Jabuka

 

Domaća jabuka (Malus domestica Borkh.) je verovatno hibridnog porekla, a nastala je u centralnim delovima Azije. Njoj najsrodnija vrsta, Malus sieversii, se još uvek može naći na planinama u Kazahstanu, Kirgistanu, Tadžikistanu i nekim delovima Kine, na visinama između 1.200 i 1.800 m iznad nivoa mora. Kako su kroz ovaj predeo prolazili putni pravci koji su povezivali Kinu sa Bliskim istokom i Evropom, verovatno su putnici ti koji su doprineli rasprostiranju jabuke van svoje domovine. Postoje arheološki primerci jabuka iz Anadolije koji su stari nekih 8.500 godina, mada se još uvek sa sigurnošću ne može govoriti otkuda tu jabuke i da li su ih ljudi uzgajali.

Prvi podaci o kultivaciji jabuke govore o uzgoju u Anadoliji i severnoj Mesopotamiji u drugom milenijumu p. n. e. Do 500. godine p. n. e. jabuka je verovatno bila uzgajana širom Persijskog carstva. Kada je Aleksandar Makedonski zavladao Persijom oko 300. godine p. n. e. uzgoj jabuke se proširio kroz grčki (helenski) svet. Teofrast je razlikovao slatku domaću jabuku i kiselkaste divlje.

Sa razvojem Rimskog carstva razvilo se i voćarstvo, a domaća jabuka se proširila ka zapadnoj i severnoj Evropi. Sa širenjem svog areala, domaća jabuka je dolazila u kontakt sa divljim vrstama roda Malus, često je hibridizovala i obogaćivala svoj genotip. Takođe je jako brzo zamenila ove divlje vrste u životu ljudi, tako da su one najpre potisnute a potom i verovatno iščezle. Ovo bi značilo da jabuke koje su jeli Kelti, Franci, Gali i druga germanska plemena, kao i Stari Sloveni, više ne postoje na planeti.

Od 13. veka n. e. jabuke su postale veoma uzgajana vrsta širom Evrope. Tokom 16. i 17. veka evropski kolonisti prenose jabuku u Amerike. Sredinom 17. veka prenose je u Južnu Afriku. Krajem 18. veka počinje uzgoj jabuke u Australiji i na Tasmaniji. Tako domaća jabuka može zahvaliti napretku civilizacije na širenju areala.

Prema podacima FAO (Međunarodna organizacija za poljoprivredu i ishranu), u svetskoj proizvodnji kontinentalnog voća jabuka zauzima prvo mesto sa proizvodnjom od 63.151.867 t (prosek za period 2000/2009. god.), odnosno površinom od 4.995.101 ha. Iako se svetska proizvodnja jabuke odvija na svih 6 kontinenata, njen najveći deo je koncentrisan na tri kontinenta: Aziju, Evropu i Severnu Ameriku. Azija je kao kontinent najveći svetski proizvođač sa 56,84% ukupne svetske proizvodnje. Proizvodnja jabuke u Evropi čini 24,79% svetske proizvodnje, a u Severnoj Americi 8,42%.

Proizvodnja jabuke u svetu (FAO, 2000/2009):
Zemlja	(t)	(ha)
Kina	26.730.470	1.945.367
SAD	4.369.283	149.012
Turska	2.444.452	126.236
Italija	2.206.835	57.889
Poljska	2.107.278	169.949
Francuska	2.104.191	55.523
Rusija	1.770.500	365.550
Indija	1.760.467	246.883
Čile	1.259.500	35.112
Nemačka	1.109.451	37.621
Argentina	1.080.179	43.133
Brazil	1.014.258	36.186
Ukrajina	705.030	132.187
Španija	700.316	36.930
Južna Afrika	690.048	23.314
Severna Koreja	670.932	71.911
Iran	575.701	191.887
Rumunija	551.651	63.331
Egipat	548.048	26.821
Meksiko	534.283	57.564
Srbija	209.089	28.915
Ukupno	63.110.211	4.985.766
Izvor: UN FAO statistika Arhivirano 2012-06-19 na Wayback Machine-u [3]

Jabuka je posle šljive najznačajnija voćka u Srbiji. U ukupnoj proizvodnji voća otpada oko 19%. Međutim, pored pogodnih prirodnih uslova, proizvodnja jabuke u našoj zemlji je nedovoljna jer se proizvodi samo oko 25 kg ovog voća po glavi stanovnika. U dobrim jabučnjacima prinosi se kreću od 40-50-60 (pa i više) tona po hektaru. Međutim, niski prosečni prinosi koje beleži statistika mogu se objasniti činjenicom da se više od 60% površina pod jabukom nalazi u takozvanom rasutom stanju u brdsko-planinskom delu naše zemlje na kome se najviše gaje autohtone sort, koje vrlo osciliraju po rodnosti usled izrazito ekstenzivnog načina gajenja. U ukupnoj proizvodnji jabuke i dalje je visok udeo plodova sorti neodgovarajućeg kvaliteta, koje se koriste kao industrijske jabuke.

Čine se stalni pokušaji da se poboljša struktura sortimenta, uvođenjem u proizvodnju visokokvalitetnih sorti otpornijih prema ekološkim stresovima i patogenima. Postižu se novi savremeni zasadi gustog sklopa, na slabobujnim podlogama, sa instaliranim sistemima za navodnjavanje i uzgojnim formatima koje će omogućiti veće prinose, bolji kvalitet ploda i manje troškove. Proizvodnja jabuka u 2020. godini u Srbiji iznosila je 489.426 tona.^[4]

Iako je jabuka široko rasprostranjena voća za gajenje u Srbiji, ona se takođe i uvozi iz više zemalja. Razlog tome je da zbog niskih cena energenata uvozno voće može biti dosta jeftinije od domaćeg. Lista zemalja iz kojih uvozimo jabuke^[5]:

• SAD
• Italija
• Francuska
• Holandija
• Poljska
• Rusija
• Turska
• Kina

Zanimljivo je da se na listi uvoznika nalazi i Rusija, iako Srbija već godinama tradicionalno takođe i izvozi jabuke u Rusiju.

