Ahnenerbe

 

U januaru 1929. Hajnrih Himler je postavljen za vođu Šucštafela. On je odmah pokrenuo masovnu kampanju za regrutovanje novih članova, čiji broj se popeo na 10.000 za samo dve godine.^[3] Posle toga je započeo transformaciju ove organizacije u „rasnu elitu“ mladih nordijskih muškaraca. Ovo je završeno otvaranjem Kancelarije za rasna pitanja i naseljavanje (nem. Rasse- und Siedlungshauptamt-SS) (skraćeno RuSHA) čiji je osnovni cilj bio „očuvanje rasne čistoće SS-a“. Za vođu je imenovan Rihard Valter Dar.

Ovo je dovelo do razvoja kampanje posvećene edukaciji novih članova o njihovoj nordijskoj prošlosti u vidu nedeljnih predavanja koja su držali uglavnom svršeni studenti. Kao literatura je korišćen propagandni nacistički časopis SS-Lajtheft, koji je izlazio od 1934. do 1945. godine.

U berlinskom štabu SS-a 1. jula 1935. Himler se sastao sa pet eksperata za rase, na čelu sa Darom i poznatim nemačkim istoričarem Hermanom Virtom. Oni su zajedno osnovali organizaciju koja se prvobitno zvala Deutsches Ahnenerbe--Studiengesellschaft für Geistesurgeschichte, da bi 1937. godine promenila ime u Ahnenerbe. Tom prilikom je Himler postavljen za vrhovnog nadzornika, a Virt za predsednika organizacije.

Početkom 1937. Virt je napustio Anenerbe, a za novog predsednika je 1. februara iste godine postavljen Valter Vist. On je bio stručnjak za Indiju i dekan Ludvig-Maksimilijanovog univerziteta u Minhenu. Regrutovao ga je u maju 1936. godine izvršni sekretar Volfram Sivers.^[3]

U januaru 1939. ova organizacija je postala sastavni deo Šucštafela.

Anenerbe je organizovala veliki broj ekspedicija različitog karaktera širom sveta.

Nakon putovanja u Bohuslan (provinciju na jugozapadu Švedske) 19. februara 1936. godine, Virt je ubedio Himlera da pošalje ekspediciju u ovaj region. To je bila prva zvanična ekspedicija koju je finansirala Anenerbe. Bohuslan je poznat po velikoj količini petroglifa (simbola urezanih u stene) za koje je Virt verovao da predstavljaju oblik drevnog pisma, preteču svih danas poznatih sistema pisanja. Himler je za generalnog direktora ekspedicije postavio Volframa Siversa, najverovatnije zbog problema sa upravljanjem novčanim sredstvima koje je ranije imao Virt.^[3]

Ekspedicija je krenula na tromesečno putovanje 4. avgusta 1936. sa nemačkog ostrva Rigen do švedske oblasti Baka, poznatog nalazišta umetnosti na stenama. Uprkos scenama koje su prikazivale ratnike, životinje i brodove, Virt je usmerio svoju pažnju na linije i krugove za koje je verovao da sačinjavaju praistorijski alfabet.

Mada su njegove studije u velikoj meri bile zasnovane na ličnim uverenjima, a ne na objektivnim naučnim istraživanjima, Virt je napravio interpretaciju značenja ideograma urezanih u stene. Tako je po njemu krug presečen vertikalnom linijom predstavljao godinu, a čovek koji stoji sa raširenim rukama je „sin Božji“.^[3] Tim je pravio kalupe onih rezbarija koje je Virt smatrao najvažnijim, prenosio ih u kamp, izlevao i potom slao nazad u Nemačku. Pošto su bili zadovoljni postignutim rezultatima, ekspedicija je poslata na put kroz Švedsku sa namerom da se dođe do norveškog ostrva Levejlandet (nor. Lauvøylandet).

Dr Franc Althajm i njegova saradnica Erika Trautman su 1938. godine zatražili od Anenerbe da sponzoriše njihov put na Bliski istok kako bi pručili borbu za prevlast unutar Rimskog carstva, za koju su verovali da se vodila između nordijskih i semitskih naroda. Željni da dokažu da se u pozadini uspeha Rimskog carstva nalazi nordijska rasa, čelnici Anenerbe su pristali na cifru od 4.000 maraka koju je predložio Herman Gering, stari prijatelj Trautmanove.^[3]

U avgustu 1938, nakon što što su nekoliko dana proveli u zabačenim brdima tragajući za ruševinama dačanskog kraljevstva, dvoje istraživača je stiglo u Bukurešt. Ovde su se sreli sa Grigoreom Floreskuom, direktorom Gradskog muzeja, i razgovarali sa njim o istoriji i dnevnoj politici (uključujući i aktivnosti Gvozdene garde - fašističke i antisemitske organizacije).

Nakon putovanja kroz Istanbul i Atinu, istraživači su stigli u Damask. Ovde ih nisu naročito dobro dočekali Francuzi (koji su u to vreme vladali Sirijom kao svojom kolonijom), ali zato jesu Sirijci koji su u Hitleru videli saveznika u borbi protiv Jevreja koji su preplavili njihovu državu (često bežeći od progona u Nemačkoj).

