Mehmed I

Mehmed I
Osmanski sultan
Vladavina	1413–26. maj 1421
Period	Uspon Osmanskog Carstva
Puno ime	Mehmed I Çelebi
Prethodnik	Interregnum
Nasljednik	Murat II
Kraljevska kuća	Kuća Osmanova
Dinastija	Osmanska dinastija

Mehmed I (zvani Kiridžija, Kriščija i Čelebi - Učenjak, 1382 — 26. maj 1421), turski sultan 1413—1421.

Nakon turskog poraza u bici kod Angore 1402. godine dolazi jedanaestogodišnjeg bezvlašća i građanskog rata u kome se četiri Bajazitova sina Isa, Musa, Mehmed i Sulejman bore za prevlast u carstvu. Mehmed 1405. geodine uspe da savlada vojsku brata Ise kod Ulubata i 1406. godine je aneksirao Isine teritorije i da, zajedno sa bratom Musom velikim delom obnovi pokolebanu Tursku vlast u Maloj Aziji.

Sulejman beše pravi saroš, strasno odat piću i u izvesnim časovima potpuno neuračunljiv. Hoteći da proširi svoju moć i u Maloj Aziji došao je u sukob i s Mehmedom i Musom. Braća prenesoše brzo borbu u Evropu, ali Mehmed je u tim borbama malo učestvovao i njegovo učešće u tim borbama je bila skroz nebitno. Uplašeni Sulejman je na kraju pokušao da se spase u Carigrad, ali je na begu bio uhvaćen i udavljen (u februaru 1411.). Kad se dočepao vlasti Musa promeni svoje držanje prema saveznicima: uđe u sukob s Mehmedom, zapreti srpskom despotu Stefanu Lazareviću i u isto vreme zapreti i Vizantiji, tražeći od nje velike ustupke.

Vizantijski car Manojlo, u nevolji, obrati se Mehmedu u Aziji i ponudi mu savez. Za svaki slučaj, hoteći da Turke zabavi međusobnom borbom, dade proglasiti za novog sultana Sulejmanova sina Orhana, pa ga posla u Selimvriju. Musa odmah požuri da zauzme taj grad, vodeći sa sobom i svog saveznika, srpskog plemića Đurđa Brankovića kao glavnog pretendenta protiv Stefana. Znajući za to, a možda i u kakvoj tajnoj vezi sa Vizantijom, Stefan je krenuo s vojskom na istočnu stranu. Ušao je u pirotsku oblast i počeo osvajanja. Musi nije moglo biti u interesu da uz tolike neprijatelje dobije kao otvorenog protivnika još i srpskog despota i s toga mu ponudi pregovore. Bojeći se, da kao cena tih pregovora ne pane njegova glava, a izgubivši i inače veru u prevrtljivog i naprasitog Musu, Đurađ namisli da se sam, preko majke, izmiri sa ujakom. Možda mu je sinulo pred očima, da sva ta njegova politika porodične osvete ne vodi u stvari nikakvoj njegovoj koristi a doprinosi opštem rasulu, a svakako mu je bilo i dodijalo to unižavajuće potucanje i udvorištvo. Musa je nešto ili načuo o tom ili je primetio neke promene kod Đurđa. S toga pokuša da ga otruje. Kad je dobio otrov Đurađ mu je brzo osetio dejstvo, pa je upotrebio za vremena lek i spasao se. Odmah potom, insceniravši uzbunu, prebeže sa svojim ljudima u Selimvriju, tamošnjim Grcima i Orhanu.