Jabuka je kao višegodišnja drvenasta biljka cvetnica u procesu filogeneze i ontogeneze stvorila specifične organe.

Kao i kod ostalih cvetnica, organi jabuke dele se na: vegetativne i generativne.

Vegetativni organi služe za održavanje života jedinke i kod jabuke su diferencirani na: koren, stablo i list.

Koren je podzemni vegetativni organ jabuke. Neograničeno raste vrhom u zemljište. Radijalne je simetrije i kod jabuke je višegodišnji i dobro razvijen. Može da vodi poreklo od korenka klice i od adventivnih pupoljaka. Kada koren vodi poreklo od korenka klice nastaje generativni ili pravi koren koji se javlja kod jabuka razmnoženih semenom, a kada nastaje od adventivnih pupoljaka nastaje vegetativni , koji je endogenog porekla i javlja se kod jabuka vegetativno razmnoženih (reznicama, nagrtanjem, od delova pravog korena i dr.).

I jedan i drugi koren sastoje se od glavnog i bočnih korenova.

Prema razvijenosti, postoje dva tipa korena:

1. Skeletni i poluskeletni čije su dimenzije 20 cm i više u prečniku i dužine od 0,3 m do 14 m, koji imaju mehaničku i sprovodnu ulogu.
2. Obrastajući ili fibrozni, čije su dimenzije znatno manje: do 3 mm u prečniku i dužine od dela mm do nekoliko cm, i koji ima apsorpcionu ulogu. U istim uslovima generativni koren je jači, vitalniji, prodire dublje u zemljište i zauzima manju površinu.

Stablo jabuke je vegetativni organ koji zajedno sa lišćem gradi izdanak. Ono je radijalne građe neograničeno raste i po pravilu se razvija u vazduhu. Stablo jabuke, kao i kod većine voćaka sastoji se od glavne osovine nastale od debla (vođice), koja najčešće raste vertikalno naviše i osnovnih (skeletnih, ramenih) grana — krune, koje rastu pod izvesnim uglom. Na stablu većine drvenastih biljaka (pa i jabuke) listovi su spiralno raspoređeni, a u pazuhu listova nalaze se pupoljci. Stablo jabuke je po pravilu snažnog debla i krune velikih razmera.

List je osnovni vegetativni organ jabuke. Javlja se kao izraštaj na stablu i deo je jedinstvenog organa — izdanka. List jabuke je ograničenog rasta, jer ne zadržava tvorno tkivo. Polazi od nodusa i takvog je rasporeda na izdanku i omogućava jabuci optimalno iskorišćavanje raspoložive količine svetlosti. Od broja listova i njihovog zdravstvenog stanja zavisi rodnost jabuke i kvalitet plodova. Lišće jabuke je prosto jer se sastoji samo od jedne liske i peteljke. Oblik liske Jabuke može biti: okruglast, jajast, ovalan, lancetast i dr.

Generativni organi služe za razmnožavanje koji omogućavaju opstanak vrste. To su cvet, plod i seme.

Cvet je skraćeni izdanak ograničenog rastenja, čiji su listovi preobraženi radi polnog razmnožavanja koje se u njemu obavlja i dovodi do obrazovanja semena i ploda. Kod jabuke cvet je tipičan — potpun — hermafroditan, sa izraženim sledećim delovima: čašicom— sastavljenom od 5 čašičnih listića, krunicom — sastavljenom od 5 kruničnih listića, prašnicima— sastavljenim od većeg broja prašnika i jednim tučkom. Po rasporedu cvetovi jabuke su grupisani u grozdastu cvast gronju.

Plod (fructus) jabuke je u biološkom smislu organ koji se posle oplođenja razvija iz plodnika i drugih delova cveta ili cvasti. Plod jabuke prema načinu postanka pripada monoantokarpnim plodovima (koji su nastali iz jednog cveta) i botaničkom tipu ploda sinkarpna koštunica. To je poseban slučaj koštunice čiji je perikarp (plodov omotač) izgrađen od većeg broja međusobno sraslih oplodnih listića. Ovaj tip ploda sreće se kod svih jabučastih vrsti voćaka. Sočni deo ploda razrastanjem cvetne lože, Dok se mezokarp u vidu tankog sloja nalazi neposredno oko semene kućice, odnosno pergamentnih komorica koje odgovaraju endokarpu. Egzokarp predstavlja pokožicu ploda.

Seme jabuke se razvija iz semenog zametka, obično posle oplođenja. U plodu jabuke najčešće se nalazi 10 semena, a kod nekih sorti i do 20. Kod triploidnih sorti taj broj je znatno manji (3—4), a vrlo često je seme šturo. Plodovi nastali bez oplođenja su bez semena.

Godišnji ciklus jabuke karakteriše se smenjivanjem perioda zimskog mirovanja sa periodom vegetacije.

