Honoré de Balzac

Honoré de Balzac
Biografske informacije
Rođenje	20. maja 1799. Tours
Smrt	17. augusta 1850. Pariz
Nacionalnost	Francuz
Obrazovanje
Zanimanje	pisac
Opus
Književni pravac	romantizam i realizam
Književne vrste	roman, roman realizma
Jezik	francuski
Znamenita djela
La Comédie humaine Le Père Goriot Splendeurs et misères des courtisanes Eugénie Grandet La Cousine Bette Le Colonel Chabert Illusions perdues
Inspiracija
Od Voltaire, Spinoza, Scott
Na Hugo, Flaubert i cijela generacija realista pri kraju 19. stoljeća

Honoré de Balzac (francuski izgovor: [ɔnɔʁe d(ə) balzak]; Tours, 20.5. 1799 - Pariz, 17.8. 1850) bio je francuski romanopisac. Pisao je drame, poneku manje poznatu pjesmu, brojne članke, eseje i veći broj pisama, ali je najpoznatiji po svojim romanima. Za književnu vrstu romana smatra se jedan od najnadareniji autora 19. stoljeća te suvremena teorija romana je prepoznala u njemu majstora, uzora i jednog od najboljih stvaralaca ikad. Učenjaci mu pripisuju nešto između 91 i 95 romanā (romanā i novelā), napisanih između 1829. i 1850. Odrastao je za vrijeme Napoleonske imperije, dok se njegova karijera razvija za vrijeme Burbonske restacije i Metternichove Europe, tj. za vrijeme poznog romantizma. Pak književna teorija ga smatra prvim začetnikom realizma.

Otac mu je bio Bernard-François Balssa (1746-1829) a majka Anne-Charlotte-Laure Sallambier (1778-1854). Honoré je bio najstariji od četvero djece: Honoré Balzac, Laure Balzac (1800-1871), Laurence Balzac (1802-1825), Henri François Balzac (1807-1858). Starija sestra Laure Balzac će se udati inženjeru mostova Eugène Surville, a muž mlađe sestre Laurence će bit Arnaud Demonzaigle. Sva djeca u porodici su rođena u Toursu. Očeva porodica potječe iz okolice Albija i njihovo izvorno prezime je bilo Balssa. U januaru 1797. je Bernard-François oženio u Parizu 19-godišnju Annu Sallambier, iz pariške trgovačke porodice. Bio je direktor ureda za namjernice za 22. diviziju Francuske armije u službi u Toursu. Njegov prvi sin Honoré je se rodio 20. maja 1799. u Rue Nationale, tada zvana Rue Royale, to jeste u glavnoj ulici dalekoj nekih 300 metara od rijeke Loire za vrijeme kada je u Toursu bio samo stari dvorac (Château de Tours iz 11. stoljeća) i desetak ulica. Honoré će za vrijeme svog djetinjstva imati loš odnos sa majkom. Anne je bila žena koja je u nekom smislu imala malo interesa prema sinu Honoreu tako da iz piščevih pisama imamo utisak da je to bilo djetinjstvo vrlo plitke ljubavi.

Balzakova porodica prelazi da živi u Pariz 1814. godine. Njegovo pohađanje Pravnog fakulteta u Parizu poklapa se sa početkom francuske restauracije. Ulazio je u različite poslovne poduhvate koji su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Propao je u poslu sa slovolivnicom i štamparijom. Posle tog finansijskoj sloma dugovi će ga pratiti čitav život.

Svom prezimenu je dodao plemićko « de » 1830. godine tako da je se od tada se potpisivao Honoré de Balzac.

Poljska plemkinja, Evelina Hanska^[1], sa svog imanja u Verhovnji^[2], započinje prepisku sa Balzacom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom «strankinjom» koja se divi Balzacovim delima, razvija se obostrana ljubav. Sa gospođom Hanskom sastaje se najpre u Švajcarskoj, zatim u Beču i Petrogradu. Nakon što je postala udovica 1842. godine, gospođa Hanska odbija ruku Balzaca. Sa njom će putovati po Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Belgiji. Venčaće se sa gospođom Hanskom 1850. godine u Berdičevu^[3] u Ukrajini.

Bio je predsednik Društva književnika. Dva puta se kandidovao za Francusku Akademiju. Prvi put (1839.) je povukao kandidaturu u korist Victora Hugoa, a drugom prilikom (1849.) dobija samo dva glasa.

« Ljudska komedija » (La Comédie humaine) zajednički je naziv za njegove romane, međusobno povezane, u kojima nastoji da pruži sliku o svom vremenu, društvenim i istorijskim, filozofskim kretanjima, da prikaže život svih društvenih klasa i slojeva, da osvetli tajne čovekove psihe. Balzac je prvi upotrebio mehanizam vraćanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo društva koje slika. U predgovoru Ljudske komedije (objavljen 1842. godine) naglašava da će to biti istorija koju su zaboravili toliki istoričari, istorija naravi. Predvideo je da Ljudska komedija sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91 delo. Tom broju se mogu dodati još tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze «Golicave priče» ni Balzakovi mladalački romani napisani pre 1829. godine. U svom Katalogu dela koja će sadržati «Ljudska komedija», Balzak predviđa sledeću podelu:

• Prvi deo: Studije naravi, razvrstane po temama u šest grupa:

1. Prizori iz privatnog života (Čiča Gorio),
2. Prizori iz provincijskog života (Evgenija Grande, Izgubljene iluzije),
3. Prizori iz pariskog života (Sjaj i beda kurtizana, Rođaka Beta, Rođak Pons),
4. Prizori iz političkog života (Poslanik iz Arsija),
5. Prizori iz vojničkog života (Šuani),
6. Prizori iz seoskog života (Ljiljan u dolu).