Orhan i Đurađ, pomagani od Vizantije, počeše da spremaju ustanke na više strana. Nije ostao neaktivan ni despot Stefan, koji je hteo da se koristi ovim turskim neredima. U đustendilskom i skopljanskom kraju turski zapovednici s tih strana napustiše Musu i pridružiše se Stefanu. Ali ovaj nije pomagao Orhana i njegovu akciju, nego za novog sultana istaknu Dauda Saudžijeva, turskog princa i emirskog rođaka, i krenu vojsku da ga pomaže. Da se osveti despotu udario je Musa iznenada, početkom zime 1412., na Srbiju. Oplenio je vranjski kraj i napao Novo Brdo, ali je tu bio odbijen, zahvaljujući, među ostalim, i borbenom otporu dubrovačkih trgovaca toga grada. Kad je čuo da stiže gradu u pomoć sam despot Musa ga nije hteo sačekati, jer je želeo da sačuva snagu za opasnije borbe. Za to vreme, imajući Solun kao bazu, Orhan je pripremao protiv njega veliku akciju. Ali je Musa bio brži i odlučniji. Njegova vojska slomila je brzo protivnika, a izdajom je pao Musi u ruke sam Orhan, koji je, za kaznu, bio oslepljen. Musa je pokušao da osvoji i Solun, ali mu to nije pošlo za rukom. U Solunu se tad nalazio i Đurađ Branković. Posle Orhanova sloma, u mnogom prečišćen i sa bogatim iskustvima, Đurađ se rešio da se vrati u Srbiju i izmiri sa ujakom. Stefan ga je primio srdačno i dao mu, od prvog dana, vidan i ugledan značaj.

Početkom 1413. god. prodro je sultan Musa u despotovu državu. Neposredan povod za napadaj, sem želje za osvetom zbog Stefanova i Đurđeva držanja, dalo mu je to, što se odmetnuo od njega Hamza, gospodar gradova Svrljiga i Sokoca, i prišao Srbima. Musa je išao na Srbiju duboko kivan, sa namerom da je skrha i onesposobi za dalje akcije. Hteo je čak da u nju, posle pobede, dovede nove turske doseljenike i da razbije srpsku etničku celinu. Savladavši Hamzu u Sokocu on je odmah dao premeštati srpsko stanovništvo odatle na drugu stranu. Kad je upao na despotovo područje osvojio je čitav niz gradova Bolvan, Lipovac, Koprijan i Stalać. I ta je sva naselja raskućio isto kao i ona oko Timoka.

Despot Stefan obratio se odmah za pomoć Mehmedu i ostalim prijateljima. Stigoše mu vojvoda Sandalj, mačvanski ban Ivaniš Morović i raniji odmetnici Musini, a odazvao se i Mehmed. Musa je pohitao da zapreči spajanje Mehmedove vojske sa Stefanovom, ali nije uspeo. Mehmed ga je vešto obišao i stigao u Kruševac. Iz tog mesta krenula je saveznička vojska, pod despotovim vođstvom, prema jugu i doprla je do Novog Brda. Tu se zaustaviše despot, Sandalj i Morović, a ostala vojska pođe i dalje, vođena od Đurđa Brankovića i Mehmeda. Odlučna borba bila se pod Vitošem, na reci Iskru, kod sela Čamorlu. Đurađ Branković, uz koga se nalazio čelnik Radič, "čovek najhrabriji i najmudriji i koji je mnogo svršavao lepim rečima", veštim udarcem s boka odluči pobedu za saveznike. U turskoj vojsci bilo je mnogo nezadovoljstva i izdaje i s toga je njena borbena vrednost bila znatno oslabljena. Poraženi Musa naže u beg, ali ga potere stigoše i udaviše (5. jula 1413.).

Tako se završio građanski rat i prevladana je najteža kriza u Osmanskom carstvu te je stvorena osnova za novi procvat osmanske moći. Mehmed konačno jedini ostaje kao sledbenik već 10 godina pokojnog Bajazita i postaje sultan jedinstvenog carstva. Ceremoniju ustoličenja održava u gradu Jedrenu i prestonicu iz Burse seli u Jedrene. Njegovo preuzimanje prestola bilo je obeleženo željom za uspostavljanjem mira, ipak ovaj predah koji je Vizantiji dao Mehmed završio se kada je na presto stupio borbeni Murat II.