Ovaj period u godišnjem razvoju jabuke traje relativno dugo, 5-6 i više meseci. Period dubokog mirovanja se deli na početno, duboko i prinudno zimsko mirovanje. Duboko mirovanje je uslovljeno prvenstveno naslednim karakteristikama genotipova. Trajanje dubokog mirovanja se odvija bez obzira na uslove sredine. U periodu trajanja dubokog mirovanja vegetacija se ne može izazvati tj. zimsko mirovanje se ne može prekinuti. Duboko mirovanje je veoma značajno, jer samo one voćke koje su bile dovoljno izložene niskim temperaturama mogu u proleće, kada vreme otopli normalno da stupe u period vegetacije. Broj dana sa niskim temperaturama potrebnih jabuci za normalno odvijanje svih procesa u periodu vegetacije iznosi od 45 do 65 dana. Prinudno mirovanje traje nešto duže od dubokog. Ono je prinudno jer ga izazivaju nepovoljni ekološki faktori sa niskim temperaturama kao najjačim faktorom, a može se prekinuti povećanjem temperature.

Period vegetacije jabuke traje od trenutka kretanja sokova, preko bubrenja prvih pupoljaka u proleće, pa sve dok ne otpadne lišće u jesen. Period vegetacije ima svoj početak, tok i trajanje kod svake sorte, koji su uslovljeni naslednim, biološkim i drugim faktorima. Period vegetacije ima više faza, od kojih su najizraženije: rastenje korena, pupljenje, listanje, porast letorasta, cvetanje, oplođenje, razvitak ploda, diferenciranje cvetnih pupoljaka, otpadanje ploda i otpadanje listića.

Diferenciranje cvetnih pupoljaka je dugotrajan i veoma složen proces od koga zavisi rodnost voćaka u predstojećoj vegetaciji. Diferenciranje cvetnih pupoljaka počinje sredinom tekuće vegetacije, produžava u toku jeseni i zime a završava početkom pupljenja. Proces diferenciranja traje 8-10 meseci. Početak formiranja cvetnih začetaka je nasledna osobina sorte, a najčešće je krajem juna i u prvoj dekadi jula, pa do kraja vegetacije. Početak diferenciranja pupoljaka uslovljen je faktorima spoljne sredine: meteorološkim, edafskim, agrotehnikom, pomotehnikom, starošću voćke, položajem grana u kruni, uticajem podloge. Da bi jabuke mogle da borazuju cvetne pupoljke potrebno je da se nalaze u stadijumu zrelosti i periodu rodnosti. U stablu mora da postoji fiziološka ravnoteža, tj. povoljan odnos između količine ugljenih hidrata i mineralnog azota. Osim toga, u stablima jabuke mora da bude obezbeđena dovoljna količina i biljnih hormona, kao i da ekološki činioci budu povoljni za proticanje fotosinteze, pre svih: osvetljenje, temperatura i vlaga.

Od početka, redosleda, toka, trajanja i obilnosti cvetanja zavisi rodnost jabuke. Najkritičnija je fenofaza jabuke, s obzirom na osetljivost cvetova i cvetnih elemenata na prolećne mrazeve, kao i na napade štetočina i bolesti. Vreme cvetanja zavisi od genotipskih osobina vrste i sorte, kao i od delovanja ekoloških činilaca. Sve sorte se po vremenu cvetanja mogu grupisati u četiri grupe:

1. Ranocvetne
2. Srednje ranocvetne
3. Srednje poznocvetne
4. Poznocvetne

Kod jabuke, kao kod svih voćaka, u fenofazi se mogu razlikovati tri osnovne podfaze:

1. Početak cvetanja — kada su otvoreni prvi cvetovi.
2. Puno cvetanje — kada se otvori 75—90% cvetova i traje sve dok sa voćke ne otpadne više od 75% kruničnih listića.
3. Kraj cvetanja — kada sa svih cvetova otpadnu krunični listići.

Trajanje cvetanja jabuke u proseku se kreće od 20 do 25 dana, dok razlika između grupa ranocvetnih i poznocvetnih sorti prosečno iznosi od 8 do 10 dana.

Oprašivanje jabuke se obavlja uz pomoć insekata (entomofilija ). Kod sorti jabuke entomofilija je odlučujući činilac oprašivanja. Ona je omogućena i građom cveta, koji je kod jabuke prilagođen za takav proces, a bela krunica privlačna za insekte koji nanose sakupljeni polen na žig tučka. U posredovanju pri oprašivanju učestvuje veliki broj insekata: divlje pčele, ose, bumbari, neke vrste muva i dr. Među njima, kao najvažniji insekt za oprašivanje je medonosna pčela. Smatra se da je za postizanje visokih i stabilnih prinosa jabuke, odnosno za obezbeđenje obilatog oprašivanja potrebno najmanje 2-3 pčelinjih društava po hektaru, koja ne bi trebalo da budu udaljena od zasada jabuke više od 100m.

Da bi došlo do oplođenja neophodno je da se uspešno obavi oprašivanje, kao i da budu ispunjeni odgovarajući biološki i ekološki uslovi. Od bioloških činilaca značajni su: dobra klijavost polena, kao i podudarnost sa tučkom sorte koja se oprašuje, funkcionalna sposobnost žiga u momentu oprašivanja i funkcionalna sposobnost embrionove kesice u trenutku kad do nje dođe polenova cevčica. Sve to mora da bude praćeno i povoljnim ekološkim prilikama: pre svega temperaturom iznad 15 °C (optimalna za većinu sorti jabuke između 21 °C i 25 °C) i relativnom vlažnošću vazduha većom od 50% (optimalna za većinu sorti jabuke između 65 i 80%). Za normalnu rodnost jabuke (od 40-50-60 t/ha) potrebno je da se oplodi 10-15% cvetova. Skoro sve sorte jabuke su samobesplodne, jer sopstvenim polenom ne mogu da se oplode. Zbog toga moraju da se gaje sa sortama oprašivačima.

Posle dvojnog oplođenja embrion (klica) i perikarp (plodov omotač) počinju da se razvijaju i u toku razvitka do potpunog formiranja prolaze kroz različite etape. Za razvoj perikarpa karakteristične su tri etape, a za razvoj embriona dve (formiranje predzametka i obrazovanje kotiledona, endosperma i semenjače).