• Drugi deo: Filozofske studije – Šagrinska koža, Traganje za apsolutnim.
• Treći deo: Analitičke studije sadrže samo jedno delo koje nije roman već ogled «Fiziologija braka»

Iz želje za novcem i slavom pisao je ono šta je smatrao popularnim, i čime bi mogao da privuče širi krug čitalaca. Često je pisao i po 16 sati dnevno uz pomoć sveće i kafe ne bi li što pre objavio svoje delo. Ovakvo pisanje rezultovalo je time da većina njegovih dela daje utisak nedovršenosti i neurednosti, ima greške u tekstu, a pojedini delovi su površni ili nedovršeni.

Iako je odrastao daleko od Pariza Balzac je dosta vezan za ovaj grad. Svoja najbolja dela je napisao u Parizu ili o Parizu.

Onore de Balzak i Gustave Flaubert imali su veliki uticaj na kasnije realističare i naturaliste: Guy de Maupassant, Joris-Karl Huysmans, i u Engleskoj George Eliot.

Vidi detaljno u članku : Ljudska komedija

• Les Chouans (1829) : sh. Šuani
• La Maison du chat-qui-pelote (1830) : sh. Dom, mačka i reket
• Le Chef-d'œuvre inconnu (1831) : sh. Nepoznato remek-djelo
• La Peau de chagrin (1831) : sh. Šagrinova koža
• Le Colonel Chabert (1832) : sh. Pukovnik Šaber
• Louis Lambert (1832) : sh. Luj Lamber
• Médecin de campagne (1833) : sh. Seoski liječnik
• Eugénie Grandet (1833) : sh. Eugenija Grandet
• Ferragus, chef des Dévorants (1833) : sh. Feragus
• La Duchesse de Langeais (1833-1834) : sh. Vojvotkinja od Lanžea
• L'Élixir de longue vie (1833/1846) : sh. Eliksir dugog života
• La Recherche de l'absolu (1834) : sh. Traganje za apsolutnim
• La Fille aux yeux d'or (1835) : sh. Devojka sa zlatnim očima
• Le Père Goriot (1835) : sh. Čiča Gorio
• Le Lys dans la vallée (1835-1836) : sh. Ljiljan u dolu
• La Vieille Fille (1836) : sh. Matora djevojka
• Illusions perdues (1839) : sh. Iščeznule zablude ili sh. Izbugljene iluzije
• La Messe de l'athée (1839) : sh. Bezbožnikova misa
• Le Député d'Arcis (1839/1854) : sh. Poslanik iz Arsija
• Splendeurs et misères des courtisanes (1838/1847) : sh. Sjaj i bijeda kurtizana
• Le Curé de village (1839/1841) : sh. Seoski liječnik
• Une ténébreuse affaire (1841) : sh. Jedna mračna afera
• Pierrette (1840) : sh. Pjereta
• La Cousine Bette (1846-1847) : sh. Rodica Beta
• Le Cousin Pons (1847) : sh. Rođak Pons
• Les Paysans (1844/1855) : sh. Seljaci

• (fr) „Groupe d’Études balzaciennes, Paris, Sorbonne”. Pristupljeno 22.01.2021. 
• (en) „Project Gutenberg: Books by Honoré de Balzac”. Pristupljeno 22.01.2021. 
• (en) (fr) „Musée Maison de Balzac à Paris”. Arhivirano iz originala na datum 2022-01-21. Pristupljeno 22.01.2021. 

• Benjamin René, La vie prodigieuse de Balzac, Librairie Plon, Paris, 1925.
• Curtius, Ernst Robert (1923). Balzac. Bonn: Friedrich Cohen. 
• Biré, Edmond (1897). Honoré de Balzac. Paris: Honoré Champion. 
• Hugo Victor, Funérailles de Balzac, 20. augusta 1850 : Hugo, Victor (1875). Actes et paroles - Avant l'exil. Paris: Michel Lévy frères. 
• Hugo Victor, Mort de Balzac : Hugo, Victor (1887). Choses vues. Paris: J. Hetzel & Cie & Maison Quantin. 
• Le Breton, André (1905). Balzac, l'homme et l'oeuvre. Paris: Armand Colin. 
• Lukács György, Balzac und der französische Realismus, Aufbau, Berlin, 1952.
• Lukács György, Die Theorie des Romans. Ein geschichtsphilosophischer Versuch über die Formen der großen Epik, Berlin, 1916.
• Maurois Andre, Prometej ili život Balzakov, preveo Karlo Budor, Naprijed, Zagreb, 1969, 699 str.
• Milačić Dušan, Balzak. Život i rad, Srpska književna zadruga, Beograd, 1949, 322 str.
• Mirabeau Octave, La Mort de Balzac : Mirbeau, Octave (1907). La Mort de Balzac. Paris: Éditions Fasquelle. 
• Sand George, Autour de la Table, Paris, E. Dentu, 1862. Drugo izdanje: Calmann-Lévy.
• Taine Hippolyte: Balzac : Taine, Hippolyte (1865). Nouveaux essais de critique et d’histoire : Balzac. Paris: Hachette. 
• Zweig Stefan, Balzak, preveo Nika Miličević, Narodna prosvejta, Sarajevo, 1959. Njemački naslov: Balzac. Roman seines Lebens. Posmrtno izdanje godine 1946.

Honoré de Balzac na Wikimedijinoj ostavi