Pošto je dobio presto pomoću saveznika Mehmed I se lepo odužio svojim pomagačima. Despot dobi Znepolje i grad Koprijan i "druge oblasti", koje se ne pominju izbliže. Đurađ Branković, potpuno izmiren sa Stefanom, oženio se po drugi put 1414. god. Irenom Kantakuzinovom i približio se Vizantiji i hrišćanskom savezu. Sve dok je trajala njegova vladavina vizantijsko-osmanski odnosi su ostali nepomućeni i sam car je bio uveren u miroljubivost novog sultana, koji je svoje snage uložio u unutrašnju konsolidaciju Osmanskog carstva.

Vrhovna vladavina nad islamskim i hrišćanskim knezovima u Anadoliji kao i na Balkanu nije nikada dovedena u pitanje. Tako je Mehmed I zaključio mirovni sporazum sa Venecijom. On je imao dobre i savezničke odnose sa vizantijskim carem i nazivao ga je „ocem i gospodarem“. Pobuna jednog derviškog reda bila je brzo ugušena.

Dok je prema Srbiji, zbog despota, imao obzira, iako je znao za njene veze sa Ugarima, sultan Mehmed nije vodio takvu politiku na drugim stranama. U Bosni je živo i sa vojničkim zalaganjem radio da poljulja dotadašnji poredak i pojača svoj uticaj. Isto je tako postupao i u Albaniji. Samo, zauzet u Maloj Aziji, sultan Muhamed nije dotle nijednom pokušao, da na Balkanu povede ofanzivu velikog stila i da do kraja iskoristi sve povoljne prilike, koje su mu se pružale.

Dok je Srbija tako polako dolazila sebi Bosna je sve više postajala poprište ogorčenih ličnih obračuna i građanskih ratova, u kojima su ljudi sve više dolazili do uverenja, da je, u zadovoljavanju ličnih ambicija i prohteva, sve dopušteno. Izgubila se svaka ideja vodilja i svaki načelan stav. Grabio je koliko je i šta je ko mogao; udruživao se s kim je ko hteo; kidisavao je na koga se kome prohtelo. Etička i moralna osećanja bila su iz osnova pomerena.

Za to vreme je moćni plemić Hrvoje Vukčić Hrvatinić bio u nemilosti ugarskog kralja i zatražio je pomoć od Mehmeda, sa kojim je i ranije imao veze. Pod vođstvom Isak-bega krenuli su Turci za Bosnu u junu 1414., i preko Sandaljeve zemlje otišli su u Hrvojevu oblast. Tu su se razdelili. Jedan deo pođe dolinom Bosne prema Dubočcu; drugi ostade u Uskoplju, u Hrvojevom kraju; a treći se uputi preko Bosanske krajine prema Zagrebu. Sandalj se za to vreme bio povukao u planine i čekao razvoj događaja. Jedan hrvatski pisar, Bartol Krbavac, zapisao je te godine s ogorčenjem kako je vodio rat:

nečastivi Hrvoj z Bosnami i z Beneci i s Turki na krala ugarskoga Žigmunda, ki verno staše za čest kerščansku.