• Prva etapa plodovog omotača odlikuje se deobom ćelija, intenzivnim porastom i neznatnim uvećanjem obima ploda. Počinje odmah posle oplođenja i završava se kada nukleus dostigne maksimalne razmere. U tom periodu porast klice je usporen. Ova etapa kod jabuke traje 3-4 nedelje.
• Drugu etapu razvoja perikarpa karakteriše izduživanje postojećih ćelija i opšti usporeniji rast. Dužina trajanja ove etape pre svega zavisi od vremena sazrevanja plodova i predstavlja sortnu specifičnost. Za ovu etapu je potrebna dobra snabdevenost vodom i povoljne temperature. Na kraju ove etape rast ploda se prirodno završava, ali se time ne prekida razvitak ploda.
• Treća etapa razvoja ploda karakteriše se brojnim biološko-fiziološkim promenama, kao i ubrzanim uvećanjem mase ploda. Plod omekšava, menja se osnovna zelena boja u žutu i intenzivno se pojavljuje dopunska crvena boja. Skrob se transformiše u disaharid — saharozu i monosaharide — glukozu i fruktozu, a smanjuju se kiseline. Plod stupa u fiziološku zrelost i postaje sve pogodniji za upotrebu u svežem stanju. Može da počne berba.

Ekologija jabuke proučava uzajamno delovanje jabuke i sredine u kojoj živi. Život, rodnost, kvalitet plodova i rentabilnost proizvodnje jabuke zavise od životnog staništa u kome se ona gaji.Jabuka je veoma osetljiva na spoljašnju sredinu. Zbog toga je potrebno da se pri gajenju jabuke dobro prouče ekološki faktori koji vladaju u pojedinim rejonima, oblastima i zemljama, kao i uslovi u kojima jabuka može najbolje da uspeva i rađa da bi se izvršio najbolji izbor sorti, a tehnologijom proizvodnje obezbedili optimalni uslovi.

Aktivnost jabuke odvija se u dve fizički različite sredine, u prizemnom sloju vazduha — atmosferi i gornjih slojeva zemljišta, koje podjednako značajno utiču na porast i razviće jabuke, to treba, pri gajenju jabuke, posebno proučiti elemente klime prizemnog sloja vazduha i klime zemljišta. Na klimu atmosfere jednog kraja neznatno utiče čovek i nije je moguće popraviti i učiniti prikladnom za gajenje jabuke ako je ona nepovoljna. To znači da se klimatski uslovi atmosfere vrlo često javljaju kao ograničavajući činioci u organizaciji voćarske proizvodnje. S druge strane, na poboljšanje klime zemljišta može se znatno uticati nizom agrotehničkih mera (navodnjavanje, odvodnjavanje, zastiranje zemljišta).

Za život jabuke najznačajniji su sledeći klimatski elementi: svetlost, toplota, voda i vlažnost, vetar.

Svetlost služi jabuci kao direktan izvor energije, za proces fotosinteze i kao izvor toplote neophodne za normalan tok fizioloških procesa. Jabuka je izrazito fotofilna biljka, što se vidi iz njene građe, razvijenosti krune, rasporeda grana, položaja grančica, rasporeda lišća i uopšte cele njene građe, koja je prilagođena da maksimalno koristi svetlost. Svetlost utiče na jabuku svojim intenzitetom, trajanjem i periodičnošću osvetljavanja. Sunčeva svetlost je neophodna za porast mladara i grana, za diferencijaciju pupoljaka u rodne, za obojenost i kvalitet plodova. Mada oblik krune zavisi od genetskih faktora, svetlost takođe vrlo značajno utiče, kako na njen oblik, tako i na njenu razvijenost, funkciju lišća, formiranje pojedinih grana, razmeštaj rodnih grančica, održavanje plodova, kvalitet i trajnost plodova, itd. Svetlost je neophodna i korisna za jabuku, a potrebe za njom su različite zavisno od sorte.

Toplota je apsolutno neophodan uslov ne samo za uspevanje jabuke, nego i za njeno održavanje. Bez neophodne toplote jabuka ne može da živi, jer toplota uslovljava osnovne životne procese kao što su disanje, transpiracija, usvajanje mineralnih materija, fotosinteza, obrazovanje cvetnih pupoljaka, zametanje, razvijanje plodova, itd. Uslovi toplote za pojedine sorte variraju u osetnoj meri. Najvećem broju sorti jabuke odgovara umerenokontinentalna klima sa srednjom godišnjom temperaturom vazduha između 8° i 20 °C i srednjom temperaturom vazduha u toku vegetacionog perioda (april—oktobar) između 15° i 21 °C. Niske zimske temperature mogu da izazovu različita oštećenja jabuke. Prema mrazevima su najosetljivije sadnice u rastilima i mlada stabla u zasadima. Visoke letnje temperature iznad 30 °C i niska relativna vlaga vazduha (manja od 30%) i suša mogu da budu uzrok pojave sunčevih ožegotina plodova, jabuke kao i oštećenja lišća mladara. Problem u gajenju jabuke predstavljaju pozni prolećni i rani jesenji mrazevi.

Temperatura zemljišta utiče na složene procese u zemljištu i apsorpcionu moć korena, Što se odražava i na opšte stanje voćke. U zimskom periodu često dolazi do oštećenja korena ili njegovih delova. Zbog toga je poznavanje termičkih granica u okviru kojih se kreće temperatura zemljišta na raznim dubinama, od velikog praktičnog značaja.