Irak je u to vreme izražavao želju za savezništvom sa Nemačkom^[3] i Fric Groba, nemački izaslanik u Bagdadu, je organizovao Althajmu i Trautmanovoj susret sa lokalnim istraživačima i prevoz do parćanskih i persijskih ruševina u južnom delu Iraka i kasnije do Vavilona.

Tim je kroz Bagdad otišao severno do grada Asura i tu se sreo sa šeikom Ađil el Javarom (Adjil el Yawar), vođom najvećeg plemena Beduina u Iraku. On je govorio o nemačkoj politici i njegovoj želji da ponovi uspeh Abdul Azis ibn Sauda koji je 1932. došao na vlast i postao prvi kralj Saudijske Arabije.^[3] Uz njegovu podršku tim je otputovao na svoje konačno odredište, ruševine drevnog grada Hatra koji se nalazi u iračkoj oblasti Al Džazira 110 km jugozapadno od Mosula. Ovaj grad se nekada nalazio na granici Rimskog i Persijskog carstva.

Irje fon Grenhagen (nem. Yrjö von Grönhagen) je 1935. pozvan na sastanak sa Himlerom, nakon što je ovaj pročitao njegov članak o folkloru Kalevale objavljenom u frankfurtskim novinama. Gronhagen je pristao da povede ekspediciju kroz Kareliju, oblast u Finskoj, kako bi snimio tamošnje vračeve i veštice. S obzirom da nisu bili sigurni da li će im biti dozvoljeno fotografisanje, timu se pridružio i finski crtač Ola Forsel. Muzikolog Fric Boze je nosio magnetofon u želji da snimi paganske pesme.

Tim je pošao na ekspediciju u junu 1936. Prvi uspeh su imali sa pevačem Timom Lipitseom (fin. Timo Lipitsä) koji je znao pesmu koja je veoma ličila na jednu iz Kalevale, mada on nije ni znao za postojanje te knjige. Kasnije, u Tolvajervi, tim je fotografisao i snimio Hanesa Vornanena (fin. Hannes Vornanen) kako svira finsku kantelu (harfu sa pet metalnih žica).

Konačni uspeh ekspedicije se ogledao u nalaženju Miron-Aku, proročice za koju su lokalni meštani verovali da je veštica. Pre susreta sa grupom, ona je tvrdila da je imala viziju njihovog dolaska. Članovi ekspedicije su je nagovarali da izvede ritual koji bi oni snimili pomoću kamere i magnetofona, a kojim bi prizvala duhove predaka i „previdela događaje u budućnosti“.

Tim je, između ostalog, beležio i informacije o finskim saunama.

Viligut i Gunter Kirhof su 1936. istraživali dolinu reke Murg u Švarcvaldu, gde se nalazilo naselje sastavljeno od starih drvenih kuća, arhitektonskih ukrasa, krstova, natpisa i prirodnih i veštačkih kamenih formacija u šumi, a za koje se ispostavilo da predstavlja ranohrišćansko naselje.^[4] Tokom 1937. i 1938. godine Gustav Rik je predvodio iskopavanja na Grose Hojnebergu (nem. Grosse Heuneberg) gde je ranije otkrivena drevna tvrđava. Oni su takođe proučavali obližnje pogrebne humke (tumuluse), koje se istražuju i danas.^[5]

Verovatno jedno od najznačajnijih Anenerbinih otkrića u Nemačkoj se desilo u Jurskim planinama u Bavarskoj. Za vreme iskopanja u pećinama Mauerna R. R. Šmit je otkrio crveni oker, pigment koji su Kromanjonci pravili i koristili za pećinsko slikarstvo.

U jesen 1937. dr Asien Bomers, frizijski nacionalista koji se ranije te godine prijavio u odeljenje SS-a za iskopavanja, je preduzeo ekspediciju. Njegov tim je nastavio da pronalazi artefakte poput dleta, minđuša od slonovače, skeleta dlakavog mamuta (lat. mammuthus primigenius) itd. Takođe su otkrili ostatke neandertalskih grobnica sa kopljima za bacanje i džilitima (malim kopljima), za koje se ranije smatralo da su ih izmislili Kromanjonci.

Bomers je protivmačio da ovo znači da su Kromanjonci ostavili to kamenje u pećinama pre više od 7.000 godina i da je ovo zbog toga najstarije kromanjonsko nalazište na svetu. Da bi dokazao svoje tvrdnje, Bomers je putovao po Evropi i razgovarao sa kolegama i posećivao izložbe u Holandiji, Belgiji i Francuskoj.^[3]

 

U Pariskom institutu za ljudsku paleontologiju, Bomers se sastao sa Anrijem Brejem (fr. Henri Breuil), stručnjakom za pećinsko slikarstvo. On mu je omogućio da poseti nalazište „Tri brata“ (fr. Les Trois-Frères), čiji vlasnik je dozvoljavao da ga vidi veoma mali broj ljudi. Posetio je još nekoliko interesantnih mesta u Francuskoj: Fon de Gom (fr. La Fond de Gaume) - nalazište u kome su pronađene kromanjonske pećinske slike, Teja (fr. Teyat), Mut (fr. Mouthe) i pećine Dordonje.^[3]

Anenerbe je pokazala veliko interesovanje za 900 godina staru tapiseriju iz Bajea, s obzirom da se govorilo da ona prikazuje germanske Franke kako pobeđuju svoje neprijatelje. U junu 1941. oni su nadgledali njen transport iz katedrale u Bajeu. Nakon što su Saveznici oslobodili Pariz, u avgustu 1944. dva pripadnika SS-a su poslata da vrate tapiseriju koja je premeštena u podrum muzeja Luvr. Uprkos Himlerovim naređenjima oni nisu pokušali da uđu u Luvr, najverovatnije zbog velikog prisustva francuskog Pokreta otpora.

