogu u filmu 26 dana iz života Dostojevskog.

Dobitnik je nagrade za životno delo Američkog filmskog instituta 1988.

Dobitnik je tri BAFTA nagrade: za najboljeg glumca 1983. (Nestali), odnosno za najboljeg stranog glumca 1960. (Neki to vole vruće) i 1961. (Apartman).

Dobio je nekoliko Zlatnih globusa: 2000. za Nasledi vetar (najbolja uloga u mini seriji ili TV filmu), 1994. za Kratke rezove (specijalna nagrada dodeljena čitavoj glumačkoj ekipi), 1973. za Avanti (najbolji glumac u mjuziklu ili komediji), 1961. za Apartman (najbolji glumac u mjuziklu ili komediji) i 1960. za Neki to vole vruće (najbolji glumac u mjuziklu ili komediji). Inače, sa 22 nominacije je rekorder u broju glumačkih nominacija za Zlatni globus, računajući i glumce i glumice.

Bili Vajlder je za njega govorio da, iako je sjajan glumac, Džek Lemon ima urođenu tendenciju da preteruje sa glumom, te da to treba kontrolisati. U Vajlderovoj biografiji Niko nije savršen citiraju se njegove reči: "Lemona bih opisao kao prekrasnu šunku sa koje morate da sastružete malo masti". U istoj knjizi se citiraju i Lemonove reči: "Izuzetno sam prijemčiv za likove koje igram... Ako moj lik ima nervni slom, počinjem da ga doživljavam i ja".

Jedina scena smrti koju je Lemon imao na filmu, bila je u Kineskom sindromu (1979).

Bio je prvi glumac koji je dobio Oskare i za glavnu i sa sporednu ulogu.

Jedini film u kojem su igrali Džek Lemon i Volter Matau a da se nisu pojavili u istoj sceni bio je DŽ.F.K. (1991).

Jedna od njegovih najboljih dramskih uloga bila je u filmu Dani vina i ruža (1962), gde Lemon igra biznismena alkoholičara, koji u jednom trenutku izgovara: "Zovem se Džo Klej... Ja sam alkoholičar". Primajući 1988. nagradu za životno delo Američkog filmskog instituta, Lemon je priznao da nije glumio dok je izgovarao ovu rečenicu i da se u to vreme zaista borio sa alkoholizmom.

1998. bio je nominovan za Zlatni globus u filmu 12 gnevnih ljudi, ali je nagrada dodeljena Vingu Rejmsu. Nakon što je primio nagradu, Rejms je zamolio Lemona da izađe na scenu i onda mu na opšte iznenađenje predao nagradu. Udruženje stranih novinara u Holivudu, koje dodeljuje ovu nagradu, potom je odlučilo da se napravi još jedna nagrada i pošalje Rejmsu. Štaviše, kada je dve godine kasnije dobio novi Zlatni globus, primajući ga Džek Lemon je rekao: "U duhu Vinga Rejmsa, dodeljujem ovu nagradu Džeku Lemonu".

Njegov sin sa prvom suprugom, Kris Lemon (rođen 1954.) je takođe glumac. Njih dvojica su se pojavili zajedno u filmu Aerodrom '77 (1977).

Rođen je u (bolničkom) liftu.

1989. se pojavio u epizodi Simpsonovih, ubeđujući Mardž da uđe u posao sa perecama. Inače, Lemonov otac se bavio pekarskim biznisom.

Na njegovom nadgrobnom spomeniku stoji jednostavan natpis "Džek Lemon - unutra". Sahranjen je odmah pored Voltera Mataua.

Nakon smrti Voltera Mataua, Lemon se sa prijateljima i rodbinom umrlog pojavio u TV šou Lari Kinga Larry King Live, kako bi mu odali priznanje. Paradoksalno, tačno godinu dana kasnije se skoro istovetna ekipa ponovo okupila u istom šou kako bi odali priznanje pokojnom Džeku Lemonu.

• That Wonderful Guy (1949-1950)
• Toni Twin Time (1950) (prekinuto snimanje nakon 6 mjeseci)
• The Ad-Libbers (1951) (prekinuto snimanje nakon ped epizoda)
• The Frances Langford-Don Ameche Show (1951-1952)
• Heaven for Betsy (1952) (prekinuto snimanje nakon nekoliko tjedana)
• The Road of Life (1954) (prekinuto snimanje nakon nekoliko tjedana)
• Alcoa theatre (1959), jedan od petoro glavnih glumaca koji su se rotirali tokom sezone
• The Dinah Shore Show (1962), gostujući nastup
• The Entertainer (1976)
• Long Day's Journey Into Night (1987)
• The Murder of Mary Phagan (1988)
• For Richer, for Poorer (1992)
• A Life in the Theater (1993)
• The Simpsons (1997) (glas)
• 12 Angry Men (1997.)
• The Long Way Home (1998)
• Inherit the Wind (1999)
• Tuesdays with Morrie (1999)

 

Jack Lemmon na Wikimedijinoj ostavi

• Jack Lemmon na sajtu IMDb