Bez vode je život jabuke nemoguć. Voda se nalazi u sredini u kojoj se jabuka gaji — u zemljištu i vazduhu, pa se govori o vlažnosti zemljišta i relativnoj vlažnosti vazduha. Jabuka podmiruje svoje potrebe za vodom padavinama i navodnjavanjem. Plod jabuke sadrži oko 86% vode, pa je razumljivo zašto su za obilan rod i dobar kvalitet ploda neophodne velike količine vode. U nedostatku vode plodovi se teško zameću i lako otpadaju, cvetni pupoljci se teže obrazuju, vegetativni prirast je slabiji, a rezerve hranjivih supstanci su manje, pa su oštećenja od mrazeva češća. Suvišak vode u zemljištu može da bude štetan. U takvim uslovima, zbog nedostatka kiseonika može da dođe do gušenja korena. Količina vode potrebna za normalno razviće i rodnost jabuke zavisi od tipa zemljišta i načina njegovog održavanja, prosečne vegetacione temperature vazduha, relativne vlažnosti vazduha, vetrova, ekspozicije i drugih činilaca. Relativna vlažnost vazduha znatno utiče na prinos, kvalitet i trajašnost plodova jabuke. Smatra se da je za uspevanje jabuke povoljno kada je relativna vlažnost vazduha visoka (oko 75%). Od vlažnosti vazduha zavisi i isparavanje vode iz zemljišta i transpiracija. Jabuka nalazi povoljne uslove za gajenje u podneblju s ravnomerno raspoređenim i dovoljnim količinama vodenih taloga u toku vegetacije (600mm i više). Jabuci je vlaga naročito potrebna od maja do septembra.

U većini slučajeva ima nepovoljno dejstvo u proizvodnji jabuke. Uticaj vetra zavisi od jačine, smera, učestalosti i načina na koji duva (s udarom ili bez udara), kao i od fiziološkog stanja voćke u trenutku pojave vetra. Vetrovi u toku vegetacione periode isušuju zemljište i zeljaste delove jabuke. Vetar je naročito štetan u vreme cvetanja jabuke, jer suši žig tučka, ometa rad pčela, klijanje polena i oplođenje. Vetar potpomaže širenje prouzrokovača bolesti i štetočina i ometa ili onemogućava prskanje radi zaštite stabala jabuke. Tokom zime vetrovi mogu da pojačaju štetno dejstvo mraza. Nepovoljno dejstvo vetra može znatno da se ublaži podizanjem vetrozaštitnih pojaseva. Blag povetarac je koristan. On obnavlja vazduh oko stabla jabuke i pri tome stalno donosi nove količine ugljen-dioksida neophodnog za fotosintezu. Povetarac prosušuje površinu lišća i otežava razvoj gljivičnih bolesti, a naročito čađave krastavosti. Vetar smanjuje opasnost od poznih i ranih mrazeva. Povoljni položaji za podizanje jabučnjaka treba ja budu zaklonjeni od dominantnih vetrova (zapadni, severozapadni i jugozapadni), naročito u toku vegetacije.

Zemljište je sredina u kojoj se jabuka ukorenjuje i iz koje se snabdeva vazduhom, vodom i u njoj rastvorenim mineralnim supstancama. s obzirom na to da je jabuka višegodišnja biljka, izbor zemljišta za podizanje zasada je utoliko značajniji. Zemljište je ekološki činilac od koga zavisi život, rodnost i dugovečnost jabuke, kao i kvalitet njenih plodova. Jabučnjake, a naročito intenzivne, treba podizati na dubokim, strukturnim, umereno vlažnim i plodnim zemljištima. Vodni, vazdušni i toplotni režim zemljišta smatra se povoljnim ako zemljišne šupljine (pore) sadrže oko 60% vode i 40% vazduha, a temperatura zemljišta se kreće od 15° do 20 °C.

Za proizvodnju jabuke najbolja su ilovasta zemljišta, jer imaju povoljan vodni, vazdušni i toplotni režim, sadrže dovoljno hranjivih supstanci i lako se obrađuju. U nedostatku takvih zemljišta mogu se koristiti glinovita zemljišta kod kojih količina gline i praha ne prelazi 70%, ali pod uslovom da imaju propustljivost za vodu.

Peskovita zemljišta brzo gube vodu i obično su siromašna hranljivom materijom i lako se obrađuju. Ona mogu da se koriste za proizvodnju jabuke ako se intenzivno đubre i navodnjavaju.

Krečna zemljišta sa više od 5% kalcijum-karbonata smanjuju pokretljivost mikro i makro elemenata, pa jabuka pati od hloroze.

Humusna zemljišta s humusom više od 3% imaju mrvičastu strukturu i pogodna su za gajenje jabuke.

Podloga predstavlja posrednika između plemenite sorte jabuke i zemljišta.

Postoje dve vrste podloga po načinu postanka: generativne i vegetativne.

Generativne podloge se dobijaju iz semena šumskih divljih jabuka pri čemu treba imati u vidu da postoji veliki broj divljaka koje se razlikuju po bujnosti, rodnosti i otpornosti na bolesti pri čemu se mora voditi računa pri izboru divljih jabuka za generativne podloge. Pošto ove podloge daju bujna stabla sve ređe se koriste u praksi.

Vegetativne podloge za jabuku se dele po bujnosti na: slabobujne, srednje bujne, bujne i vrlo bujne.

Najpoznatije podloge i najviše raširene kod nas i u svetu su:

• Ist maling, označene slovom M i arapskim brojem.
• Maling merton, označene slovima MM i arapskim brojevima od 101 do 115

Slabobujne podloge: M 9, M 26, M 27.

Srednje bujne podloge: M 2, M 4, M 7, MM 104 i MM 106 Bujne podloge: M 11, MM 109, MM 111 i sejanac divlje jabuke.

Veoma bujne podloge: M 16 i M 25.

