Pirineji
 Centralni Pirineji | |
| Koordinate | |
| Visina | 3,404 m |
| Najviši vrh | Aneto |
| Dužina | 491 km |
Lokacija
| |
| Država |  Francuska Španjolska Andora
|
Geologija
| |
| Starost | paleozoik i mezozoik |
Pirineji ili Pireneji (španski Pirineos [piɾiˈneos], francuski Pyrénées [piʁene], aragonski Pirineus [piɾiˈneus], katalonski Pirineus [piɾiˈnɛus], oksitanski Pirenèus [piɾeˈnɛws], baskijski Pirinioak [piˈɾinioˌak]), planinski venac na jugozapadu Evrope koji čini prirodnu granicu između Francuske i Španije. Oni odvajaju Pirinejsko poluostrvo od Francuske, a prostiru se oko 430 km od Biskajskog zaliva na Atlantskom okeanu do rta Kap d Kre na Sredozemnom moru.
Većim delom glavni greben čini francusko-špansku granicu, sa kneževinom Andorom između njih. Najveći izuzetak od ovog pravila je dolina Val d'Aran, koja pripada Španiji iako leži na severnoj strani grebena. Druga manja orografska odstupanja uključuju vodopad Serdanj i špansku enklavu – grad Ljivija.
Ime su dobili po Pireni, kćeri kralja Bebricija i Heraklovoj ljubavnici.
Pirineji su deo sledećih francuskih departmana, od istoka na zapad: Pyrénées-Orientales, Aude, Ariège, Haute-Garonne, Hautes-Pyrénées, i Pyrénées-Atlantiques.
Pirineji su takođe deo sledećih španskih provincija: Girona, Barcelona, Lleida, Huesca, Zaragoza, Navarre, i Guipúzcoa.
Konačno, Pirineji su deo nezavisne kneževine Andore.
Pirineji su podeljeni na tri dela: centralni, atlantski ili zapadni i istočni.
Centralni Pirineji se pružaju na istok od Port d Kanfranka do Val d'Arana, i u njima su najveći vrhovi:
- Aneto ili Pic de Néthou (3,404 m) na Maladeta grebenu,
- Mont Posets (3,375 m),
- Mont Perdu ili Monte Perdido ili Mont Perdut (3,355 m).
Na atlantskim Pirinejima strane se postepeno uzdižu od istoka na zapad. Na istočnim Pirinejima, s izuzetkom jednog prekida na krajnjem istoku Pyrénées Ariégeoises, srednja nadmorska visina je ujednačena dok iznenada ne opadne u delu lanca poznatog kao Albères.
Pirineji su stariji od Alpa: prvi sedimenti su stvoreni u obalskom basenu za vreme Paleozoika i Mezozoika. U periodu starije Krede nastao je Baskijski zaliv, koji je gurnuo Španiju prema Francuskoj i stvorio velike slojeve potisnutog sedimenta. Intenzivan pritisak i udizanje zemljine kore prvo su se desili u istočnom delu i postepeno se proširio na čitav lanac, da bi kulminirali u epohi Eocena.
Istočni deo Pirineja se sastoji mahom od granitnih i gnajsnih stena, dok na zapadu granitni vrhovi imaju krečnjačke slojeve. Masivni i oštri vrhovi grebena su od granita, koji je posebno otporan na eroziju, kao i na glacijalne promene.
Upadljive odlike pirinejskog pejzaža su:
- odsustvo veliki jezera, kakvima su ispunjene doline Alpa,
- retki i visoki planinski prevoji,
- veliki broj planinskih bujica koje se zovu gaves, koje često stvaraju visoke vodopade, koje nadmašuju jedino oni u Skandinaviji,
- česta pojava kada gornji deo dolina dobija oblik polukružnih strmih grebena, zvanih cirk.
Najveći vodopad je Gavarnije (462 m), na ulazu Gave de Pau; Cirque de Gavarnie, u istoj dolini, je verovatno najpoznatiji primer kružne formacije. Nema niskih prevoja; između dve strane grebena, kuda prolaze najvažniji putevi i železničke pruge između Francuske i Španije, postoji samo jedan Col de la Perche, između doline reke Têt i doline reke Segre, i drugi Col de Somport ili Port de Canfranc, na starom Rimskom putu od Saragose do Oloron-Sainte-Marie.
Posebno zanimljiva atrakcija je La Brèche de Roland, otvor u grebenu, koji je po tradiciji stvorio Roland.
U Pririnejima rude metala nisu od većeg značaja, iako postoje rudnici gvozdene rude u Vie de Sos u Ariège i u podnožju Canigoua u istočnim Pirinejima. Rezerve uglja koje se mogu eksploatisati nalaze se uglavnom na španskoj strani, ali na francuskoj strani postoje brojna nalazišta lignita. Otvoreni rudnik u Trimunu (Ariège) je jedan od najvećih nalazišta talka u Evropi.