S Turcima zajedno pojavio se ovog puta u Bosni i bivši kralj Tvrtko II. On je pokušao, kao stari protivnik Ugra, da pomoću Hrvoja i Turaka povrati svoju vlast. U avgustu 1414. Tvrtko je već stekao izvestan autoritet u zemlji, jer vidimo da Dubrovčani prete knezu Pavlu i njegovim ljudima, da će se tom kralju potužiti zbog pljačkanja njihove stoke. Kako je Tvrtko tek toga meseca stigao u Bosnu, to znači, da je stranka, koja mu je pripremila vlast i pomagala ga, bila dovoljno jaka da ga za tako kratko vreme i naturi kao gospodara. Legitimni kralj Ostoja se, međutim, nije udaljavao iz zemlje, nego se zadržavao negde u planinama ili u kom od tvrdih gradova. Da je bio bez pravog ugleda vidi se po tom, što dubrovački trgovci dozvoljavaju sebi slobodu, da mu prave neprilike i što sama Republika krzma da mu isplati određeni danak. Držanje Dubrovčana najbolji je barometar za procenu političke klime u susedstvu, a u Bosni naročito. Ostoju su podržavali Ugri; u jednoj povelji od 1. februara 1415. ugarski kralj Žigmund naročito ističe njegove zasluge za mađarsku krunu i hrišćanstvo u borbi protiv Turaka. U samoj zemlji, zbog prisustva Turaka, Ostojin glas nije mnogo vredeo. Njegovi Vlasi stočari napadali su, i sa dubrovačkog zemljišta, na ljude vojvode Sandalja, i otvoreno su se izjašnjavali za Tvrtka. Turci su ostali u Bosni i preko zime 1414. i držali su u svojoj vlasti mnoge važne klance. Dubrovčani, koji su imali ići na čestitanje svadbe Đurđu Brankoviću izvinjavali su se za svoje zakašnjenje tim, što su Turci ugrožavali put preko Bosne.

Krajem zime i početkom proleća 1415. stigle su u Bosnu nove čete Turaka. Dubrovnik i Ston bili su puni izbeglica, koji su tražili spasa. Turci su provaljivali i u Krajinu, do Omiša i čak do Šibenika, da tamo tobože brane Hrvojevo područje. Hrvoja su oni doista spasli. S njihovom pomoću on se spremao da preotme Split i molio je Mlečane, da ga pomognu flotom, a kao cenu te pomoći nudio im je Omiš. Mlečani na to nisu pristali, ali su ga pomagali oružjem i drugom ratnom opremom. Pun ponosa Hrvoje je poručivao u Dubrovnik kako odlično stoji.

Zbog izvesnih zapleta u carevini veći deo turske vojske bio je krajem proleća 1415. povučen iz Bosne. Ali, ipak, bosanski krajevi, javljali su Dubrovčani u Budim, pokorni su Turcima "davajući danak gospodinu caru turskom da bi se sačuvali." Kralj Ostoja nije mogao da preduzme ništa, a vojvoda Sandalj branio se od Turaka tako što se otkupljivao velikim poklonima. Takvo stanje opredelilo je Ugre, da pokušaju popraviti položaj svoj i svojih ljudi. U toliko pre, što behu dobili pouzdane vesti, da se Isak-beg u Skoplju sprema na novi pohod ne samo na Bosnu, nego i dalje "prema Zapadu", u Hrvatsku i Dalmaciju. Ugarska vojska okupljala se od sredine jula pod Dobojem, u Usori. Na veliko svoje iznenađenje oni su našli ovog puta skoro sve bosanske velikaše protiv sebe. Izmirili se behu, oba od straha, čak i Hrvoje i Sandalj. Svi se behu složili, da im sultan potvrdi za kralja Ostoju; Tvrtko im nije nikako bio po volji. Verovatno je to kompromisno rešenje bilo doneseno, sem iz ličnih momenata, još i s toga, da bi se zemlji uštedela nova pustošenja. Bosna je često u nuždi priznavala vlast jačeg, da je prvom prilikom zbaci i poreče. Ugri se nađoše u vrlo teškom položaju. Od bosanske vlastele s njima pristade samo Vladislav Dubrovčić, gospodar usorskog grada Kovača. Drugi se združiše s Turcima. Početkom avgusta 1415. došlo je u Usori, kod Makljenovca, do teškog ugarskog poraza. Sve njihove glavne vođe dopadoše ropstva.