Tokom 1937. Himler je zaključio da može da skrene pažnju na Anenerbe istraživanjem tvrdnji Hansa Gintera da su rani Arijevci osvajali veliki deo Azije, uključujući i napade na Kinu i Japan oko 2.000. godine p. n. e, i da je Sidarta Gautama bio arijevski potomak nordijske rase. Valter Vist će ovo kasnije još i proširiti, tvrdeći u javnim nastupima da je ideologija Adolfa Hitlera slična Budinoj, s obzirom da one imaju zajedničko poreklo.

 

Ernst Šefer je bio pripadnik SS-a kada se 1935. pojavio u nemačkom konzulatu u Čungćingu. Šefer se upravo vratio sa putovanja kroz Aziju, uglavnom Kinu i Indiju, na kome su ga druga dvojica vođa ekspedicije napustila u strahu od urođeničkih plemena.^[3] On je preokrenuo ishod ekspedicije iz potpune propasti u veliki uspeh i dobio je pismo u kome ga obaveštavaju iz SS-a da je unapređen u čin SS-unteršturmfirera (ekvivalent činu podrškučnika) i da ga pozivaju nazad u Nemačku iz Filadelfije, gde je organizovao kolekciju sa ovog putovanja. U junu 1936. godine on se sastao sa Himlerom, koji je nakon toga obavestio Siversa i Galkea da počnu organizovanje ekspedicije na Tibet.

Šefer je regrutovao mladiće u formi, sposobne da izdrže naporno putovanje.^[3] Karl Vinert (24-godišnji asistent Vilhelma Filhnera, čuvenog istraživača) je bio timski geolog. Njegov vršnjak, Edmund Ger je izabran za tehničkog vođu koji organizuje čitavu ekspediciju. Nešto stariji Ernst Krause (38-godišnjak) je bio filmski snimatelj i entomolog. Bruno Beger, koji je imao 26 godina i bio stručnjak za rase i Ginterov student, je postavljen za timskog antropologa.

Prvi problem sa kojim se susrela tibetanska ekspedicija je bila nesreća tokom lova na patke 9. novembra 1937, kada su Šefner, njegova supruga i dvojica sluga bili u čamcu. Zbog iznenadnog naleta talasa, Šefer je ispustio pušku koja se slomila na dva dela i pri tom opalila, smrtno ranivši njegovu suprugu. Uprkos emotivnim problemima, Šefer se u roku od dva meseca vratio svojim zaduženjima u ekspediciji.^[3]

Tim je doživeo neuspeh i u julu 1937. kada je Japan napao Kinu, što je uništilo Šeferove planove da dođe do Tibeta koristeći reku Jangce. On je odleteo u London da traži dozvolu da putuje preko Indije, ali ga je britanska vlada odbila iz straha od sve izvesnijeg rata sa Nemačkom.

U nastojanju da ne izgubi podršku Anenerbe, Šefer je od Himlera zatražio dozvolu da jednostavno uđe u Indiju i pokuša da se probije do Tibeta. Himler se složio sa njegovim planom, i čak počeo da mu pomaže kontaktirajući ugledne ljude poput bivšeg nemačkog ministra Joahima fon Ribentropa. Tim je krenuo 21. aprila 1938. godine iz Đenove do Šri Lanke, odakle su trebali da otputuju do Kalkute u Indiji.

Dan pre nego što će tim napustiti Evropu, novine Felkišer beobahter su objavile članak o ekspediciji, što je bilo dovoljno da britanski zvaničnici prozru njihove namere. Šefer i Himler su bili besni: Šefer se žalio štabu Šucštafela a Himler je napisao pismo admiralu Beriju Domvilu. On je podržavao Naciste i nekad je bio zapovednik mornaričke obaveštajne službe, tako da je prosledio pismo premijeru Nevilu Čemberlenu koji je dozvolio SS timu da uđe u Sikim, pograničnu oblast sa Tibetom.^[3]

U sikimskoj prestonici Gangtoku tim je oformio karavan sa 50 mula i tražio nosače i tibetanske prevodioce. Ovde ih je nadgledao britanski zvaničnik Bejzil Guld, koji je Šefera opisao kao „zanimljivog, ubedljivog, lakomislenog, obrazovanog, detinjasto uobraženog, ravnodušnog prema društvenim običajima” i zapisao da je bio rešen da uđe u Tibet bez obzira na dozvolu.^[3]

Tim je započeo putovanje 21. juna 1938. prolazeći kroz dolinu reke Tista, nastavljajući potom u pravcu severa. Krause je pravio zamke za hvatanje insekata, Vinert je obilazio brda radeći proračune, Ger je sakupljao ptičje vrste, a Beger je nudio lokalnom stanovništvu medicinsku pomoć u zamenu da mu dozvole da izvši merenja na njima.