Za podizanje savremenih plantažnih zasada kod nas najviše se preporučuju podloge:M 9, M 26 i MM 106. Podloge M 9 i M 26 su podloge za gustu sadnju bez koje nema intenzivne proizvodnje. Na žalost ove dve podloge se slabo ukorenjavaju, pa je neophodno obezbediti im naslon u toku čitavog života.^[6]

Da bi se jabuka pravilno orezala, moraju se razlikovati nerodne i rodne grane. Tipične nerodne grane jabuke su vodopije, jednogodišnji lastari izbili na starijim osnovnim granama. Zimskom rezidbom uklanjaju se do osnove. Najlakše se prepoznaju po tome što su duže od lastara sa cvetnim i drvnim pupoljkom. Druga vrsta nerodnih grana su lastari izbili na dvogodišnjem drvetu, koji po pravilu ne nose cvetne pupoljke (osim kod “zlatnog delišesa” i “jonatana”). Ovi lastari su od posebnog značaja jer se na njima obrazuju rodne grane u sledećoj vegetaciji. Ove grane se uklanjaju samo ako ih je previše. Od rodnih grana treba razlikovati vite i kratke rodne grane. Prve su dugačke 10—25 cm, tanke su i sa jednim cvetnim pupoljkom na vrhu. Daju slabiji kvalitet ploda i uglavnom se potpuno uklanjaju. Najkvalitetnije rodno drvo jabuke predstavljaju rodne grane dužine 1—10 cm. One se, zavisnosti od sorte, obrazuju na dvogodišnjem ili starijem drvetu. Najkvalitetnije plodove daju u prvoj godini posle obrazovanja cvetnih pupoljaka, a sa starošću kvalitet ploda opada. Ove rodne grane se ne orezuju, osim sto se ponekad proređuju, ako su preguste. Osnovni cilj rezidbe jabuka je ostavljanje obilja kratkih rodnih grana. Da bi se obnovile kratke rodne grane, koje vremenom daju kvalitetne grane, neophodno je ostavljati i lastare na nerodnom drvetu, na kojima će se one obrazovati.^[7]

Jabuku napada veliki broj prouzrokovača bolesti (od kojih su ekonomski najznačajnije: čađava pegavost, pepelnica, plamenjača i dr.) i štetočina (kao što su: jabučni cvetojed, jabučni smotavac, lisne vaši (sa skoro 12 generacija godišnje), lisni mineri, crveni pauk i dr.), tako da je gajenje tokom pojedinih godina moguće jedino uz primenu više od 12 tretiranja pesticidima što je u poređenju sa zaštitom drugih voćnih vrsta i njihovih sorti neuporedivo više.

Prema vrsti prouzrokovača bolesti dele se na:

• Gljivične bolesti (mikoze)
• Bakterijalne bolesti (bakterioze)
• Virusne bolesti (viroze)

Pri izboru sorti mora se voditi računa o njihovim potrebama u pogledu prirodnih uslova za uspevanje. Postoje sorte koje dobro uspevaju u svim sredinama, ali ne daju svuda dobar kvalitet plodova. danas se u svetu gaji veliki broj sorti jabuke. Zato izbor odgovarajuće sorte nije jednostavan, jer i standardne svetske sorte imaju izvesne mane.

Najpoznatije domaće sorte jabuke su: Budimka, Kolačara, Šumatovka, Čačanska pozna, Petrovača i druge. Najpoznatije svetske sorte jabuke su: Greni Smit (Grenny Smith), Jonatan (Jonathan) Ajdared (Idared), Zlatni delišes (Golden delicious) i druge.

Budimka

Budimka je dugovečna sorta, najbolje joj odgovaraju brdskoplaninska područja, plodna, laka i umereno vlažna zemljišta. Otporna je prema zimskim i poznim prolećnim mrazevima. Relativno je otporna prema prouzrokovaču čađave krastavosti (Venturia inaequallis) i pepelnice (Podosphaera leucotricha). Bere se u prvoj polovini oktobra, a čuva do maja.

Stablo je snažno, s razvijenom krunom velike nosivosti i do stupanja u rod raste piramidalno. Bujna je i diploidna sorta. Dobro oprašuje druge sorte, a nju dobro oprašuju jonatan, ružičasti i zlatni delišes. Kasno počinje da rađa, a zatim dobro rađa. Plod je srednje krupan, okruglastoloptast, često asimetričan. Pokožica ploda je zelenkasto-žućkasta, a sa sunčane strane bledoružičasta. Meso je beličasto, čvrsto, slatko i pomalo nakiselo. Dobro podnosi rukovanje i prevoz. Na mestu uboja stvara se zaštitna pluta. Koristi se za industrijsku preradu, a u manjoj meri i za stonu upotrebu.

Kolačara

Stara domaća sporta, nepoznatog porekla. Sazreva polovinom oktobra, čuva se u običnim uslovima do aprila. Stablo je vrlo bujno, okruglasto- amrelastog oblika. Triploidna sorta slabe klijavosti polena. Dobar oprašivač joj je Budimka.

Plod je krupan do vrlo krupan, izrazito okruglasto-kolačastog oblika. Pokožica je tanka i sjajna, masna, osnovne žutozelenkaste, odnosno slamastožute boje. sa sunčane strane ploda javlja se dopunsko rumenilo u vidu pramenova. Meso je beličasto zelenkaste boje, polučvrsto, sočno- kiselog trpkog ukusa sa malo arome, osrednjeg kvaliteta.

Slabe je transportabilnosti. Osetljiva je na većinu bolesti i štetočina posebno na Moniliju i crvljivost ploda.

Čačanska pozna

Stvorena je ukrštanjem sorti Starking (Starking) i Jonatan (Jonathan). Hibridizacija je sprovedena 1959. godine, a za sortu je priznata 1971. godine. Selekcionari su prof. dr Petar Mišić i dr Milisav Gavrilović.