Ovaj ugarski poraz pretstavlja važan datum u istoriji Bosne i ugarskog položaja na Balkanu uopšte. Ovom pobedom izbijaju Turci na prvi plan i u toj pokrajini i otpočinju pripremanje svoje velike ofanzive. Ugarski je prestiž znatno poljuljan i, u stvari, Ugri i na ovoj strani počinju prelaziti u odbranu. Njihov stari zamah je osetno skrhan. Bosanski velikaši u borbi protiv Ugara i ofanzivnog katoličanstva dobili su novog saveznika, koji je voljan da ih prihvati. Tradicionalna politika apsolutnog naslanjanja na Mađarsku nije više jedina i bezuslovna. To otsad unosi nov i vrlo složen elemenat u bosanske odnose. Ugarsko identifikovanje hrišćanstva s katolicizmom, kome su oni bili ne samo zatočnici nego i nosioci, učinilo je, da se vera počela smatrati ne kao duboko uverenje, nego kao politička potreba. I s toga ta vera, često silom naturana, nije ušla dublje ni u srca ni u duše. U Srbiji taj problem nije postojao. Organizacija crkve Svetog Save utkala je pravoslavlje u ceo državni sistem i napravila ga jednom vrstom nacionalne vere. U Srbiji se postavljala samo jedna alternativa: hrišćanstvo ili islam, Srbi ili Turci. U Bosni se, međutim, javljalo sad sve više pitanje: Turci ili Mađari kao vrhovni gospodari nad širokim slovenskim masama, koje su želele da žive same i slobodno, ali kojima se to, kroz celo trajanje njihove prošlosti, sem perioda kralja Tvrtka (1377 - 1391), nikad nije dalo. Oni su se stalno morali povijati pred silom. Ranije nisu imali mnogo izbora, a kad su ga imali, kao između Žigmunda ili Ladislava, oni su jasno dali razumeti da se približuju Ladislavu kao boljem i kao novom licu. Nadali su se od njega promeni, i to promeni na bolje. Sistem ugarskog pritiska bio im je od davnina već i suviše dobro poznat i dodijao. Sličan je slučaj bio i sad. I od Turaka se nadalo novom i boljem. Oni su im to i obećavali, upućujući svoju propagandu naročito seljaku. Vlastela, koja je uzmicala pred silom, osetila je u Turcima snagu i pristupala im je postepeno, nešto iz straha, a nešto iz računa. Svak ko je bio nezadovoljan ili tražio više koristi upotrebio je sad priliku da se u borbi između ta dva uticaja, turskog i ugarskog, nasloni na jednu ili na drugu stranu, ili, po potrebi i sticaju prilika, čas na jednu, a čas na drugu.

Od ove pobede Hrvoje se nadao vrlo mnogo. Mislio je i da povrati svoju raniju vlast u Splitu i na ostrvima, i svoj posrnuli ugled u Mlecima i Napulju, i svoj uticaj u Bosni. Na skupu vlastele u Sutjesci, u avgustu te godine, on je vodio glavnu reč. Žigosan je bio sam knez Pavle Radenović. Na dan 23. avgusta njega je na Porsnoj Poljani kod Sutjeske, prilikom udešenog izleta, napala iskupljena vlastela pod vođstvom samog kralja Ostoje. Njegova sina Petra svezali su i poslali u bliski Bobovac, a samog Pavla su ubili Sandaljevi ljudi. Dubrovačkom poslaniku pravdao je Sandalj taj postupak tim, što je Pavle, "izdavao čitav svet", i Dubrovnik i samu Bosnu. U čem je bila njegova krivica ne da se pouzdano utvrditi; ali slični prekori mogli su biti upućeni dobrom delu skupljene gospode. Da je ta pogibija dala povoda novim trzavicama razume se samo po sebi.