U decembru 1938. godine Tibetanski savet ministara je pozvao Šefera i njegov tim u Tibet, ali im je zabranio ubijanje životinja za vreme njihovog boravka.^[6] Nakon ponovnog putovanja za Gangtok u cilju prikupljanja zaliha, Šefer je saznao da je unapređen u SS-hauptšturmfirera (čin u rangu kapetana), dok su ostali članovi ekspedicije dobili zvanje SS-oberšturmfirera (čin ekvivalentan poručniku).^[3]

Za vreme putovanja u tibetanska brda Beger je počeo da pravi otiske lica lokalnog stanovništva, uključujući i otisak lica ličnog sluge (nepalskog Šerpasa po imenu Pasang). Tokom prvog uzimanja otiska, pasta je ušla u Pasangove nozdrve i on je počeo da paniči i kida masku. Šefer je zapretio nosačima koji su videli ovaj incident da ne smeju nikom da kažu. Ipak, većina Tibetanaca je imala prijateljski i znatno veseliji stav, tako da se na znatnom broju fotografija i filmskih traka vidi kako se smeju za vreme premeravanja lica i lobanje.

Tim je 19. januara 1939. stigao u Lasu, glavni grad Tibeta. Šefer je nastavio da ukazuje poštovanje tibetanskim ministrima i plemićima. Razdelio je nacističke zastave, ukazujući na rašireno poštovanje kukastog krsta u Nemačkoj. Njegova dozvola za boravak u Lasi je produžena i dopušteno mu je da fotografiše i snimi tu oblast. Tim je proveo u Lasi dva meseca, sakupljajući informacije o poljoprivredi, kulturi i religiji. Dobili su i enciklopediju lamaizma (tibetanskog budizma) u 108 tomova - samo tri kopije su poklonjene Evropljanima i nijedna nikad nije prevedena.^[3]

Nakon napuštanja Lase, tim je nastavio putovanje do doline Jarlunga u koju je bio zabranjen ulazak britanskim zvaničnicima. Članovi ekspedicije su istraživali dolinu i drevnu tvrđavu Jumbulagang, ali je nadolazeći rat ugrožavao njihova istraživanja i oni su počeli da pripremaju planove za povratak letom iz Kalkute za Bagdad i potom nazad za Nemačku. Njihov konačni inventar je obuhvatao blizu 2.000 fotografija, 17 otisaka glava i mere 376 ljudi, a poslali su i uzorke tri rase tibetanskih pasa, retke vrste mačaka, vukove, jazavce, lisice, ptice, životinjske kože, seme za 1.600 vrsta ječma, 700 vrsta pšenice, 700 vrsta zobi i stotine drugih tipova semena. Pored toga, timu je dat i tibetanski mastif, zlatni novčić i lamin ogrtač (za koga je Šefer verovao da ga je nosio Dalaj Lama) kao poklon za Adolfa Hitlera.^[3]

Šefer je stigao u Minhen 4. avgusta 1939. gde ga je dočekao lično Himler i poklonio mu Totenkofring (prsten sa mrtvačkom glavom; zvanična nagrada Šucštafela). Zbog ratnih dešavanja, Šeferovi zapisi sa putovanja su objavljeni tek 1950. pod naslovom „Svečanost ožiljaka bele koprene: istraživačka ekspedicija kroz Tibet u Lasu, sveti grad božanskog kraljevstva“ (nem. In Fest der weissen Schleier: Eine Forscherfahrt durch Tibet nach Lhasa, der heiligen Stadt des Gottkönigtums).

 

Nakon invazije na Poljsku, Sivers je pisao Himleru o potrebi prisvajanja predmeta izloženih u brojnim muzejima.^[7]

Franc Siks, SS-štandartenfirer (pukovnik) Glavnog ureda za bezbednost Rajha (nem. RSHA) je nadgledao SS-unteršturmfirera (podrškučnika) Petera Paulsena, koji je komandovao malom grupom za pljačkanje u Krakovu, sa namerom da se prisvoji oltar vajara Vajta Štosa iz 15. veka.

S obzirom da su Poljaci predvideli da će se Nemci interesovati za oltar, oni su ga rastavili na 32 dela koja su poslata na različite lokacije. Ipak, Paulsen je uspeo da pronađe sve komade i 14. oktobra 1939. se vratio u Berlin sa oltarom smeštenim u tri mala kamiona i potom ga pohranio u zaključani trezor Nemačke centralne banke (nem. Reichsbank).^[3] Nakon savetovanja sa Hitlerom, kome prvobitno nije ni rečeno za operaciju, odlučeno je da se oltar pošalje u podzemni sef u Nirnbergu radi sigurnosti.

Rajnhard Hajdrih, koji je u to vreme bio šef RSHA, poslao je Paulsena nazad u Krakov sa naređenjem da konfiskuje preostale muzejske kolekcije. Međutim, Gering je u međuvremenu poslao tim svojih ljudi, kojima je komandovao SS-šturmbanfirer (major) Kajetan Milman, da opljačkaju muzeje. Milman je dopustio Paulsenu da odnese naučne beleške nazad u Anenerbe, dok je umetničke predmete sačuvao za Geringa.