Stablo je pravo, cilindrično i snažno. Pripada grupi bujnih sorti jabuke. Kruna je široko piramidalna, sa srednje dugim, dobro obraslim granama, otvorenih uglova grananja. Kora je sive boje sa izraženim belim lenticelama. Letorasti su pravi, jaki, tamniji od skeletnih grana, sa lenticelama srednje veličine. Lisni i drvni pupoljci su srednje veličine, zašiljeni i priljubljeni uz grančice. Cvetni pupoljci su krupni, pri vrhu zašiljeni. List je krupan, eliptičan, sa zaobljenim vrhom, široko nazubljen, taman, gladak, sa kratkom peteljkom. Cvet je srednje veličine, bele boje i pravilan. Cveta srednjekasno. Diploidna je sorta. Na slabo bujnim podlogama ranije prorodi i daje dobre prinose. Nije osetljiva prema prouzrokovaču čađave krastavosti i pepelnice.

Plod je krupan (prosečne mase 200 g), okruglasto-spljošten (prosečne visine 66 mm i širine 79 mm), sa slabo izraženim rebrima na vrhu ploda. Čašica je poluotvorena do zatvorena, i nalazi se u srednje širokom i srednje dubokom levkastom udubljenju okruženom slabim rebrima. Pokožica ploda je srednje debela, elastična, sjajna i presvučena voštanom prevlakom. Osnovna boja pokožice je zelenožuta, a dopunska tamnocrvena pokriva 80% površine ploda. Meso ploda je čvrsto, bledožute boje, srednje kiselo, izražene arome, sadrži 11,5% ukupnih šećera i 0,79% ukupnih kiselina. Semena kućica je krupna, oblika lukovice, sa neprekidnom osom. Seme je izduženo, na sredini prošireno i pri vrhu zašiljeno. Peteljka je srednje duga, a peteljkino udubljenje srednje duboko i srednje široko, bez izražene rđaste prevlake.

Sazreva krajem septembra i početkom oktobra. Plodovi se u standardnim hladnjačama mogu čuvati do kraja marta.

Po svojim privredno-biološkim osobinama pripada grupi zimskih sorti kvalitetnog ploda i preporučuje se za gajenje na manjim površinama okalemljena na vegetativnim podlogama slabe bujnosti.^[8]

Petrovača

 

Nepoznatog porekla. Sporadično se sreće u mnogim jabučarskim područjima naše zemlje.

Sazreva početkom jula. Stablo je bujno. Kruna je širokopiramidalna. Petrovača je relativno otporna prema prouzrokovačima bolesti.

Plod je vrlo sitan (oko 40g), loptastokupast. Pokožica je tanka, slamastožuta, a sa sunčane strane prošarana rumenilom. Meso je belo, dosta slatko. Rana je sorta jabuke. Kvalitet ploda petrovače zaostaje za novim, boljim ranim sortama jabuke, pa postepeno iščezava.

Šumatovka

Stara domaća sorta, nepoznatog porekla. Sazreva krajem oktobra, a može da se čuva do maja.

Stablo je bujno, dugovečno, uskopiramidalne krune. otporna je na prouzrokovače bolesti, mrazeve, sušu, i jake vetrove. Cveta srednje rano. Počinje da rađa srednje rano i kasnije rađa redovno i obilno.

Plod je sitan (50—80 g) izduženo-loptastog oblika. Pokožica je srednje debela, sjajna, osnovne zelenkastožute boje, koja je većim delom prekrivena tamnocrvenom dopunskom bojom. Meso je beličasto, čvrsto, sočno, slatkonakiselog ukusa, osrednjeg kvaliteta.

Dobre je manipulativnosti i transportabilnosti. Pogodna je kao sirovina za industrijsku preradu.

Kiseljača, Kožara, Mirisavka, Đula^[9], Kantaruša^[9], Šarunka^[9], Ilinjača^[9].

Greni Smit

 

Potiče iz Australije. Otkrivena je kao spontani sejanac nepoznatih roditelja. Sazreva sredinom oktobra, a plodovi u hladnjači mogu da se čuvaju do kraja maja. Cveta srednje pozno i relativno je otporna prema prouzrokovačima pepelnice i čađave krastavosti. Rano počinje da rađa, a zatim rađa obilno i redovno. Dobri rezultati postižu se na slabo bujnim podlogama (M 9, M 27). Diploidna je i bujna sorta. dobro je oprašuju Zlatni delišes, Jonatan i Ajdared. Plod je dosta krupan, velike specifične težine, kupasto izdužen. Pokožica ploda je zelena. Meso je čvrsto, sočno, beličasto, slatkonakiselo, osrednjeg kvaliteta. Ukus ploda se poboljšava čuvanjem.

Jonatan

 

Potiče iz SAD. Nastala je iz semena sorte Ezopus, 1800. godine. Sazreva u prvoj polovini septembra, a može da se čuva do aprilu običnoj hladnjači. Plod je srednje krupan do krupan (200g), širi nego duži. Peteljka je kratka i debela. Pokožica ploda je glatka, zelenkasto žuta, velikim delom prekrivena lepom crvenom bojom koja sa osunčane strane prelazi u tamnocrvenu. Meso ploda je umereno čvrsto, vinasto nakiselo, sočno sa specifičnom aromom, izvanrednog je ukusa i odličnog kvaliteta. Po kvalitetu ploda ovo je do sada najbolja i gotovo idealna sorta jabuke.