Sinovi ubijenog kneza Pavla, Petar i Radoslav, tražili su zaštite kod Turaka i oborili su se u prvom redu na Sandalja kao na očeva krvnika. U jesen 1415. upali su Turci ponovo u Bosnu, a posebno u Hum. Njihove pomoćne čete vodili su protiv Sandalja župan Đurađ i Stjepan Miloradović, glava jedne porodice, koja će docnije postati jedna od najpopularnijih u Hercegovini. Prema dubrovačkim izveštajima Turci su ovom prilikom bili i u vezi sa Hrvojem, koji je hteo da pomoću njih postigne željene uspehe u Primorju, a potajno, možda, i da se sveti Sandalju. Ali nije dočekao rezultat obračuna. Umro je aprila 1416., već prilično ostareo, posle života punog aktivnosti i avantura. Da bi učvrstio svoj položaj kralj Ostoja je uzeo njegovu udovicu Jelenu, a pustio je svoju, još živu, prvu ženu Kujavu. Hrvojev sin Balša bio je bez ikakve vrednosti i vrlo brzo je izgubio i očeve tekovine i svaki značaj među bosanskom vlastelom.

Krvna zavada između Sandalja i Pavlovića uzela je bila opasne razmere. Čak su i sami Turci pokušavali da posreduju između njih, ali uzalud. U borbama su ogorčeni Pavlovići dugo imali više uspeha, pa su doveli Sandalja u vrlo težak položaj. Kao njegov prijatelj imao je teških dana i kralj Ostoja. On je jednom prilikom morao noću, krišom, da beži sa zbora bosanske gospode, pobojavši se da ne bude vezan i zatvoren. U leto 1417. pisali su Dubrovčani mađarskom kralju kako je Bosna "u uobičajenoj i velikoj neslozi". Uplašen, a nestalan kakav je bio, Ostoja se potom obrnuo protiv Sandalja i zajedno s Pavlovićima upao je u njegovu oblast.

Sandalj je, pritešnjen, pozvao u pomoć svog pastorka Balšu Balšića i priznao je tursku vrhovnu vlast, da bi prekinuo njihovo pomaganje protivnika. Tek u jesen 1418. spominje se on ponovo kao nesumnjiv gospodar svoje oblasti.

Godine 1420. došli su Turci ponovo u Bosnu, ovoga puta na poziv Sandaljev. Njima, izgleda, nije bilo mnogo stalo do toga koga će pomagati, nego im je bilo glavno da se mogu mešati u bosanske unutrašnje stvari, i hvatati tamo sve dubljeg korena. Očevidno je, da Sandalj nije mogao sam izaći na kraj sa svojim protivnicima, među kojima se nalazio i kralj. Ovaj teški građanski rat, od koga je stradala zemlja na više strana, zabrinjavao je sve dobronamerne bosanske susede. Kuda to sve vodi? Ko će od svega toga imati koristi? Nije trebalo biti prorok pa videti jasno. Dubrovčani, koji su imali razvijenu svest o višim interesima državne zajednice, uzeli su na sebe, da prijateljski posreduju kod svih. Govorili su, nagovarali, otvarali oči. Ali uzalud. Posle pogibije vojvode Petra Pavlovića, krajem marta 1420., Sandalj je uzeo maha i nije hteo da se zaustavi. Kad je provalio u Pavlovićevo Konavlje čak su mu i Dubrovčani dali pomoći da osvoji tvrdi grad Soko, u nadi da će im on ustupiti i tu polovinu.

Mehmed I je umro u svojoj 42. godini, posle svega 8 godina vladavine, u julu 1421. godine. Sahranjen je u Bursi, u mauzoleju pored veličanstvene Zelene Džamije, njegove zadužbine.

Posle njega je njegov sin Murat, koji je u ratovima stekao veliko iskustvo, stupio na prijesto.

• Georgije Ostrogorski, „Istorija Vizantije“, Beograd 1959.
• Šarl Dil Istorija vizantijskog carstva - Vikizvornik
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda

• Istorijska biblioteka: Bajazit I

Mehmed I Kuća Osmana Rođen/a: 1382 Umro/la: 26. maj 1421
Kraljevske titule
Prethodi: Bajazid I	Sultan Osmanskog Carstva 1413 – 26. maj 1421	Slijedi: Murat II