Ipak za vreme pljačke, Hans Frank (lider poljske Generalne vlade) je 22. novembra 1939. izdao naređenje o zabrani „neovlašćenog izvoza“ predmeta iz Poljske. Paulsen je poslušao naređenje, ali je Hans Šlajf uredio da pet kola natovarenih opljačkanim predmerima iz Varšavskog arheološkog muzeja budu brodom prevezeni do Poznanja, koji se nalazio izvan Frankove nadležnosti. Šlajf je postavljen za poverenika Vartelanda, a Paulsen je kasnije pokušao u svom izveštaju da preuzme zasluge za ovu pljačku ali u tome nije uspeo.^[3][8]

Nakon što je početkom jula 1942. godine nemačka vojska zauzela Krim, Himler je u tu oblast poslao dr Herberta Jankuna, Karla Kerstena i barona Volfa fon Sefelda da traže artefake koji bi ih odveli do „Gotičke krune Krima“. Jankun je u štabu Pete SS pancer divizije sreo starijeg oficira Ota Olendorfa koji mu je dao informacije o krimskim muzeima.^[9]

Putujući sa ovom divizijom, Jankunov tim je stigao do Majkopa kada su od Siversa dobili poruku da Himler želi da se istraži drevno planinsko utvrđenje Manup-Kale. Jankun je poslao Kerstena prema utvrđenju, dok je ostatak tima nastavio da skuplja artefakte koje u međuvremenu nije uzela Crvena armija. Verner Braune, komandant paravojne grupe Ajnzackomando 11b (nem. Einsatzkommando 11b) pomagao je članovima tima u njihovim nastojanjima.

Na kraju, Jankun nije uspeo da nađe gotičke artefakte koji ukazuju na nemačko poreklo, čak ni pošto je dobio obaveštenje o pošiljci 72 sanduka artefakata u jedno medicinsko skladište. Ta oblast je bila opustošena do dolaska tima, tako da je preostalo samo 20 sanduka sa artefaktima iz Grčke i kamenog doba.^[3]

U junu 1943, unteršturmfirer (podrškučnik) Hajnc Briher (27-godišnji doktor koji je diplomirao na Univerzitetu u Tibingenu u oblasti botanike) je poslat sa ekspedicijom u Ukrajinu i Krim. Hauptšturmfirer (kapetan) Konrad fon Rauh i tumač Štajnbreker su takođe bili članovi te ekspedicije.

U februaru 1945, Briheru je naređeno da uništi 18 istraživačkih ustanova u kojima je on studirao kako bi se sprečilo da iste padnu u ruke Sovjetima. Briher je odbio da izvši naređenje i nakon rata je nastavio da radi kao botaničar u Argentini i Trinidadu.^[10]

 

Anenerbe je 1937. godine poslala arheologa Franca Althajma i njegovu suprugu, fotografa Eriku Trautman, da istraže praistorijske natpise u stenama u dolini Val Kamonika (u Lombardiji). Njih dvoje su se vratili u Nemačku tvrdeći da su pronašli tragove nordijskih runa na stenama, koje potvrđuju da su stari Rimljani imali nordijsko poreklo.

 

Nakon što je osvojio 20.000 maraka na takmičenju pisaca, Edmund Kis je 1928. otputovao u Boliviju kako bi proučavao ruševine hramova na Andima. Tvrdio je da njihova sličnost sa drevnim evropskim građevinama ukazuje na to da su ih projektovali nordijski imigranti.^[11]

Takođe je smatrao da njegovi pronalasci potvrđuju teoriju Glacijalne kosmogonije (nem. Glazial-Kosmogonie ili Welteislehre) prema kojoj je Univerzum nastao u kataklizmatičnom sudaru velikih kugli leda i užarene mase. Artur Poznanski (peruanski inžinjer, istraživač i arheolog) je proučavao lokalno nalazište zvano Tivanaku, za koje je takođe verovao da podržava ovu teoriju.

Nakon kontaktiranja Poznanskog, Kis se obratio Vistu za pomoć oko planiranja ekspedicije za iskopavanja u Tivanakuu i obližnjem nalazištu Siminakeu. Tim je trebao da se sastoji od 20 naučnika koji bi u periodu od godinu dana obavljali iskopavanja, istraživali jezero Titikaka i napravili aerosnimke puteva Inki za koje je verovao da imaju nordijske korene. Krajem avgusta 1939. ekspedicija je gotovo bila spremna da krene, ali je invazija na Poljsku 1. septembra iste godine odložila njihovo putovanje na neodređeno vreme.

 

Anenerbin predsednik Valter Vist je 1938. godine predložio put u Iran kako bi se proučio višejezični natpis na steni planine Behistan, koji je napravljen po nalogu ahemenidskog šaha Darija I, za koga je Vist verovao da ima nordijsko poreklo.^[3] Natpis je uklesan na vrh strme litice korišćenjem građevinske skele, koja je uklonjena nakon što je natpis završen. S obzirom da nisu mogli da obezbede sredstva za podizanje nove skele, Vist je predložio da on, njegova supruga, pomagač, jedan iranski student, fotograf i iskusni planinar budu poslati balonom. Ipak, put je odložen zbog izbijanja rata.