Stablo je srednje bujno, vrlo tankih oborenih grančica, prorodi vrlo rano, rađa obilno i redovno, a plod gotovo nikada ne napada jabučni crv. Za dobar razvoj neophodno je duboko i plodno zemljište, dovoljno vlage u zemljištu tokom cele vegetacije. Takođe, traži tople i sunčane položaje. Samo u ovakvim uslovima Jonatan daje pun kvalitet plodova. Mana ove visoko plemenite sorte je izražena osetljivost prema pepelnici, pa treba razmnožavati tipove krupnijih plodova koji su otporniji prema pepelnici.

Ajdared

 

Poreklom iz SAD, gde je stvoren u eksperimentalnoj voćarskoj stanici u državi Ajdaho ukrštanjem Jonatana i Vagnera, 1935. godine, a u proizvodnji je od 1942. godine. Slabo je bujna diploidna sorta. Sazreva krajem septembra, a plodovi se u hladnjači čuvaju do kraja maja. Pogodna je za gajenje u gustim zasadima. Na plodnom zemljištu treba ga kalemiti na slabo bujnim vegetativnim podlogama ( M 26, MM 106). Cveta srednje rano i osetljiv je na pozne prolećne i rane jesenje mrazeve. Dobar je oprašivač, a njega dobro oprašuju Melroz, Zlatni delišes i Greni Smit. Plod je krupan, spljoštenookruglast (loptastokolačast), svetlocrvene boje. Meso je beličasto, sočno, čvrsto, nakiselo, ukusno. Ajdared je osetljiv prema prouzrokovaču pepelnice. Za uspešno gajenje neophodni su uslovi kao i za Jonatan.

Zlatni delišes

 

Nađen u SAD, u državi Zapadna Virdžinija, kao slučajni sejanac, a u proizvodnju je uveden 1916. godine. Sada je jedna od najrasprostranjenijih sorti jabuke u svim zemljama gde se jabuka gaji. Plodovi sazrevaju krajem septembra, a u hladnjači se čuvaju do kraja maja. Cveta srednje pozno. Pogodan je za gajenje u plantažnim zasadima. Bolje rezultate daje na vegetativnim podlogama srednje i slabe bujnosti ( M 9, M 27, M 4, MM 106). Osetljiv je prema prouzrokovaču čađave krastavosti, otporan prema izazivaču pepelnice. Stablo Zlatnog delišesa je srednje bujno, s glatkom korom. Rano prorodi i rađa obilno i redovno, nekada čak i prerodi, pa se plodovi moraju proređivati. Diploidna je sorta i dobar oprašivač za mnoge sorte. dobro ga oprašuju Jonatan, Ajdared, Greni Smit i Gloster.

Plod je srednje krupan do krupan (160—200 g). Pokožica je tanka i glatka, žuta, žutozelena i zelena. tipične je žute boje sa nešto malo rumenila na sunčanoj strani. pokožica je često prekrivena rđastom prevlakom. Meso ploda je žućkasto, čvrsto, slatko-nakiselo sa vrlo prijatnom specifičnom aromom.

Pri gajenju Zlatnog delišesa treba voditi računa da plodovi ne poprime rđastu prevlaku. Novija istraživanja su pokazala da rđaste pege mogu biti prouzrokovane nekim virusom, pa se radi na tome da se selekcijom izdvoje tipovi otporni prema virusu. Tako je u Holandiji odabran klon B Zlatnog delišesa, koji nije zaražen virusom i rodniji je od Zlatnog delišesa pa mu se sve više daje prednost u plantažnim zasadima.

Gala

 

Poreklom sa Novog Zelanda, u svetu je jedna od vodećih sorti. Bere se od prve do treće dekade avgusta. Veoma je rodna, umerene od jake bujnosti. Plodovi su pravilni, konični, dominantnog promera, slatkog ukusa sa dopunskom crvenom bojom u vidu pruga ili mrlje. Slabo osetljiva na pepelnicu, osetljiva na čađavu krastavost i bakterioznu plamenjaču, a veoma osetljiva na rak kore. Dopunska boja kod osnovne sorte nije dovoljno razvijena te se stalno izdvajaju bolje obojeni klonovi.

Fudži

 

Japanska sorta, mana ove sorte je loša obojenost. Veoma bujna sorta koja zahteva obavezno proređivanje plodova, jer je sklona alternativnom rađanju. Bere se u oktobru i mogu se dugo čuvati. Plodovi su nepravilni, srednje krupni, bledozelene boje sa crvenom dopunskom bojom koja je takođe veoma bleda. Meso je sočno, veoma slatko sa aromom. Malo je osetljiva na pepelnicu i bakterioznu plamenjaču, ali je osetljiva na čađavu krastavost, rak kore i grinje.

•  
  Plantaža jabuke
•  
  Procvetalo jabukovo drvo
•  
  Jabuka u punom rodu
•  
  Jabuke u šećernom sirupu
•  
  Pupoljci
•  
  Petrovače
•  
  domaće i divlja jabuka

• Vermont Extension - Disease resistant crabapples
• Ontario Ministry of Agriculture and Food - Crabapple pollenizers for apples
• University of Georgia - Producing crabapple jelly
• East of England Apples and Orchards Project
• Over 700 apple variety listings from AllAboutApples.com
• Wild apples in Kazakhstan: 1995 and 1996 expeditions
• Over 2000 apples in the UK's National Fruit Collections
• U.S Apple Association Guide with some years and places of cultivar origins
• Apple Facts from the UK's Institute of Food Research
• National Center for Home Food Preservation - Preserving Apples Arhivirano 2011-10-04 na Wayback Machine-u
• Washington State Apple Commission
• Kulinarski recepti sa jabukama
• Institut za voćarstvo, Čačak
• Poljoprivredni fakultet- Univerzitet u Beogradu
• Poljoprivredni fakultet- Univerzitet u Novom Sadu