Ahmed ibn Fadlan

Ahmed ibn Fadlān ibn al-Abbās ibn Rāšid ibn Hammād (arap. أحمد بن فضلان بن العباس بن راشد بن حماد‎) je bio arapski hroničar i putopisac iz 10. veka. Bio je ambasador Abasidskog kalifata (koji je svoj centar imao u Bagdadu) među Prabugarima na Volgi. Njegov rad je poznat po opisu sahrane za koje do danas postoje spekulacije da li se radi o Slovenima ili Vikinzima (Varjazima).

Dugo je rad Ahmeda ibn Fadlana bio poznat samo u fragmentima. Tek 1923. godine manuskript je pronašao turski naučnik Zeki Velidi Togan. Manuskript MS 5229 potiče iz 13. veka i sadrži 420 stranica.

Ahmed ibn Fadlan otišao je iz Bagdada 21. juna 921. godine da služi kao sekretar ambasadora u vazalskom kraljevstvu Prabugara Volge. Diplomatska misija trebala je da obezbedi plaćanje poreza Abasidskom kalifatu od strane Prabugara Volge. Na ovoj misiji je Fadlan zapisivao događaje, način razmene između Prabugara i finskih i slovenskih plemena Kijevske Rusije.

Dobar deo Ibn Fadlanovog rada odnosi se na narod koji on naziva Rus (روس) ili Rūsiyyah. Još uvek u nauci se spore oko toga ko je zapravo ovaj narod. Postoji normanska škola koja tvrdi da su narod koji je Ibn Fadlan opisao zapravo Vikinzi ili finska plemena. Druga škola govori u prilog tome da se radi o Slovenima, odnosno Rusima. Narod koji je on opisao pripadao je državi koja se danas naziva Kijevska Rusija i koja je predstavljala savez slovenskih i vikinških (varjaških) plemena.

Ibn Fadlan priča da je i on prisustvovao sahrani jednog Slovena. Krek iznosi ceo taj dugi opis, u kojem se opisuje sva ceremonija pri pogrebu Slovena. Ovaj bi opis rezimiran glasio: "Sloveni su najpre nad odrom pokojnika stavljali neki krov, koji je nad njim stojao sve dotle dok se odelo za pokojnika ne sašije. Pokojnika stavljaju u čamac; ako je bogat, imanje mu podele na tri dela: jedan deo pripada familiji, sa drugim kupe za pokojnika mrtvačko odelo, a za treći deo nabave piće za ovu svečanost. U ovim zgodama se oni opijaju do besvesti, a po neki na ovim svečanostima od pića i umru." Fadlan zatim priča kako se i dete kakvog moćnika (obično devojčica) svojevoljno rešavalo da umre zajedno s ocem i toga dana kad je trebalo da bude spaljeno vrlo je mnogo pilo s ocem i bilo neobično veselo.

Na sam dan kad će se pokojnik spaliti zajedno sa devojčicom izvuku čamac, u kome će pokojnik biti spaljen, na obalu, pa ga zatim dignu na lomaču, a svet ide oko lomače i nešto govori. Jedna žena, koju zovu anđeo smrti, stara se o odelu pokojnika kao i o svemu drugom što je potrebno za ceremonijal ovog pogreba; ona i devojčicu ubija. Ibn Fadlan veli da je ta žena bila pravi đavo: ružna, podmukla, pakosna izgleda.

Kad je sve ovo gotovo, tek onda vade mrtvaca iz groba, u kojem je pod onom nadstrešnicom ležao, i oblače ga, zatim ga stave u čamac, a kraj njega stavljaju ponude; položivši ga u čamac, bacaju u nj jedno pseto, koje su prethodno presekli nadvoje, zatim dovode dva konja i teraju ih dok se ne zapene, pa ih onda njegovom sabljom ubiju, a meso im opet bacaju u čamac; isto učine sa dva vola, koja dovode odmah posle konja. Stanovnici tog kraja kazuju onoj devojčici: "Kaži tvome gospodaru: 'Samo iz ljubavi prema tebi činim to'." – Jednoj kokoški takođe odseku glavu i bacaju je u čamac. Devojčica triput ide na lomaču i s lomače: prvi put kaže: "Gle! Ovde su mi otac i majka"; drugi put kaže: "Gle! Sad vidim sve moje pokojnike gde zajedno sede"; treći put kaže: "Gle! Tamo je moj gospodar. On sedi u raju. Raj je tako lep i zelen, u njemu su ljudi i dečaci, on me zove; odvedite me k njemu". Ona se zatim svuče, popije nekoliko čaša pića opraštajući se od života, a i zato da bi mogla otići tamo gde joj je gospodar. Sad nastupa grozna smrt devojčice. Vežu joj konopac oko vrata i stežu dok ne umre, a "anđeo smrti" joj zarije nož između rebara. Zapale lomaču i svaki od prisutnih dodaje na lomaču po jedno upaljeno drvo; čamac zaplamti i pokojnik i devojčica i sve što je u njemu. Tada jedan Rus reče Fadlanu: "Vi, Arapi, vi ste jedan glup narod; vi zakopavate čoveka u zemlju, gde ga razdiru životinje i crvi, a mi, mi ga začas spalimo, da bi odmah otišao u raj". Za nepun sat sve se ovo pretvorilo u pepeo. Na mestu gde su izvukli čamac naprave humku, podignu spomenik od bukova drveta, beležeći pokojnikovo ime kraj careva.

Ibn Fadlanova putovanja privukla su pažnju mnogih pisaca. Majkl Krikton (Michael Crichton) u knjizi Jedači mrtvih (Eaters of the Dead) stavlja arapskog ambasadora u ulogu ratnika koji ide dalje na sever u avanture inspirisane britanskom legendom o Beovulfu. Ova knjiga kasnije je adaptirana u holivudskom filmu Trinaesti ratnik s Antoniom Banderasom kao Ibn Fadlanom.