Posetioci Kanarskih ostrva su opisivali Guance (urođenike sa plavom kosom i belom kožom) i pronađene mumije sa plavim uvojcima, što je Virtu dalo povoda da veruje da su ostrva nekada naseljavali Nordijci. Njegov kolega dr Oto Hut je u jesen 1939. predložio organizovanje ekspedicije koja bi proučavala rasno poreklo ostrvljana, artefakte i njihove verske obrede. Kanarska ostrva su u to vreme kontrolisale trupe španskog diktatora Fransiska Franka. S obzirom da je Franko odbio da se pridruži Silama osovine kada je rat počeo, put je bio otkazan.

Dr Bruno Švajcer je već tri puta odlazio na Island tokom 1938. godine, kada je predložio da Anenerbe organizuje ekspediciju u koju bi bila uključena još sedmorica ljudi. Cilj je bilo proučavanje tamošnjih tehnika zemljoradnje, arhitekture, snimanje narodnih pesama i plesova i sakupljanje uzoraka tla radi analize polena.^[3]

Prvi neuspeh za ekspediciju je bilo njeno ismevanje u skandinavskoj štampi, koja je tokom februara 1939. objavljivala priče u kojima tvrdi da se čitava ekspedicija bazira na lažnim idejama u vezi islandskog nasleđa i traženju snimaka stare crkve koja zapravo nije ni postojala. Razjareni Himler je javno otkazao putovanje, ali nakon što se smirio dozvolio je da se planiranje puta nastavi u tajnosti. Konačni neuspeh se dogodio kada Himlerovo lično osoblje nije uspelo da obezbedi dovoljnu količinu islandskih kruna (novca) za potrebe ekspedicije. S obzirom da nisu uspeli da reše ovaj problem, putovanje je pomereno za leto 1940. godine. U maju 1940. Britanci su izvršili invaziju na neutralni Island, ali je ekspedicija već bila otkazana u vreme kada je rat počeo.^[3]

Tokom 1940, jedan od osnivača Anenerbe dr Bruno Kres (poznati nemački istraživač koji je tada bio na Islandu) je okupio ostale nemačke nacionaliste koji su bili u zemlji. Kres je boravio u Ramziju na Ostrvu Men, ali mu je dozvoljeno da se dopisuje sa Siversom preko pisama. Kresova „Gramatika islandskog jezika“ je konačno objavljena 1955. godine u Istočnoj Nemačkoj. On je kasnije radio za istočnonemački Štazi (nem. Staatssicherheit).

Nakon što je postavljen za Komesara za ojačanje nemačke rase (nem. Reichskommissar für die Festigung Deutschen Volkstums), Hajnrih Himler je počeo da radi sa Konradom Mejerom na razvoju planova za tri velike nemačke kolonije na istočnim okupiranim teritorijama. Lenjingrad, severni deo Poljske i Krim su trebali da budu centralne tačke ovih kolonija koje su imale za cilj širenje arijevske rase. Krimska kolonija se zvala Gotengau ili „Gotski distrikt“ u čast Gota koji su naseleli ovo područje, a za koje se smatralo da predstavljaju arijevske pretke Nemaca.^[3]

Himler je procenio da će im za ove planove trebati dvadeset godina, a da će prvo morati da proteraju sve nepoželjno stanovništo i da potom izvrše preraspodelu teritorija odgovarajućoj arijevskoj populaciji. Pored toga, u cilju promene demografije regiona Himler je planirao da posadi sadnice hrasta i bukve i useve donete sa Tibeta. Radi postizanja konačnog cilja, Himler je naredio da Anenerbe osnuje novu instituciju na čelu sa Šeferom. Sedište institucije se nalazilo u blizini austrijskog grada Graca, gde je Šefer sa sedam drugih naučnika počeo da radi na razvoju novih vrsta useva za Rajh.

I poslednji deo slagalice se uklopio kada je Hitler pročitao rad Alfreda Frauenfelda, koji predlaže preseljavanje stanovništva Južnog Tirola u Krim jer su neki verovali da su oni potomci Gota. Hitler i Musolini su 1939. godine dozvolili stanovništvu Južnog Tirola da glasa da li žele da ostane u Italiji i bude asimilovan ili da se preseli u Nemačku i njene nove teritorije. Većina je izabrala drugu opciju. Himler je predstavio Hitleru Veliki plan za istok i dobio odobrenje za njega u julu 1942. Rat je ipak bio na prvom mestu, ali su manje kolonije pronađene oko Himlerovog poljskog štaba u mestu Hegevald blizu Kijeva.

Počevši od 10. oktobra 1942. godine Himlerove trupe su deportovale 10.623 Ukrajinca u stočnim kolima, pre dovođenja vozovima etnički čistih Nemaca iz severne Ukrajine.^[3] SS vlasti su dale ovim porodicama neophodne zalihe i zemlju, ali su tražili da proizvode hranu SS.