Mineralna vrela su obilna i značajna, a naročito su poznati topli izvori, kojih na Alpima ima vrlo malo. Topli izvori, od kojih treba pomenuti Bagnères-de-Luchon i Eaux-Chaudes imaju dosta sumpora i uglavnom se nalaze visoko, u granitnim stenama. Niži izvori, kao što su Bagnères-de-Bigorre, Rennes-les-Bains and Campagne, imaju više selena i nisu mnogo topli.
Količina padavina, kiše i snega, je mnogo veća u zapadnim nego u istočnim Pirinejima, što se različito odražava na klimu. Prvo, istočni Pirineji nemaju glečere, jer je količina snega koja padne nedovoljna za njihov razvoj. Glečeri su ograničeni na severne padine centralnih Pirineja i ne klize naniže u doline, kao u Alpima, ali imaju veliku dužinu na planinskom grebenu. Oni čine, u stvari, uzanu zonu blizu vrhova najviših planina. Ovde, kao i u drugim visokim planinskim lancima centralne Evrope, ima dokaza o mnogo većem prostiranju glečera za vreme Ledenog doba. Slučaj glečera u dolini Argelbs u departmanu Hautes-Pyrénées je najbolji primer. Linija snega varira u različitim delovima Pirineja između 2700–2800 m. nadmorske visine.
Još značajniji efekat većih padavina na zapadnom delu lanca ima na vegetaciju. Niži delovi planine na krajnjem zapadu su dobro pošumljeni, ali količina šuma opada prema istoku, pa su istočni Pirineji prilično divlji i goli. Postoji promena i u sastavu flore od zapada prema istoku. Na zapadu je flora, bar na severu, slična onoj u centralnoj Evropi, dok je na istoku mediteranska, iako je razlika u geografskoj širini samo 1°. Pirineji su relativno bogati endemskim vrstama, kao i Alpi, a kao najznačajniji primerci endemizma su jedinstvena evropska vrsta Dioscorea (vrsta puzavice), Dioscorea pyrenaica, koja se može naći samo u visokim predelima centralnih Pirineja, i monotipska vrsta Xatardia, koja raste samo na visokom prevoju između Val d'Eynes i Katalonije. Rod koji je najbogatije predstavljen u Pirinejima su kamenikes, od kojih su nekoliko vrsta endemske.
U fauni Pirineji takođe imaju neke izvanredne primerke endemizma. Pirinejska vodena krtica (Galemys pyrenaicus) može se naći samo u nekim potocima na severnim padinama planine, jedini drugi član ovog roda nalazi se u rekama Kavkaza u južnoj Rusiji. Pirinejski (Euproctus pyrenaicus), endemski rođak salamandera, takođe živi u potocima i jezerima na velikim visinama. Među ostalim osobenostima pirinejske faune su slepi insekti u pećinama Ariège, najvažniji rodovi su Anophthalmus i Adelops. Pirinejski ibis je misteriozno nestao u januaru 2000; domaći pirinejski mrki medved je gotovo istrebljen u 1990-im, ali je ponovo naseljen 1996, kada su tri medveda dovedena iz Slovenije. Uspešno su odgajani pa se veruje da danas ima 15 mrkih medveda u centralnom regionu oko Fosa i četiri domaća medveda u dolini Aspe.
Obe strane Pirineja su popularne destinacije za zimske sportove, kao što je alpsko skijanje i planinarenje. Poznatiji centri su Formigal, Pantikosa, Bakeira-Beret.
U leto i jesen na Pirinejima se održavaju dve velike biciklističke trke, Tur d Frans koji se vozi svake godine u julu i Vuelta a Espanja koja se vozi u septembru. Etape koje se voze kroz Pirineje često su odlučujući momenti u obe trke, koji privlače stotine hiljada gledalaca.
- Arette
- Artouste
- Bourg-d'Oueil
- Cauterets
- Font-Romeu
- Gourette
- Guzet-neige
- La Mongie
- La Pierre Saint Martin
- Le Mourtis
- Les Angles
- Luchon-Superbagnères
- Luz-Ardiden
- Nistos cap nestes
- Peyragudes
- Piau-Engaly
- Somport
- Superbagnères
Najviši vrh na Pirinejima je Aneto (3.404 m), koji se nalazi na španskoj strani.
- Aneto (3.404 m)
- Posets (3.375 m)
- Monte Perdido (3.355 m)
- Pik Modi (3.350 m)
- Pik di Cilindr (3.328 m)
- Maladeta (3.308 m)
- Vinjmal (Pik Long) (3.298 m)