Anenerbe je pokušala da dođe u posed jedne od najpoznatijih kopija Tacitove knjige „Germanija“ (lat. De origine et situ Germanorum), koja sadrži rani opis germanskog naroda i u kojoj se on pristrasno predstavlja kao napredno i moralno društvo. Iako je Musolini obećao tu knjigu kao poklon 1936. godine, ona je ostala u jednoj biblioteci u okolini Ankone i Anenerbe je pokušala da je se dokopa odatle nakon što je Musolini zbačen sa vlasti.^[12]

Nakon što su britanske vazdušne snage bombardovale Hamburg 29. jula 1943, Himler je bio primoran da naredi premeštanje vrhovnog štaba Anenerbe u Berlin. Obimna biblioteka je premeštena u zamak u Ulmu, dok je osoblje nije prenelo u selo Vajšenfeld blizu Bajrojta u Bavarskoj. Izabrana zgrada je bila kamena kuća iz 17. veka. Iako većina osoblja nije bila zadovoljna primitivnim uslovima, Sivers je morao da se pomiri sa izolacijom.^[3]

Pošto je u početku dobijala skromna sredstva od Nemačke istraživačke fondacije i Poljoprivredne organizacije Rajha, Anenerbe je počela da traži nove izvore finansiranja. Formirana je Anenerbe fondacija, koja je tražila privatne donacije za istraživanja. Jednu od najvećih donacija (od približno 50.000 maraka) su uplatili saradnici člana upravnog odbora Dojče banke Emila Georga fon Štrausa, uključujući tu i firme BMW i Dajmler-Benc.^[3]

Godine 1936. SS je osnovao zajedničku kompaniju sa Antonom Loiblom, mašincem i instruktorom za vožnju. SS je čuo za reflektujuće biciklističke pedale, koje je Loibl razvijao sa saradnicima. Pošto se uverio da će lično Loibl dobiti patent, Himler je iskoristio svoj politički uticaj da progura zakon koji će zahtevati upotrebu novih pedala, tako da je Anenerbe 1938. dobila deo profita koji je uznosio 77.740 maraka.^[3]

Doktor Sigmund Rašer, jedan od Anenerbinih istraživača, je dobio zadatak da ispita na kojim visinama piloti Luftvafea mogu da lete jer su konstruisani novi avioni koji su trebali da lete na većim visinama nego ikada ranije. Rašer je dobio dozvolu od Himlera da traži zatvorenike iz kampa i da ih stavi u vakuumske odaje, kako bi se simulirali uslovi leta na velikim nadmorskim visinama sa kojima mogu da se susretnu piloti.^[3]

Rašeru je takođe naređeno da otkrije koliko dugo nemački vazduhoplovci mogu da izdrže u hladnoj vodi nakon obaranja aviona, tako da je on stavljao ljude u rezervoare sa vodom i pomoću elektroda im merio puls i temperaturu. Takođe je eksperimentisao sa načinima oživljavanja osoba izloženih hladnoj vodi, uključujući tradicionalne načine poput toplih kupki i zagrejanih vreća za spavanje, pa sve do manje konvencionalnih metoda poput stavljanja subjekta u krevet sa ženom koja je pokušavala da ga seksualno stimuliše.^[13]

Rašer je eksperimentisao i sa efektima poligala, supstance izolovane iz repe i jabučnog pektina, koji je pomagao zgrušavanje krvi kod prostrelnih rana. Subjektima su davane tablete Poligala, nakon čega je u njih pucano i potom je posmatrano zgrušavanje krvi unutar nastale rane.

Slični eksperimenti su izvođeni od jula do septembra 1944, a Anenerbe je obezbeđivala prostor i materijale za lekare. Poznato je da je Sivers posetio Dahau 20. jula te godine i razgovarao sa Plotnerom i Vilhelmom Bajglbekom, koji su izvodili eksperimente.

Valter Grajte je došao na čelo Anenerbinog odeljenja za Studije primenjene prirode (engl. Applied Nature Studies) u januaru 1939. i počeo da vrši detaljna merenja nad 2.000 Jevreja u bečkoj imigracionoj kancelariji. Beger se sreo sa Siversom 10. decembra 1941. i uverio ga da mu treba 120 jevrejskih lobanja.^[14] Kasnije tokom Nirnberškog procesa, dr Fridrih Hilšer je svedočio da se Sivers u početku odupirao ideji da Anenerbe pređe na eksperimentne nad ljudima i da nije imao želju da učestvuje u njima.

Beger je sarađivao sa dr Augustom Hirtom, sa Univrziteta u Strazburu, u pravljenju kolekcije jevrejskih kostiju za potrebe istraživanja. Sakupljena su tela 79 jevrejskih muškaraca, 30 jevrejskih žena, 2 Poljaka i 4 Azijata.

Institut za vojna naučna istraživanja (nem. Institut fuer Wehrwissenschaftliche Zweckforschung) je osnovan krajem leta 1942. kao organizacija u okviru Anenerbe koja se bavila nadgledanjem medicinskih eksperimenata koji su izvođeni nad zatvorenicima koncentracionih logora.^[15] Sivers je osnovao ovaj institut na Himlerovo naređenje i bio je postavljen na mesto direktora, sa dva odeljenja kojima su rukovodili Rašer i Hirt.

• Volfram Sivers: Američke trupe su u Vajšenfeldu zarobile dokumente koji su korišćeni u slučaju protiv Siversa, a koji je bio deo tzv. Doktorskog procesa. Sivers je optužen za učestvovanje u sakupljanju kostura i medicinskim eksperimntima nad ljudima u logorima Dahau i Nacvajler. U svoju odbranu, Siver je tvrdio da je pomagao grupu pokreta otpora od što je u svom svedočenju potvrdio i dr Fridrih Hilšer 15. aprila 1947. godine.^[3] Sivers je i pored toga proglašen krivim po svim tačkama optužnice 21. avgusta 1947. i osuđen na smrt. Obešen je 2. juna 1948. u zatvoru Landsberg.
• Rihard Valter Dar: Osnivaču Anenerbe je suđeno u okviru Ministarskog procesa. Dobio je sedam godina zatvora, pošto nije proglašen krivim po nekoliko ozbiljnih tačaka optužnice.
• Edmund Kis: Nakon što je njegov put za Boliviju otkazan, Kis je ostatak rata služio kao vojnik komadujući SS trupama u Hitlerovom štabu pod imenom „Vučja jazbina“ (nem. Wolfsschanze). Pošto mu je boravak bio ograničen na Darmštat nakon rata, on je oslobođen u junu 1947. zbog teškog oblika šećerne bolesti, ali je označen kao „teški prestupnik“ što mu je omogućavalo da radi samo fizičke poslove. On je unajmio advokata da uloži žalbu na ovu odluku, a značajan deo Kisovog slučaja se odnosio na činjenicu da on nikada nije bio član Nacističke partije.^[3] Nakon neke vrste odricanja svoje prošlosti, on je 1948. klasifikovan kao „saučesnik“ i osuđen na novčanu kaznu.
• Valter Vist: Iako je bio predsednik Anenerbe od 1937. godine do kraja rata, Vistove tvrdnje da nije bio svestan bilo kakvih medicinskih eksperimenata su potvrđene i on je 1950. označen kao „saučesnik“ i pušten na slobodu. Nakon toga se vratio na Univerzitet u Minhenu, gde je radio kao rezervni profesor.
• Bruno Beger: U februaru 1948. Begera je „oslobodio odgovornosti“ denacifikacioni tribunal, koji nije bio svestan njegove uloge u pravljenju kolekcije kostura. Istraga u Ludvigsburgu 1960. godine se usresredila na kolekciju i Beger je pritvoren 30. marta iste godine. Pušten je na slobodu četiri meseca kasnije, ali je istraga nastavljena sve do suđenja 27. oktobra 1970. godine. Beger je tvrdio da nije znao da su zatvorenici u Aušvicu koje je ispitivao bili ubijani. Nakon što su na suđenju dvojica optuženih oslobođena, Beger je proglašen krivim 6. aprila 1971. i osuđen na tri godine zatvora zbog učestvovanja u ubistvu 86 Jevreja. Presuda je kasnije preinačena u tri godine uslovne kazne.^[3]

U Ukrajini je 2002. godine objavljeno otkriće masovne grobnice u kojoj su pronađena tela 12 nemačkih vojnika. Neke od lobanja su bile trepanirane, a kod nekih leševa su u potpunosti nedostajale lobanje. Ruski list „Pravda“ je izvestio da se tu radi o Anenerbinim eksperimentima, mada nisu date nikakve dodatne informacije.^[16] Ipak, ove novine su i ranije objavljivale netačne tekstove u vezi Anenerbe.

U vezi Anenerbe kruže mnoge pogrešne informacije, koje su nastale prepričavanjem i izmišljanjem detalja ili u istorijski sumnjivim teorijama zavere gde ovu organizaciju često mešaju sa Društvom Tule ili Vrilom.

 

Postoje tvrdnje da je Anenerbe učestvovala u tajnom projektu čiji je cilj bila izrada veoma sofisticiranih letjelica u obliku diskova (letećih tanjira), koji bi se koristili za međuplanetarne letove i u vojne svrhe.

Projekat je navodno započet još pre Drugog svetskog rata i u njemu je učestvovao veliki broj naučnika. Tvrdi se, takođe, da je na Antarktiku izgrađena velika baza ispod leda u kojoj je ovaj eksperiment nastavljen posle završetka rata. To mesto je izabrano jer prema nekim autorima iznad planetarnih polova postoje portali, preko kojih se lako stiže do udaljenih galaksija.^[17]

Iako su tvrdnje u vezi letećih diskova često nepotkrepljene čvrstim dokazima, postoji čitav niz knjiga koje se bave ovom tematikom.^{[18][19][20][21][22]} O tome su govorili i naučnici Đuzepe Beluco^[23] i Rudolf Šriver,^[24] kao i inžinjer Roj Feden 1945.^[25] i kapetan američke vojske Edvard Rupelt 1956. godine.^[26]

• Vril
• Nacizam
• RuSHA suđenje

 

Ekspedicija na Tibet 1938/39. godine na Wikimedijinoj ostavi

• Anenerbe (de)
• Anenerbe u Grčkoj (en)
• Članak o Anenerbeu Arhivirano 2012-11-18 na Wayback Machine-u (en)
• Povezanost Nacista sa Šambalom i Tibetom Arhivirano 2009-04-16 na Wayback Machine-u (en)
• Mapa ekspedicija Arhivirano 2006-10-29 na Wayback Machine-u